Nije prošlo mnogo od kao je u Srbiji Vlada morala da "preseče" natezanje predstavnika poslodavaca i radnika, i bez njihovog dogovora donese rešenje o novom iznosu (ne mnogo većem), minimalne zarade za 2020. godinu od 31.137 dinara ili 265€ (prosečno mesečno, neto).
Iako je to skoro pa tek polovina minimalne plate u Hrvatskoj, i tom prilikom slušali smo poznatu srpsku priču kako je taj iznos preteran, kako poslodavci ne mogu to da plate (troška u bruto iznosu je 40.666 dinara a ukupan trošak za poslodavca 47.437 dinara), i kako će morati da otpuštaju tako "mnogo" plaćene radnike.
Da je takva "neoliberalna" priča o preplaćenm radnicima koji bi trebalo da budu zadovoljni s onim što "gazda može (hoće) da plati" jer "i platu određuje tržište" (prevedeno "ako ti nećeš ima ko hoće") univerzalna pokazuje i Nemačke, zemlje u kojoj je inače visoka svet o socijalnoj pravdi.
Zanimljivo je da Nemačka, koja je na kapitalističkom Zapadu "prokažena" kao socijalna država (blagostanja) uvela minimalac tek 2015. godine. I tada je taj potez pratila katastrofična prognoza, čak i pojedinih ekonomskih stručnjaka, da će to dovesti do ogromnog gubitka radnih mesta.
Danas, pet godina kasnije, vidi se da se to nije desilo, a da su se kao dobar efekt povećanja plata na privredu u celini pokazao i kroz povećanu potrošnju, piše Socialeurope.eu.
U deceniji koja je sledila posle svetske finansijske (započete 2007/08), zaposlenost je u Nemačkoj rasla iz godine u godinu. Rast je potom usledio i kod plata, čak i kod onih radnika koji nisu pokriveni kolektivnih ugovorima koje izdejstvuju moćni nemački sindikati.
Rast plata je, pak, uslovio i pojavu minimalne plate, odnosno satnice od 8,5€ 2015. godine, koja je zaštitila radnike sa niskim kvalifikacijama i zaposlene u i dalje siromašnijoj istočnoj Nemačkoj.
Već na najavu takvog poteza digla se dreka pa je, na primer, Nemački savet ekonomskih stručnjaka izdao hitno upozorenje na loše efekte koji će uslediti a na takvom talau jahale su i dve ekipe uglednik akademskih ekonomista Andreas Knabe, Roni Šeb i Marsle Tum, kao iu tim Klasua Cimermana sa Instituta za budućnost rada (IZA). Knabe, Šeb i Tum su "izračunali" da je "ugroženo" 425.000 do 910.000 radnih mesta, a ekipa iz IZA je izbrojala 570.000 ljudi koji će ostati bez posla zbog "visokih" minimalaca, i to za tada pretpostavljenih 7,50€.
Kako su tako renomirani nemački ekonomisti mogli da toliko pogreše? U jedno skorašnjem članku Oliver Brutel, Arni Bauman i Matias Dojč iz Nemačke komisije za minimalnu cenu rada, istakli su da su "upozorenja" bila bazirana na neoklasičnom ekonomskom modelu tržišta rada, gde se računa sa savršenom konkurencijom (da nezadovoljnog radnika odmah možete da zamenite odgovarajućim) i (kontroverznom) pretpostavkom da je zaposlenost elastična prema platama (da su u obrnutoj srazmeri).
Druge teorijske mogućnosti nisu ni razmatrane, iako se navedene pretpostavke bile u koliziji sa emirijskim podacima iz raznih istraživanja po svetu, a sam uticaj većih plata na potražnju i potrošnju je zanemarivan.
Prema podacima Brutela, Baumana i Dojča, upravo kompanije koje su najviše trpele "udar" uvođena minimalne plate su već u pre tri godine primene veće prihode.
"Očekivani" veliki pad zaposlenosti zbog "većih troškova rada" je izostao, i sada su apetiti porasli pa se pritiska da minimalac bude 12€ po satu. U Srbiji je povećana satnica - 1,5€.
Setite se ovoga kada kod nas sledeći put čujete priču o "katancu u bravu" jer će kasirkama u supermarketeima, čistačicama ili radnicima u obezbeđenju morati da se daju veće (pristojne) plate.