Za penzionere dugo očekivana nova godina je stigla i od 1. januara svaki penzioner u Srbiji može da računa na penziju uvećanu za 5,4 odsto, odnosno 540 do 7.130 dinara više na penzionom čeku.
Od polovine ove sedmice, formalno od 1.januara, počelo je da važi računanje penzija po takozvanoj "švajcarskoj formuli". To praktično znači da će primanja 1,7 miliona penzionera u Srbiji rasti po modelu koji podrazumeva usklađivanje rasta penzija 50 odsto sa kretanjem cena u maloprodaji (inflacijom) a 50 odsto sa rastom prosečne zarade koju saopštava Republički zavod za statistiku. Da li nas to i približava švajcarskim penzijama?
Reklamirana kao novi čudesni lek za posrnule srpske penzije, "švajcarska formula" nije novitet čak ni u Srbiji, u kojoj se primenjivala od 2003. do 2006. godine, kada je ukinuta na predlog Svetske banke.
Iako nas naziv na to "navlači", a takve su i najave političara za period u narednih pet godina, švajcarska formula svakako ne znači i švajcarske penzije u Srbiji. Ni danas, a s obzirom na veliki broj ljudi sa malim platama kao i predstojeći bum "radnika na lizing", još manje u budućnosti.
Zvuči pesimistički, ali realnost je surova iz najmanje dva razloga - demografskog i zbog smera u kojem ide radno zakonodavstvo u Srbiji.
Uvođenje "švajcarske formule" je svakako veoma pozitivna stvar jer je njenim ukidanjem penzijski sistem počeo potpuno da se urušava. Penzije su za relativno kratko vreme počele značajno da zaostaju za platama.
Sa usklađivanja sa rastućim troškovima života od četiri puta godišnje spalo se na dva, a zatim je izmenama Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju u decembru 2014. godine to svedeno na najgore moguće rešenje - potpuno prepušteno dobroj volji i proceni Vlade.
Sada se u celu stvar ponovo uvodi sistem, i to "švajcarske formule", koja se primenjuje u gotovo svim razvijenim i stabilnim ekonomijama na Zapadu. Usklađivanje "50 odsto prema rastu cena i 50 odsto prema rastu plata" zvuči veoma dobro, ali Srbija ne bi bila Srbija da nema neku svoju "specifičnost".
Usklađivanje inflacija+rast cena, svakako zvuči bolje od dosadašnjeg usklađivanja samo prema inflaciji, pa je teorijski ovaj sistem "darežljiviji" prema penzionerima.
No, poznato je da se "đavo krije u detaljima", a ti detalji ovde znače da se to usklađivanje pola-pola radi tako što se gleda jun prošle godine u odnosu na juni godinu dana pre toga.
To znači da će penzije kaskati za stvarnošću bar godinu dana, jer će se u januaru 2020. godine "uskladiti" sa rastom cena i plata iz juna 2019. godine u odnosu na juni 2018. godine.
Ali ovo "kaskanje" nije jedino ograničenje srpske varijante indeksacije. Fiskalni savet je predlagao i "penzijski plafon", odnosno stavku da ukupni rashodi za penzije mogu da budu u koridoru od 9,5% do 10,5% BDP, što je utvrđeno sa MMF-om.
Ukoliko penzije budu "prevelike", odnosno njihova ukupna masa pređe 10,5% BDP-a, formula se suspenduje i rast se prepolovljuje - usklađuje samo sa inflacijom. Isto tako, ukoliko masa padne ispod 9,5%, penzije se dodatno uvećavaju na neki vanredni način.
Sindikati su, uzaludno, predlagali svoje mere obezbeđenja kako da se penzije drže "u koridoru": finansiranje Fonda PIO iz sopstvene imovine i privatizacije, izmeštanje iz Fonda svih izdataka osim penzija (zdravstvene zaštite penzionera, socijalne pomoći, nacionalne penzije, naknada za negu i pomoć drugog lica, naknada za telesno oštećenje, smeštaj… i dr), kao i vanredno usklađivanje u slučaju da prosečna penzija padne ispod 60 odsto prosečne zarade.
Učešće penzija u BDP je pre smanjenja penzija, u januaru 2013. bilo veće od 12,5 odsto da bi vremenom palo na sadašnjih 10,5 odsto, računica je koju je MMF objavio u dokumentu nakon druge revizije aranžmana u julu 2019. godine.
Prema projekcijama objavljenim u tom dokumentu, za penzije bi od 2020. do 2024. trebalo da se izdvaja maksimum 10,3 odsto BDP-a.
U apsolutnim iznosima gledano zbog rasta BDP izdvajanja će rasti: za ovu godinu je planirano da se iz budžeta izdvoji 563 milijarde dinara, naredne 2020. godine 602 milijarde, pa 643 milijarde 2021. da bi iznos svake godine rastao do skoro 800 milijardi dinara 2024. godine.
Impresivne cifre nagoveštavaju velike penzije, ali pre nego što se donese takav zaljučak treba imati u vidu da je prosečna penzija u septembru 2019 godine bila tek 49 odsto odsto prosečne plate. Pre deset godina taj odnos je bio 62 odsto.
SADA JE (JOŠ) DOBRO
Penzijska reforma u Srbiji je uspela i sistem je održan, uprkos veoma lošem odijumu u javnosti toga što je čitav finansijski sistem spasavan, uglavnom, na račun penzionera.
Sistem je trenutno stabilan, postavljene su računice i pravila da tako i ostane, ali to ne znači da će i budući penzioneri mirno uživati u starosti. Tu svakako ne treba biti preterano otimističan na dugi rok, jer stabilan penzijski sistem ne znači i velike penzije.
Razlog je jednostavan i problem je u - samom sistemu. Bizmarkov sistem, poznat i kao PAYG (pay-as-you-go, tekuće plaćanje), podrazumeva da sadašnji penzijski fond pune ljudi koji u ovom trenutku od plate odvajaju doprinos za penziju.
Međutim, problem je odnos broja penzionera i zaposlenih, koji je veoma nepovoljan. Broj formalno zaposlenih oktobru 2019. godine je bio 2,2 miliona a broj penzionera je veći od 1,7 miliona. To je odnos manji od 1,3, a da bi sistem komforno funkcionisao potrebno je da odnos bude bar duplo veći.
Iz zvanične statistike svakog meseca stižu ohrabrujuće brojke, jer je zaposlenost, ona zvanična, sve veća i veća. To će svakako popraviti brojčani odnos zaposleni/penzioneri, ali je pitanje koliko će se promeniti odnos u novčanoj masi.
Naime, na komplikovanost problema utiče i to što su plate novozaposlenih u Srbiji, a to su uglavnom radnici kod inostranih investitora, manje od proseka. To znači i manje doprinose.
Iako je statistička prosečna plata u Srbiji dostigla 53.698 (457€) u septembru 2019. godine, a medijalna 41.547 (354€) najveći broj radnika i daje mesečno prima (modalna plata) oko 28.000 dinara (238€). Na tu najčešću platu ukupan penzijski doprinos je oko 9.800 dinara. To znači da su Fondu PIO potrebni doprinosi od gotovo tri radnika (2,7) da bi se isplatila jedna prosečna penzija od 26.343 dinara (oktobar 2019). Na stranu što se taj "modalni" radnik može nadati penziji od 17.300 dinara, i to ako odradi punih 40 godina "penzijskog staža".
Doduše, i pored znatne nezaposlenosti, u Srbiji zaista radi znatno veći broj ljudi, i za relativno znatno veće plate. Ali, kako je siva ekonomije veoma rasprostranjena, imamo veliki broj ljudi koji ništa ne uplaćuju u penzijski fond (rad na crno) i možda još veći broj ljudi koji uplaćuju doprinose samo na deo plate (isplaćivanje dela plate "na ruke").
Uz to, u Srbiji je tek zaživela moda "agencijskog zapošljavanja" ili "radnika na lizing" kako se to žargonski ali tačnije naziva. Ovi "radnici po potrebi" formalno popravljaju statistički odnos, ali to ne znači mnogo za penzijski fond jer kako nisu stalno zaposleni, nemaju ni ujednačenu i stalnu uplatu doprinosa iz kojih se nekome isplaćuje penzija.
Kada se sve to zbroji, teško da ćemo popraviti lošu "krvnu sliku" našeg penzijskog sistema u kojem ionako penziju za puni radni vek ne zasluži ni polovina penzionera.
A KAKO JE TO U ŠVAJCARSKOJ
Švajcarski penzijski sistem, ne mislimo tu na "formulu", karakterističan je po niskoj disperziji penzija. Maksimalna penzija koju dodeljuje državni fond je 40 odsto trenutne prosečne zarade, dok je minimalna penzija svega 20 odsto tog iznosa.
Od nešto više od tri miliona radnika (Švajcarka ima stanovnika nešto više od Srbije, oko 8,6 miliona) penzijskim sistemom države je pokriveno 90 odsto.
Kao što smo videli, od državne penzije ne može se u starosti normalno živeti ni u Švajcarskoj.
Zbog toga tu postoji tzv. drugi stub penzijskog osiguranja, odnosno dodatna obavezna uplata u privatni penzijski fond. On je povezan sa državnim utoliko što se iz njega može dobijati iznos penzije koji je do tri puta veći od onog dela državne penzije koji se dobija, odnosno između 40 i 120 odsto prosečne zarade.
Ukupan iznos koji jedan penzioner dobija iz ova dva stuba doseže od 40 do 60 odsto prosečne zarade. U proseku to je oko 45 odsto prosečne zarade, koja je trenutno negde oko 9.300€, što bi dalo penziju nešto malo manju od 4.200€.
Naravno, tu je i treći stub, kakav postoji i u Srbiji, a to je dobrovoljni penzijski fond, u koji se može uplaćivati prema nahođenju, i tako obezbediti i u starosti standard na koji se naviklo u najproduktivnijim godinama života.
Uz to u Švajcarskoj je još 1999. godine utvrđeno da se deo prihoda od poreza na dodatu vrednost odvaja za finansiranje penzijskog sistema kako bi se sprečile eventualne krizne situacije.
Švajcarska formula prvo je primenjena u Švajcarskoj, da bi se ovakav sistem obračuna penzija zatim preneo u druge evropske zemlje, koje uglavnom kombinuju (doduše, u različitim odnosima) neku vrstu usklađivanja sa inflacijom i rastom zarada. Izuzetak su zemlje sa jako visokim rashodima za penzije, kao što su Francuska, Italija, Austrija i Španija, koje svoje penzije usklađuju samo sa inflacijom.
Iako se "švajcarska formula" poistovećuje u javnosti sa odnosom "pola - pola" ona to ne implicira jer se odnosi razlikuju od zemlje do zemlje koja je primenjuje.
Različite predloge dao je i Fiskalni savet (Vlade Srbije), i to čak pet njih. Tako je umesto usvojenih "pola - pola" taj odnos mogao da bude:
- sa inflacijom i delom rasta BDP-a preko 2%;
- 50% sa inflacijom i 50% sa rastom BDP;
- 40% sa inflacijom i 60% sa rastom prosečnih zarada;
- 30% sa inflacijom i 70% sa rastom ukupne mase zarada uplaćenih u Fond.
Da je "švajcarska formula" koja gleda inflaciju i plate bolja od one koja bi se merila prema BDP-u, smatra i profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić. Arsić kaže da zvanična statistika može da cifre o obračunu plata dobije mnogo brže nego stopu rasta BDP-a, a i manje su podložne reviziji.
"U Srbiji se statistika plata za neki mesec u godini objavljuje 55 dana posle isteka tog meseca, a konačan obračun BDP-a za neku godinu je raspoloživ tek pola godine po isteku te godine. Uz to često se primenjuju revizije BDP-a, jer se on prvo proceni, pa se posle koriguje i to stvara dodatnu neizvesnost", objasnio je za medije pred donošenje izmena zakona profesor Ekonomskog fakulteta.
KAKO SU PENZIJE GUBILE BITKU SA CENAMA
Srbija 20. veka među prvim zemljama Istočne Evrope usvaja tzv. Bizmarkov sistem državnog penzijskog osiguranja. Taj sistem se bazira na principima osiguranja i međugeneracijske solidarnosti (penzijski fond pune zaposleni a prazne penzioneri) ima cilj da osiguranicima omogući da i nakon penzionisanja zadrže relativni nivo životnog standarda koji su uživali tokom radnog veka.
Osnova je jasna veza između uplaćenih doprinosa tokom radnog veka i visine potonje penzije, sasvim suprotno od tzv. Beveridževog sistema socijalne državne penzije gde ta veza ne postoji a koji imaju Velika Britanija, Danska, Irska, Holandija...
Pre gotovo jednog stoleća, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, 1922. godine donosi se Zakon o osiguranju radnika, koji se doduše primenjuje tek od 1939. godine. Starosna penziju tada je iznosila dvanestostruki iznos prosečnih godišnjih doprinosa uplaćivanih tokom najmanje 10 godina.
U okviru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije penzijski sistem se potom uređuje Osnovnim zakonom o penzijskom osiguranju 1964. godine.
Penzija osiguranika sa punim radnim stažom tada je iznosila 85% plate koju je imao tokom 10 najboljih godina radnog staža.
Sistem dobro funkcioniše sve dok ima mnogo više radnika od penzionera, i dok sistem nije promenjen na usklađivanje sa rastom plata - do kraja osamdesetih godina prošlog veka. Sistem "prema platama" se ubrzo pokazao kao neodrživ i devedesetih se formalno vraća na "prema cenama". Ali, u zemlji sa jednom on najvećih inflacija u istoriji, praktično je nemoguće da penzije iole dostignu cene i tada penzije padaju na svoje realno najniže istorijske grane.
Što je još gore, umesto izmenom zakona sistem je promenjen podzakonskim aktima, što Ustavni sud obara 2001. godine i nalaže isplatu višegodišnjih korigovanih penzija unazad, što čini ogroman udar na republički budžet.
Nakon promene političkog režima 2000. godine, Republika Srbija usvaja moderan reformski Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju 2003. godine, koji se doduše derogira izmenama krajem 2014. godine.
Taj zakon je znatno nepovoljniji za penzionere ali i znatno povoljniji po budžet jer period iz kojeg se izvlači prosek plate produžava sa 10 najboljih godina na celokupan radni staž osiguranika.
Zanimljivo je da je tako bilo i u Zakonu o osiguranju radnika iz 1922. godine, kao i u Osnovnom zakonu o penzijskom osiguranju iz 1964. godine (85% plate iz 10 najboljih godina radnog staža). Taj poslednji zakon nalagao je i obavezno usklađivanje penzija sa inflacijom.
Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003. godine je dodatno pojačao vezu između plate i penzije tako što je relevantni period za obračun penzije produžen sa 10 najboljih godina na celokupan radni staž osiguranika.
Taj zakon je uveo i "švajcarsku formulu" sa usklađivanjem 50 odsto sa inflacijomi 50 odsto sa rastom zarada. Iako je sistem je bio održiv, srpska vlada je na zahtev Svetske banke (u okviru tadašnjeg aranžmana sa MMF-om), 2006. vratila usklađivanje penzija isključivo sa kretanjem cena.
Popravka ove loše odluke je bila - Politički pritisak nezadovoljnih penzionera je doveo do vanrednih povećanja penzija 2008. godine, koja su prouzrokovala decenijsku penzijsku i budžetsku destabilizaciju.
Novo "vađenje" je bila restriktivna formula za usklađivanje penzija 2010. godine - usklađivanje penzija samo sa cenama i delom rasta BDP-a preko 4% godišnje. Toliki rast BDP-a Srbija, međutim, može da očekuje tek u 2020. godini.
Uspešna penzijska reforma započeta je 2014. godine i praktično okončana 2019, što je otvorilo mogućnost za vraćanje švajcarske formule".