Danas se navršava deset godina od velikih demonstracija u Beogradu kojima je okončana vladavina Slobodana Miloševića.
Posle višednevnih protesta i štrajkova širom Srbije, centralne demonstracije održane su 5. oktobra 2000. u Beogradu, gde se na poziv tadašnje opozicione Demokratske opozicije Srbije (DOS) okupilo više stotina hiljada ljudi.
Na izborima 24. septembra 2000. za predsednika SRJ izabran je kandidat DOS-a i lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica sa 2.470.304 glasa, odnosno 50,24 odsto, pobedivši dotadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića koji je osvojio 1.826.799 glasova, odnosno 37,15 odsto.
Petooktobarski protest organizovan je pošto je Savezna izborna komisija osporila pobedu Vojislava Koštunice.
Mada su brojni nezvanični izvori utvrdili da je Koštunica u prvom krugu izbora odneo ubedljivu pobedu nad protivkandidatom Miloševićem, Savezna izborna komisija je saopštila da je kandidat DOS osvojio 49 odsto glasova i najavila novi krug glasanja.
Koalicija 18 opozicionih stranaka je, sa druge strane, tvrdila da je Koštunica osvojio 52,54 odsto glasova i odbacila svaku mogućnost održavanja drugog kruga izbora.
DOS je u znak odgovora zakazao protest pod motom "Srbija u Beogradu", a Miloševiću dao ultimatum da do 5. oktobra u 15 sati prizna poraz.
Ultimativno su zatražene i ostavke čelnih ljudi Radio-televizije Srbije (RTS).
Demonstracije u Beogradu 5. oktobra bile su kulminacija višednevnih protesta i štrajkova.
Gradovi u unutrašnjosti Srbije danima su bili paralisani štrajkovima. Jedan od najžešćih udaraca režimu zadali su radnici Rudarskog basena "Kolubara" koji su istrajali u štrajku uprkos svakodnevnim pretnjama režima.
Demonstranti su 5. oktobra u Beograd, na plato ispred Savezne skupštine, stigli u kolonama automobila, autobusa i kamiona dugačkim desetine kilometara iz čitave Srbije, probijajući buldožerima policijske blokade na putevima.
Već u prepodnevnim satima policija je upotrebila suzavac kako bi sprečila demonstrante da uđu u zgradu parlamenta, ali bezuspešno.
Zgrada Savezne skupštine je demolirana i zapaljena, kao i zgrada RTS-a u Takovskoj ulici.
Policija je ubrzo prestala da pruža otpor i mahom se pridružila narodu.
Tokom dana je pred demonstrante na platou ispred Savezne skupštine stigao konvoj oklopnih vozila Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti, čiji su se pripadnici, pod punom ratnom opremom, rukovali sa okupljenim građanima.
Jedan od junaka protesta bio je i Ljubisav Đokić, poznatiji kao Bagerista Džo, koji je svojim bagerom predvodio napad demonstranata na zgradu RTS-a. Bager je tokom demonstracija pogođen sa više metaka.
U večernjim satima 5. oktobra 2000. građanima se sa terase Skupštine Beograda obratio novi predsednik SRJ Vojislav Koštunica.
Posle susreta sa Koštunicom 6. oktobra u ranim večernjim satima, Milošević se oko 22 časa preko jedne beogradske privatne televizije obratio građanima i javno priznao poraz na predsedničkim izborima.
Milošević je tada čestitao pobedu Koštunici i izjavio da će se po povlačenju sa javne funkcije posvetiti porodici, naročito unuku Marku.
Koštunica je 7. oktobra 2000. položio zakletvu pred poslanicima Savezne skupštine i postao prvi demokratski predsednik SRJ.
Uporedo sa predsednickim izborima, 24. septembra su održani i izbori za poslanike Skupštine SRJ i Skupštine autonomne pokrajine Vojvodine, na kojima je DOS, takođe, odneo ubedljivu pobedu.
U demonstracijama je poginula Jasmina Jovanović iz Miloševca kod Velike Plane, koja je pala pod točkove kamiona.
Momčilo Stakić iz Krupnja preminuo je od posledica srčanog udara, a povređeno je 65 ljudi.
Spomen obeležje sa likom Jasmine Jovanović otkriveno je 5. oktobra 2002. godine u parku između ulica Kneza Miloša, Sarajevske i Mostarske petlje, nedaleko od mesta gde je poginula.
Slobodan Milošević je u aprilu 2001. uhapšen zbog finansijskih malverzacija, a dva meseca kasnije je izručen Haškom tribunalu gde mu je suđeno za genocid u Bosni i Hercegovini, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti u Hrvatskoj i na Kosovu.
Umro je 11. marta 2006. godine od infarkta, u svojoj ćeliji u pritvoru Haškog tribunala.
Sintagma "petooktobarske promene" se u savremenom političkom žargonu koristi kao međaš kojim se hronološki razdvajaju dve ere postkomunističke istorije Srbije: nedemokratska i demokratska.
Iako je Srbija u demokratiju formalno zakoračila zajedno sa ostalim republikama bivše SFRJ, prvi demokratski izbori, po evropskim standardima, u njoj su održani 23. decembra 2000, i bili su tekovina petooktobarskih promena.
Na tim izborima je, posle dvomesečne vladavine "prelazne vlade", koju su činili predstavnici DOS, Srpskog pokreta obnove (SPO) i Socijalističke partije Srbije (SPS), volja građana izražena u oktobru konačno dobila svoje uobličenje u sastavu parlamenta i vlade - na čijem čelu se našao prvi demokratski premijer posle 1945. godine Zoran Đinđić.
Od 19 članica DOS-a danas je nekoliko na vlasti, deo se kolektivno učlanio u veće stranke, tri stranke su u opoziciji, a najveći broj njih već godinama nisu politički aktivne.
Dve najveće stranke koje su 5. oktobra 2000. godine činile okosnicu DOS-a, Demokratska stranka (DS) i Demokratska stranka Srbije (DSS) politički su se razišle odmah posle promena, u narednim godinama su se smenjivale na vlasti, a danas su na potpuno suprotnim političkim pozicijama - DS je okosnica vladajuće koalicije, a DSS je najoštrija opozicija.
Pored DS i DSS, DOS su 5. oktobra 2000. godine činili i Demokratska alternativa, Nova Srbija, Građanski savez Srbije, Demohrišćanska stranka Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Socijaldemokratska unija, Savez vojvođanskih Mađara.
DOS su činili i Reformisti Vojvodine, Koalicija Vojvodina, Sandžačka demokratska partija, Socijaldemokratija, Pokret za demokratsku Srbiju, Liga za Šumadiju, Nova demokratija, Demokratski centar i grupa G17 plus iz koje je kasnije nastala istoimena stranka.
Od stranaka koje su činili DOS, danas su u Vladi Srbije DS, G17 plus i Sandžačka demokratska partija.
Savez vojvođanskih Mađara, Liga socijaldemokrata Vojvodine i Demohrišćanska stranka Srbije čine vladajuću većinu u Skupštini Srbije.
DOS je formiran 10. januara 2000. godine na inicijativu Srpskog pokreta obnove, ali je ta stranka izašla iz zajedničke opozicione grupacije nakon nekoliko meseci i imala je svog kandidata na predsedničkim izborima koji je doživeo neuspeh.
Socijalistička partija Srbije, koja je nakon neprikosnovene vladavine 90-ih na izborima i potom demonstracijama otišla sa vlasti 2000, danas je značajan partner DS u Vladi Srbije, a dve stranke su potpisale i ugovor o pomirenju.
Od jula 2008. SPS je deo vladajuće koalicije u Srbiji.
U Vladi Mirka Cvetkovića SPS ima tri ministarka mesta, a njen predsednik Ivica Dačić je prvi potpredsednik i ministar unutrašnjih poslova.
Potpredsednica SPS-a Slavica Đukić-Dejanović je predsednica Skupštine Srbije.
Od 18 stranaka i jednog pokreta, pod istim imenom danas deluje njih devet - DS, DSS, Nova Srbija, Demohrišćanska stranka Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Socijaldemokratska unija, Savez vojvođanskih mađara, Sandžačka demokratska partija i G17 plus.
Građanski savez Srbije se kolektivno učlanio u kasnije formiranu Liberalno demokratsku partiju, a Demokratski centar i Pokret Otpor u DS.
Na političkoj sceni više nisu aktivni Demokratska alternativa, kao ni njen lider Nebojša Čović, Reformisti Vojvodine i predsednik Mile Isakov, Koalicija Vojvodina i predsednik Dragan Veselinov, Socijaldemokratija, čiji je lider Vuk Obradović umro, Pokret za demokratsku Srbiju čijem se predsedniku Momčilu Perišiću sudi pred Haškom tribunalom, Liga za Šumadiju i njen predsednik Branislav Kovačević, kao ni Dušan Mihajlović i Nova demokratija koja je pre nekoliko godina promenila naziv u Liberali Srbije.
U opoziciji su DSS, Nova Srbija i Socijaldemokratska unija.
U vlasti je sve vreme bio lider Sandžačke demokratske partije Rasim Ljajić, dok je G17 plus gotovo ceo period od 2000. godine do danas imao savezne ili republičke ministre, aktivne ili "u ostavci".
Okupljanje opozicije počelo je godinu dana ranije, a na veliko mitingu na Preobraženje 19. avgusta 1999. godine je istakla svoj predizborni program nazvan Ugovor s narodom.
Program su potpisali svi lideri stranaka tadašnjeg DOS-a i predsednik ekspertske grupe G17 plus.
Oni su tada obećali da će nakon dolaska na vlast prvo usvojiti deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa, zatim da će doneti rezoluciju kojom se ukida tadašnja ekonomska i politička blokada Crne Gore, a najviši državni organi obavezali bi se da odmah otpočnu razgovore s legitimnim izabranim rukovodstvom Crne Gore o karakteru i funkcijama buduće državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Tim ugovorom, opozicija je obavezala buduću vladu da odmah podnese program konkretnih mera Savetu bezbednosti UN, kojim bi se omogućila dosledna primena Rezolucije 1244 o Kosovu, očuvao teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, garantovalo pravo na miran i siguran život i podstakla njegova integracija u institucije zemlje.
Obećali su da će doneti zakon kojim će smanjiti broj ministarstava barem za trećinu, ukinuti sva ministarska mesta bez portfelja i ograničiti broj potpredsednika na najviše tri, zatim zakon kojim se svim poslanicima i članovima vlade zabranjuje gomilanje funkcija tokom mandata, a članovima vlade tokom mandata biće izričito zabranjeno da tokom mandata upravljaju privrednim organizacijama.
Oni su tada obećali da će se nova vlada obavezati da u roku od 100 dana stavi na uvid nadležnim skupštinskim odborima sva tajna policijska dosijea, kao i da će svi članovi vlade i narodni poslanici biti obavezani da objave detaljan pregled svog imovinskog stanja i stanja članova svoje prodice, na dan stupanja na dužnost.
Lideri opozicije tražili su od parlamenta da odmah obustavi primenu onih zakona koji proizvode ogromnu društvenu štetu Srbiji i njenim građanima i najavljivali da će Skupština formirati nezavisnu komisiju eksperata koja će preispitati i obnarodovati sve relevantne dokumente, audio i video zapise koje je tadašnja vlast držala u tajnosti, a odnose se na vođenje unutrašnje i spoljne politike Srbije i Jugoslavije u periodu 1987-2000. godina.
Oni su pred izbore 2000. obećali i da će odabrati jednu renomiranu, nezavisnu revizorsku kuću da izvrši reviziju budžeta i obavi temeljan pregled finansijskog poslovanja skupštine i vlade tokom prethodnih mandata.
(agencije/MONDO)
