Pre 20 godina, 24. marta, počela je operacija "Milosrdni anđeo". Devetnaest zemalja Alijanse 78 dana bombardovalo je Srbiju i Crnu Goru.
Svega pola sata pošto je Generalni sekretar NATO-a, Havijer Solana 24. marta 1999. godine objavio da su napadi počeli, u Beogradu se začula sirena za vazdušnu opasnost.
Slika iz Beograda: dok u 20 časova i 25 minuta sirene zavijaju u Novom Beogradu, na stanici kod "Piramide" staje tramvaj "sedmica"; devojka užurbano ljubi mladića, ovaj uskače u tramvaj, a ona mu s ulice dugo maše.
Slika iz Podgorice: od aerodroma su se dizali visoki stubovi dima, vazduh je parao zvuk bombardera, a grupa mladića glava podignutih ka nebu skandirala je: "Klintone j....o ti majku!
"Slika iz sveta: u Novosibirsku spaljen nemački konzulat. Slika iz redakcije "Vremena": 20 časova i 15 minuta; uredništvo donosi odluku da već pripremljeni broj bude bačen u staru hartiju, a dogovor je: "Vidimo se sutra", pisalo je u prvom vanrednom izdanju nedeljnika "Vreme" te 1999. godine.
I te večeri kada su celom zemljom zavijale sirene, odjekivale bombe, svi televizijski mediji su momentalno prekinuli emitovanje redovnog programa i prešli na vanrednu šemu. Najznačajnije je bilo uključivanje u gradski štab Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje, odakle se građanima prvi put obratio portparol ove institucije, Avram Izrael, koji će u preostalih 78 dana postati jedan od simbola Beograda.
"Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd!"
Odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Solana je naredbu izdao meričkom generalu Vesliju Klarku, tadašnjem komandantu savezničkih snaga.
Klark je kasnije u knjizi "Moderno ratovanje" napisao ne samo da je planiranje vazdušne operacije NATO-a protiv SRJ intenzivirano sredinom juna 1998. već i da je završeno krajem avgusta te godine.
Bombardovanje je pravdano neuspehom pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija.
Pošto je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više područja u Srbiji i Crnoj Gori.
Tada je 19 zemalja Alijanse počelo bombardovanje sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji.Podršku su im pružili strateški bombarderi koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD.
GRDELIČKA KLISURA: Neosuđeni NATO zločin
Napad je trajao do četiri sata ujutro i težište udara su bili objekti Ratnog vazduhoplovstva, Protivvazdušne odbrane i vojne industrije, a prve mete vojni aerodromi u Prištini, Podgorici, Batajnici i Užicu, kao i ciljevi u Kuršumliji, Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu i Lučanima.
Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti snaga NATO-a.
U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 mostova razoreno.
U noći 23. aprila 1999. godine u dva sata i šest minuta nakon ponoći, NATO je u napadu na zgradu nacionalne televizije usmrtio 16 radnika RTS-a. To je bio prvi slučaj da je medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj.
Tokom bombardovanja izvedeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je približno 420.000 projektila, ukupne mase 22.000 tona.
NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 "kasetnih bombi", od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina, i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.
Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO-a su upotrebile i takozvane grafitne bombe radi onesposobljavanja elektroenergetskog sistema.
Prema proceni zvaničnih državnih organa u bombardovanju je poginulo najmanje 2.500 ljudi (a prema pojedinim izvorima i 4.000) i 1.008 vojnika i policajaca, dok je ranjeno više od 12.500 osoba, Fond za humanitarno pravo, međutim, navodi da je stradalo 759 osoba.
MATERIJALNA ŠTETA SKORO 30 MILIJARDI
O materijalnoj šteti koja je naneta Jugoslaviji tokom bombardovanja izneti su različiti podaci. Tadašnje vlasti u Beogradu procenile su štetu na oko sto milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO-a.
Grupa ekonomista G17 štetu je procenila na 29,6 milijardi dolara.
Bombardovanje Jugoslavije okončano je 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.
Dan ranije, 9. juna, predstavnici Vojske Jugoslavije i NATO-a potpisali su u Kumanovu Vojno-tehnički sporazum kojim je precizirano povlačenje snaga VJ sa Kosova i ulazak međunarodnih vojnih trupa.
Jedinice VJ povukle su se sa Kosova nakon donošenja rezolucije UN, a prve međunarodne trupe ušle su na teritoriju Kosova iz Makedonije već 12. juna 1999. godine.
To je do tada bila najveća operacija Alijanse, a najviše vojnika je došlo iz Nemačke, Francuske, Italije i SAD.
Prema podacima UNHCR-a, Kosovo je od dolaska mirovnih snaga napustilo oko 230.000 Srba i Roma, a vratilo se oko 800.000 izbeglih Albanaca.
Posledice NATO bombardovanje osećamo i danas. Stručnjaci tvrde da je bombardovanje osiromašenim uranijumom uzrokovalo povećenje broja obolelih od malignih oboljenja, štitne žlezde.
Rak, štitna žlezda...statistika ne laže!
Čime nas je NATO "zasuo" 1999. godine?
Pročitajte još:
Mala Milica - rana na duši Srbije
Ovako su padale bombe na Beograd 1999. (FOTO)
