Privatnost na poslu: Da li gazda sme da špijunira?

Ali, upozoravaju stručnjaci, pre nego poslodavci u Srbiji pomisle da im je sada "sve dozvoljeno" i da u radno vreme privatnost radnika ne postoji, treba sagledati širu sliku i prave činjenice.

Spor Barbulesku protiv Rumunije nije završen, napominje Nevena Toskić, stručnjak za zaštitu prava privatnosti iz organizacije Partneri za demokratske promene, organizacije koja u oblasti vladavine prava, razvoja demokratije i ljudskih prava, mirnog rešavanja sukoba, upravljanja promenama i anti-diskriminacije u Srbiji sarađuje sa agencijama Stejt dipartmenta, Delegacije EU u Srbiji, IFC (Svetskom bankom), Austrijskom razvojnom agencijom...

"Kao prvo, presuda ja prvostepena, videćemo kako će o stvar rešiti Veliko veće. Kao drugo, ona i nije tipičan slučaj spora o narušavanju privatnosti, jer se radi o radnom sporu i proceduri disciplinskog postupka kompanije protiv zaposlenog. Zato je sud i stao na stranu kompanije, iako obično presudi u korist onih kojima se narušava privatnost", kaže Toskić.

Pitanje je šta bi bilo i da s Barbulesku obratio rumunskom povereniku za zaštitu podataka o ličnosti, umesto što je samo vodio radni spor sa firmom, kaže o ovom slučaju Nevena Ružić iz Kancelarije poverenika, nezavisnog tela koje je imalo prilike da reaguje na ozbiljna kršenja privatnosti zaposlenih na poslu.

Ana Toskić ističe dva slučaja koji su mnogo relevantniji za pitanje privatnosti u oblasti radnih odnosa, a oba su Evropskom sudu za ljudska prava stigli iz Velike Britanije.

U slučajevima Halford protiv Velike Britanije (1997) i Koplend protiv Velike Britanije (2007), Sud je utvrdio praksu da i kada koristite poslovni telefon i elektronsku poštu u privatne svrhe, ili pretražujete internet - to je privatna stvar koja se ne sme neograničeno nadzirati.

"Ako i postoji sumnja za poštu sa kompanijskih naloga, kod privatnih naloga stvar je jasna, čak i kada se koriste preko kompanijskih kompjutera. To se čak videlo i u slučaju Barbulesku, jer je kompanija tvrdila da nije želela da narušava privatnost a nije mogla da utvrdi da li je poruka u Yahoo Messengeru privatna ili poslovna jer ne postoji "subject" (tema pisma) kao kod imejl naloga", kaže Toskić.

Znači ako je jasno da je prepiska privatna, ona je "s druge strane granice". Čuveni Član 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima (Article 8 of the European Convention on Human Rights) štiti pravo na "privatan i porodičan život, dom i korespodenciju" ali sa izvesnim ograničenjima"u skladu sa zakonom" i "neophodnim u demokratskom društvu".

Suština ovog "spora" jeste da je neoboriva činjenica da privatnost postoji i na poslu. Isto tako, činjenica je i da poslodavac ima pravo da zaštiti svoj posao, samo je pitanje do koje mere ta zaštita može zadirati u privatnost. Ne postoji momenat kada se lice oprosti od svoje privatnosti u potpunosti, sve je pitanje nivoa, kaže Nevena Ružić iz Kancelarije poverenika.

Bilo kakva vrsta legalnog nadzora podrazumeva obaveštenost onoga koji se nadzire o tome, i to detaljno, pojašnjava Nevena Ružić.

"Mora da se zna zašto se nadzor vrši, kako se vrši, dokle će trajati, koji podaci se prikupljaju, kako se obrađuju i skladište, ko ima pristup... Uz sve to 'praćeni' mora da o tome da je obavešten da pisanu saglasnost, a onaj koji vrši nadzor je obavezan da nakon toga povremeno opominje nadziranog o merama koje vrši (Preporuka Saveta Evrope o obradi podataka o ličnosti u oblasti zapošljavanja iz 2015.)", kaže Ružić.

A kako svako nadziranje znači i formiranje baze podataka o ličnosti, takva baza bi morala da ispoštuje tehnički i suštinski veoma zahtevnu proceduru po domaćem Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti (od toga gde može da bude server i ko mu i kako pristupa, pa nadalje) i bude prijavljena u Kancelariju poverenika.

Nema ni naznaka da je i jedan poslodavac u Srbiji ovako nešto preduzeo, a svakako ima podosta onih koji "špijuniraju" svoje zaposlene.

"Već to kada bi neki poslodavac u Srbiji obavestio radnike da ih nadzire, za mene bi bilo 'dovoljno, bila bih zadovoljna", napola u šali kaže Ana Toskić.

Gledajući sa strane, izgleda lako da se poslodavci pravno pokriju u vezi "špijuniranja" imejlova i telefonskih razgovora svojih zaposlenih, ili toga kako koriste internet u radno vreme. Dovoljno bi bilo u standardni ugovor o radu koji potpisuje svaki zaposleni, rutinski staviti stavku da će biti elektronski nadziran, i "mirna Bosna".

Međutim, stvar sa pravne strane nije tako jednostavna jer, kaže Toskić, pitanje je koliko bi se na sudu "održao" ugovor o radu u kome bi se neko "blanko" odrekao privatnosti.

Sumnjičava je i Nevena Ružić, koja na pitanje "da li se pristankom na nadzor, tj potpisivanjem obaveštenosti o postojanju nadzora, zaposleni odriče privatnosti", odgovara sa "i da i ne".

"Kao država članica saveta Evrope, a time i potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima, Srbija se obavezala da joj je ljudsko dostojanstvo uvek na prvom mestu. A osnova dostojanstva je privatnost".

Ljudi imaju, objašnjava Ružić, tendenciju da kada nešto koriste svakodnevno, ko što je to slučaj sa kompjuterima, telefonima i drugom "ličnom"poslovnom opremom, da je doživljavaju kao nešto svoje, lično i onda je tako i koristi - i u poslovne i u privatne svrhe. Ako firma želi da se to koristi isključivo u poslovne svrhe, mora da to pismeno naznači i da na potpis zaposlenom. I ne samo to, obavezna je da periodično podseća zaposlenog da postoji ta obaveza.

Kada radite na poslu, teško je odvojiti poslovnu i privatnu sferu. Čak i sa ljudima sa kojima ste se upoznali poslovno, vremenom izgradite i neke lične odnose. I sa njima korespodencija može da bude privatna, kaže Ružić.

Prema evropskoj konvenciji, organ uvek mora da vaga da li je i kako ograničenje privatnosti propisano zakonom, da li učinjeno u meri i potrebi zaštite poslovnog interesa, da li je osoba mogla da predvidi posledice svoje saglasnosti, i da li je sve to u meri i saglasnosti sa potrebama u demokratskom društvu, odnosno dal i je mogao da bude učinjen u nekoj blažoj meri ili čak na potpuno drugačiji način.

Načelno, kad je u pitanju elektronska komunikacija zaposlenih - internet, imejl, sms, čet, telefoniranje - sve se svodi na pitanje granice. A ta granica mora da bude jasna i nepromenljiva.

Ružić kaže objašnjava da postoje firme gde po prirodi posla zaposleni ne mogu da pristupaju internetu, kao u nekim pozicijama u bankama. Ali, onda se to tehnički reši tako da sa tih kompjutera ni nema pristupa. Isto tako možete i da tehnički onemogućite pristup sajtovima sa privatnim imejl nalozima, socijalnim mrežama, YouTubu i sl.

"Ako nešto može da se tehnički onemogući a nije tako urađeno, važi logika da sve što nije zabranjeno je dozvoljeno. S druge strane, postoje i situacije kada morate da koristite poslovne uređaje u privatne svrhe, recimo za pozive bolesnicima u porodici, neke vanredne situacije i sl. Vi jeste odlučili da dođete na posao a ne da ostanete kod kuće, ali to ne znači da ste na osam sati odsečeni od privatnog života. Tu opet dolazi do procene balansa, i to u svakom slučaju pojedinačno ", kaže Ružić.

Ružić ističe još jednu problematičnu sferu ovoga pitanja - da li je imejl nalog imovina poslodavca, pa bi svi jelovim bili njegovi i sa njima može da radi šta hoće, ili privatna stvar zaposlenog, koji ih prima i piše, sa čime se slaže i Toskić napominjući da nas društvene mreže, Google i Facebook na plastična način "uče" da su i lični podaci - roba.

VIDEO NADZOR - CRNA RUPA ZAKONA SRBIJE

Ali nije "špijuniranje" imejlova zaposlenih i korišćenja interneta jedina aktivnost kojom se ilegalno bave poslodavci u Srbiji. Atak na privatnost radnika se vrši i preko nezakonitog video nadzora, provere ulazaka i izlazaka iz radnih prostorija, posmatranje samog rada pojedinca (video i/ili audio)...

Situacija sa video nadzorom je možda i najproblemačnija, jer je potpuno neuređena zakonom. A i da jeste, kao što je to u EU sa čijim zakonima moramo da se usaglasimo, ne postoji uvek opravdanje za nadzor svih, ili svih vrsta prostorija u jednoj firmi, ističu sagovornice MONDA.

"Video nadzor služi da bi se zaštitili važni interesi i za to mora da postoji nekakva odluka. E, u toj odluci mora da postoji zašto se uvodi video nadzor , kako se sprovodi i šta se njime dobija. Zatim, kako se barata za video zapisima, da li se i gde skladište, ko ima pristup podacima... To sve pretpostavlja postojanje analize rizika na osnovu koje se odlučujete da ugrožavate privatnost lica. To ne mora da bude elaborat, ali mora da postoji procena i opravdanje", ističe Nevena Ružić.

Nadalje, video nadzor hodnika je jedna stvar, ali video nadzor kancelarija u kojima rade ljudi je sasvim druga. Tu mora da postoji dodatni razlog za video nadzor, recimo postojanje imovine velike vrednosti ili je to, na primer, serverska soba pa morate tačno da znate kada je ko ušao i koliko se zadržao, radi sprečavanja ili naknade eventualne štete.

Kancelarija poverenika se bavila svojevremeno jednim slučajem kada je u muzeju u Pirotu direktor instalirao kameru nad glavama zaposlenih.

"Te kamere nisu čuvale vredne eksponate muzeja već beležile šta rade zaposleni i to je bilo ugrožavanje privatnosti preko neophodne mere. Poverenik je procenio da je naružen balans poslovne svrsishodnosti i privatnosti i naložio da se kamere uklone i to je poštovano", podseća Ružić.

TESTIRANJE KANDIDATA - KAD ZBOG ZAPOSLENJA KAŽEŠ I ŠTO NE ŽELIŠ

Privatnost i dostojanstvo ličnosti u sferi radnih odnosa posebno je ugroženo prilikom zapošljavanja, tj, kod testiranja potencijalnih kandidata. Sve češće se srećemo sa stavovima da je za posao obavezno uraditi psihološke testove, kako je to divna stvar i kako omogućuje da se izabere kandidat koji je najbolji u poslu, koji će se najbolje uklopiti u sredinu i sl.

A takvi testovi, iako su oni koji ih sprovode obuhvaćeni institucionalnim licencama, predstavljaju pravo zadiranje u privatnost.

Psihološki profili su veoma osetljiva tema, a tek podaci o tome da li neko ima hepatitis C, ili je homoseksualac, ili planira da ima dece, mogu biti dati a da kandidat nije svestan koliko to opasnost zloupotrebe nosi sa sobom.

Testiranje bi trebalo da bude slobodno i svojevoljno. A ta sloboda bi podrazumevala da vi imate pravo i da ih odbijete i da ne snosite posledice ni za eventualno zapošljavanje, ni za napredovanje ili otkaz ako ste već zaposleni, kaže Ana Toskić.

Testovi moraju da budu jasno definisani i ne mogu da se primenjuju unoiformno na bilo koju poziciju u firmi. Nije svaki put opravdano koristiti tu vrstu testa.

Na kraju, vi ne znate da li je osoba baš takva kakva "ispadne" na testovima a uvek se postavlja pitanje šta ćete vi kasnije sa tim podacima i na osnovu čega se donosi odluka. Svaka takva baza morala bi da bude prijavljena i registrovana u Kancelariji poverenika.

U zaštiti podataka o ličnosti inače je zabranjeno donositi odluku na osnovu automatski dobijenih i obrađenih podataka, što bi u ovo slučaju značilo da ne možete biti primljeni ili odbijeni samo na osnovu testa. To zabranjuju i domaći zakoni i Konvencija Saveta Evrope o obradi podataka o ličnosti, napominje Nevena Ružić.

"Mi kao društvo, a tu nismo izuzeci volimo da imao što više tih testova, a zapravo ne znamo šta ćemo sa tim podacima Nismo svesni da sa rastom podataka raste i naša obaveza da o njima brinemo na potreban način, kaže Ružić.

KORIST ILI ŠTETA OD PRISLUŠKIVANJA RADNIKA

Da li poslodavac na dugi rok uopšte ima korist od elektronskog zaposlenih kotroverzne su.

Rezultati studije iz 2007. Američke asocijacije za menadžment u saradnji sa ePolicy Institutom pokazali su da dve trećine poslodavaca vrši nadzor nad veb sadržajima zaposlenih a gotovo polovina i nad nad imejl komunikacijom zaposlenih. U toj studiji ističe se primer povećanja prihoda kod lanca kafića nakon uvođenja video nadzora.

Ali poslodavci bi trebalo da budu svesni i istraživanja iz 1986 godine u telekomunikacionoj kompanija AT&T. Stalni elektronski nadzor nad teleoperaterima doveo je povećanja stresa, tenzija na poslu, anksioznosti zaposlenih... što je do povećanja dana bolovanja.

Zaključak stručnjaka je - ako imate "posla" s konobarima - ok, inače bolje izbegavajte.

"Imate primere svetskih kompanija koje dozvoljavaju zaposlenima veliku dozu privatnosti na poslu jer su studijama došle do toga da čovek koji je ispunjen privatno i zadovoljna je daje više sebe i za firmu, na profesionalnom nivou", kaže Nevena Ružić iz Kancelarije poverenika za zaštitu podataka o ličnosti.

A AKO STVAR DOĐE DO SUDA...

Na kraju, ukoliko vam se događaju "neobične stvari" sa početka teksta, žalite se Povereniku, ali probajte da svoje dostojanstvo i privatnost odbranite na sudu. Međutim, sudska praksa je u ovoj sferi malo poznata jer nema zvaničnih podataka da li je, i koliko, slučajeva završilo na sudu po privatnoj tužbi - mimo procedura koje je pokrenuo Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti.

"Bilo bi zanimljivo videti kako bi se narušavanje privatnosti tretiralo na sudu, u tužbi sa odštetnim zahtevom. Kod nas, doduše, nema instituta potencijalne štete kao u SAD, ali bi bilo interesantno videti kako bi sud procenio koliku je neko štetu trpeo time što mu je narušena privatnost, uzeti podaci, da je negde ilegalno snimljen. Već sama činjenica da je nekom uzet podatak mimo njegove volje je šteta sama po sebi, a posledice zloupotrebe bi mogle da budu velike", kaže Nevena Ružić.