Marinos Ricudis je te 1999. godine odbio da bude deo posade broda koji je trebalo da pruži podršku saveznicima iz NATO snaga koji su neprekidno bombardovali mete u Srbiji i u Crnoj Gori.

Zbog toga je propatio. Najpre je izgubio posao u službi i gotovo šest meseci je bio bez ikakvih prihoda. Prošle godine Ricudis je prvi put bio u Srbiji, kada je na poziv Srpske pravoslavne crkve došao u Beograd da primi orden.

U intervjuu za sajt "Grčka i Srbija", koji su sa njim priredili Katarina i Aleksis Mihalokopulos, izjavio je da nikada nije zažalio zbog takve svoje odluke pre 20 godina i da mu je zahvalnost srpskog naroda najvažnije "odlikovanje" koje je dobio.

"Jedino što sam razmišljao je da li ću uspeti da svoju odluku sprovedem do kraja, da se ne razbijem ispred pritiska i životnih situacija koje ta odluka donosi, protiv svake odluke suda i cena preživljavanja moje porodice nakon odluke. Kao kapetan broda imao sam dosta pritiska da moram da učestvujem tada u NATO misiji. Ali sam se trudio da stojim čvrsto na zemlji u trenutku kada sam odluku doneo i da me nikakav pritisak od bilo koga ne pokoleba", prisetio se, sada 51-godišnji Ricudis.

Bilo je raznih komentara - neki su ga podržavali, drugi kritikovali zbog te odluke.

"Mnogi su mi se divili, neki su me nazivali glupim jer sam jednim potezom uništio svoju karijeru u ratnoj mornarici. Ali, kako je vreme prolazilo i videli su kakvo je bilo bombardovanje tadašnje Jugoslavije, da je NATO koristio uranijum, mnogi su menjali mišljenje o meni i mojoj odluci".

Kaže da bi i danas postupio isto.

"Hvala Bogu nisam zažalio i sada nakon svega bio bih srećan da ponovo to uradim. I isto savetujem sve ljude koji se nađu i koji bi se našli u istoj situaciji kao i ja. Da prvo poslušaju komande koje nam zadaje Bog i bez obzira koje posledice ih čekaju, da ostanu pri odluci koju su doneli, život će im pokazati da su bili u pravu".

Nakon što je izgubio posao u mornarici, usledio je težak period po njega i njegovu suprugu.

"Šest meseci sam bio nezaposlen, bez ičega, moja žena je isto bila nezaposlena. Tražio sam posao na jahtama, išao sam da dajem ispite na Ekonomskom fakultetu kako bih mogao da uzmem diplomu ekonomiste, ali nisam uspeo da prođem ispite. Nakon šest meseci od raščinjenja našao sam stabilan posao, bio sam skiper na jahti. Nakon toga sam završio i dobio čin kapetana, tako da sam danas kapetan na velikoj jahti".

Nikada pre bombardovanja nije bio u Srbiji. A prvi put je došao, januara, kada mu je SPC dodelila svoj najviši orden.

On je najpre odbijao orden, objašnjavajući svoje razloge:

"Imao sam osećaj da ispred mene treba da budu svi koji su se borili za Srbiju i na kraju ja. Da treba da odlikuju prvo one koji su život dali, koji su sve dali za otadžbinu i da njihova žrtva treba da bude ispisana zlatnim slovima, iako smo ih svi znali u ovom životu, večni život je taj koji treba biti odlikovan i taj večni život i ja priželjkujem".

Ali, predmoslio se i došao po odlikovanje...

"Narod Srbije je želeo da ja budem odlikovan i samo zbog naroda sam prihvatio. Prihvatio sam tu čast, čast za sve njihove heroje. Bilo je mnogo emotivno, video sam suze u njihovim očima, ljubili su moje ruke, zahvaljivali se i grlili su me. Ne verujem da postoji neko veće odlikovanje ili nagrada od toga, od zahvalnosti jednog celog naroda. Veoma velika stvar, sa dosta uglova za gledanje".

Mural i za Grka, srpskog heroja

Ricudis, koji je veliki vernik, u intervjuu za sajt "Grčka i Srbija", bio je upitan i kako vidi buduće veze Grčke i Srbije. Evo kako je odgovorio:

"Mogli bismo, zajedno sa Rusijom, da napravimo jednu hrišćanski jaku zajednicu i da temelj bude Sveta crkva, sa kojim bismo mogli da izgradimo budućnost. Besmrtna vrednost koju nam je dala crkva. Na tom putu bićemo i nepobedivi, jer je i ta ista Sveta crkva nepobediva".