Pre 18 godina, Branka i cela porodica su se radovali dolasku na svet svog PRINCA. Baš u vreme kada je NATO odlučio da "prospe" bombe na Beograd i Srbiju. Ovo je njeno podsećanje na te dane.
Pre 18 godina, NATO je bombardovao Srbiju i Crnu Goru (tadašnju SR Jugoslaviju). Odluka Alijanse da 24. marta 1999. godine pocne vazdušne napade mnoge je sacekala nespremna ili u trenutku kada je trebalo da im se dogodi nešto najlepše - rodenje deteta.
Deca rodena u martu 1999. godine, sada su punoletna. Medu njima i Uroš iz Beograda, cija se majka Branka porodila nesporedno pred pocetak bombardovanja.
Porodica je išcekivala najradosniji trenutak - rodenje prvog unuceta. Branka, jaka žena, jedva je docekala da ode u porodilište i na svet donese "Njegovo velicanstvo". Ali, ceo dogadaj pomutile su sirene, panika, bombe, jezivi zvuci bombardera koji su parali nebo nad Beogradom (i Srbijom i Crnom Gorom).
Branka je odlucila da sa citaocima MONDA podeli osecanja i dešavanja u danima koji su prethodili bombardovanju.
Ovo je njena prica:
"Divan prolecni dan, sad vec davne, 1999. godine. Niko srecniji od nas u sobi 122 na 3. spratu porodilišta Narodni front. Pricamo, delimo savete, uživamo u našoj novoj životnoj ulozi ili se spremamo da u nju udemo - ulozi majke.
Izolovane od spoljašnjeg sveta, bez novina, vesti (kome je do toga u tom trenutku stalo uopšte!) ni ne slutimo da se nešto sprema i da ce se desiti. Nekoliko dana pred pocetak bombardovanja došao je red na mene. I na NJEGA. Odlucio je da izade, da raširi ruke prema svetu. Uroš! Muž i ja smo znali kako ce da se zove mnogo pre nego porodaja. Posle cetiri sata, videla sam bice nešto malo 'jace' od 4 kilograma (4 kilograma i 50 grama), kosicu i te njegove vesele okice.
Da, bila sam najsrecnija osoba u tom trenutku (a i danas sam, jer imam i njega i Anu)! Nisam htela da se razdvajam od njega, ali znate vec kakva je procedura u porodilištima... Naredni dani identicni: dugi, naporni, hranjenje, kupanje, uspavljivanje... Potom i zasluženi odmor za sve nas MAJKE. Jedva da smo imale snage da razmenimo po koju rec.
Taj mir i zadovoljstvo koje sam osecala malo mi je poremetio moj dever (muževljev brat). Javila sam se na telefon i cujem njega: 'Snajka, vidi, ako krene neko bombardovanje, nemoj da se plašiš i uznemiravaš, brzo ce to da prode'.
Pomislila sam: Kakvo, bre, bombardovanje? O cemu prica ovaj covek?! Potpuno je poludeo...
Taj mir dodatno je bio narušen veceri 24. marta 1999. godine.
Sirena, tik uz naš prozor bolnicke sobe, toliko je zaurlala da smo ostale ukocene. Prvo što sam pomislila bilo je - mora da je neka lažna uzbuna ili neka vežba. Ali, zašto baš u ovo vreme? Misli su mi se sudarale. Sve do trenutka kada smo videle sestre kako se rastrcavaju po hodnicima.
Utrcavale su u sobe, odnosile su pospane bebe, slagale su ih kao vekne hleba. Po troje na jednu ruku i trce niz stepenice u podrum. Panika.
Išcupala sam infuziju iz ruke i potrcala za sestrom. Druga mama, Vesna, ne može da ustane iz kreveta! Bori se, place i ulaže svu svoju snagu da ustane. Uspela je i ona! Trcimo u podrum, a ni same ne znamo šta se, do davola, dešava.
Medu prvima sam sišla u podrum, a tamo na hiljade pari malih ociju poredanih u nizu. Scena koja mi nikada nece išcileti. A gde su moje okice, one velike, najlepše ikad videne, zapitala sam se u sebi.
Sestra, koja kao da je ušla u moju glavu, samo mi je rekla: "Samo pogledajte broj...".
Nije ni uspela da završi, a u mojoj glavi ju je presekla misao: Kakav broj, ženo, znam te okice!
Nalazim ih na kraju hodnika. Sestra mi ponovo kaže da proverim broj, ali nema potrebe - to su te! Gledaju me ozbiljno i nimalo uplašeno. Mojoj sreci nije bilo kraja.
Tu noc proveli smo u podrumu, uz tek poneku informaciju šta se dešava. Sestre su, uglavnom, cutale, valjda ne želeci da unose dodatnu paniku.
Strah? Ne, nisam ga osecala. Bila potpuno smirena, smirenija i od cele familije. Najveci panicar je bila moja svekrva: 'Zlato, ne panici, ako si pod stresom može da ti stane mleko..'. Ponavljala je ovu recenicu kao mantru.
Narednog dana sam izašla iz bolnice sa NJIM. Opet "poznati" ambijent. Prvu noc kod kuce proveli smo u skloništu zgrade u kojoj smo živeli u Mirijevu. Stari, mladi, deca i moja beba. To vece se nismo kupali i nismo pevali uspavanke. Samo smo cutali i cekali novi dan. I moj PRINC je cutao.
Moj brat i dever su, u meduvremenu, mobilisani, a moj muž nas je poslao u selo kod Požege. Moj tata nas je vodio do sela. Kao svi smo glumili da smo kul, ali dok nismo stigli... živi nismo bili! U selu sam bila potpuno mirna. Rekla sam sebi - ako nema mleka u prodavnici, tu je krava, ako nema pelena - snaci cu se. Tako je i bilo. Nikakvi 'pampersi" i slicno, nego obicne, pamucne pelene. Ništa mu nije falilo!
Više sam, zapravo, brinula o tome šta je sa onom dvojicom, koji su mobilisani, nego o tome šta ce biti sa mnom i mojom bebom. Znala sam da cemo nas dvoje biti dobro.
Posle 30-ak dana vratili smo se u Beograd. Smenjivali su se dani, nedelje, a moj bebac je bezbrižno rastao ni ne shvatajuci kroz šta je prošao. Kažu da bebe osecaju ako su roditelji neraspoloženi, potišteni, zabrinuti. Mi smo se trudili da on ništa od toga ne oseti.
Godine su od tada brzo prošle, nizale se jedna za drugom i moj bebac je danas punoletan momak, nadam se bez posledica bombardovanja i u nadi da on, ali nijedna druga majka, niti dete nikada više ništa slicno ne iskuse".
