Tog prolećnog toplog dana, 12. marta 2003. godine, većina građana nije ni mogla da zamisli da će u par sati od jednog mirnog dana doći do vanrednog stanja i naoružanih policajaca na ulicama. Svi su bili zatečeni - ubijen je predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić.
Sunčan, topao i miran dan, temperatura je bila oko 20 stepeni, mirno je trebao da izgleda i radni dan srpskog premijera Zorana Đinđića koji je tog dana imao planirana samo dva sastanka.
I u samoj zgradi Vlade Srbije, na dan brutalnog ubistva premijera Đinđića, nije bilo gužve, a premijer je 12. marta prvo trebao da ima sastanak sa Savetom za borbu protiv korupcije u 13.00 časova.
Oko 15.30 premijer Đinđić je tog dana trebao da se sretne sa švedskom ministarkom spoljnih poslova Anom Lind.
Tog dana tri vozila krenula su od Đinđićeve rezidencije u Užičkoj ulici ka zgradi Vlade, preko Topčiderske zvezde, Kneza MIloša, Sarajevske do praznog dvorišta Vlade Srbije.
Kako su tvrdili pripadnici njegovog obezbeđenja tog dana premijer Srbije je bio "tih i čitao novine u kolima", što je bilo "neobično za njega".
Dok se kolona premijera Srbije kretala ka zgradi Vlade, pripadnici ozloglašenog Zemunskog klana, koji su osuđeni za ubistvo Đinđića, tada su već uveliko imali raspoređene ljude po Beogradu, koji su međusobno komunicirali praznim SMS porukama, kada bi kolona Điniđića prošla pored njih.
Premijer Srbije ubijen je na stepenicama kod ulaznih vrata zgrade Vlade, iz snajpera "Hekler and Koh G3", iz kojeg je pucao Zvezdan Jovanović sa udaljenosti od oko 130 metara i relativne visine od oko 16 metara.
Jovanović je Đinđića pogodio u srce, a ni kasnija reanimacija u Urgentnom centru nije pomogla da se povrate vitalne funkcije srpskog premijera.
Dok su svedoci u zgradi Vlade i sudski veštaci tvrdili na suđenju za ubistvo premijera Đinđića da su se čula dva metka, pripadnici Đinđićevog obezbeđenja u to vreme tvrdili su da se čulo tri pucnja.
Famozni snimak koji je obišao svet u kome dva vozila izlaze iz zgrade Vlade Srbije, pokazuje prvo BMW koji izalzi iz dvorišta, a u kome se nalazi teško ranjeni Đinđić sa svojim savetnikom Zoranom Janjuševićem na zadnjem sedištu.
Dok su Đinđića vozila ka Urgentnom centru, atentatori su već uveliko pobegli iz Zavoda za fotogrametriju u ulici Admirala Geprata, odakle je pucano, na iznajmljene lokacije (štekove) po Beogradu, a pušku izvršioci zakopavaju na Novom Beogradu, dok spaljuju i "pasat" sa kojim se dovezli i odvezli sa mesta zločina.
Kada se dogodio sam atentat, ispred zgrade Vlade je bilo mnogo novinara koji su čekali konferenciju za novinare Gaše Kneževića, ministra prosvete i sporta u tadašnjoj vladi.
Iako se u početku nije znalo da je ubijen premijer Srbije, mediji su preneli da se ispred zgrade Vlade začula pucnjava.
Famozne rečenice spikerke BBC-a, koja objavljuje da je premijer Srbije ubijen, dok se na vestima prikazuje snimak automobila koji izlaze iz dvorišta sa Đinđićem u njemu, vest saopštava uz komentar da ostaje otvoreno pitanje "gde će se Srbija kretati posle ovog atentata".
Odmah pošto je izvršen atentat blokiran je Beograd, obustavljeni su letovi sa aerodroma, izlazni granični prelazi, autoput, policija sa kalšnjikovima počinje kontrolu svih vozila.
Prvi se građanima tog dana obratio lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica, a nakon njega je i u 15.45 Vlada Srbije zvanično na konferenciji za novinare saopštila da je ubijen Đinđić.
Tu vest je saopštio dežurni potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović i predložio uvođenje VANREDNOG STANJA, koje je kasnije i ozvaničila potpisom Nataša Mićić, bivša predsednica Skupštine Srbije.
Iste večeri u medijima se objavljuju i poternice za pripadnicima Zemunskog klana, a odmah počinje "Sablja", najveća policijska operacija u istoriji Srbije, a vanredno stanje trajalo je do 22. aprila 2003. godine.
Ovom atentatu prethodio je i pokušaj ubistva kod hale "Limes", kada je Dejan Milenković Bagzi pokušao kamionom da udari kolonu premijera na autoputu 19. februara 2003. godine. On je ubrzo nakon toga pušten iz pritvora.
Zoran Đinđić sahranjen je 15. marta 2003. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, to se inače smatra najvećom sahranom u istoriji Srbije nakon sahrane Josipa Broza Tita.
Politička pozadina atentata još uvek nije otkrivena, a često se kao jedan od bitnih događaja koji prethodi ubistvu navodi pobuna Jedinica za specijalne operacije, 2001. godine, kada su naoružani pripradnici "Crvenih beretki" blokirali autoput u Beogradu.
Poslednji pripadnici Zemunskog klana koji su bili uhapšeni su Luka Bojović i Vladimir Milisavljević Budala, čime taj klan prestaje da postoji.
Pripadnici Zemunskog klana, njih 12 sa Miloradom Umelekom Legijom, osuđeni su 350 godina zatvora. Čelnici JSO i Zemunskog klana Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović osuženi su na maksimalne zatvorske kazne u trajanju od 40 godina.
"Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona, time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer nisam ja sistem", rekao je Đinđić u jednom od svojih poslednjih intervjua.
Zoran Đinđić je bio prvi predsednik Vlade posle pada režima Slobodana Miloševića, a proglašen je i za jednog od 14 vodećih političara trećeg milenijuma po američku "Time".
On je dobitnik nagrade "Bambi" za 2000. u oblasti politike i nagrade Fondacije "Polak" za 2002. za doprinos razvoju demokratije u Srbiji.
Vlada Zorana Đinđića imala je 19 ministara i sedam potpredsednika. Nakon ubistva Đinđića, Zoran Živković je izabran za predsednika Vlade.
Đinđićeva vlada u Srbiji ostala je upamćena kao tranziciona vlada, kada se započinje sa procesima ne samo demokratizacije, već i ekonomske tranzicije.
