Srbija bi mogla da krene putem Norveške, Islanda i Lihtenštajna, i zatraži prijem u Evropsko ekonomsko područje (EEP), a bez priznavanjem nezavisnog Kosova uslovljene integracije u Evropsku uniju.
Ideju "Srbija u Evropi , bez EU", koju je razradio profesor ekonomije Boris Begović, smatrajući da bi Srbiji bilo bolje u EEP, stručnjaci različito posmatraju. Po jednima, ovaj klub bi pre nego Unija bio po meri Srbije, po drugima, ovaj evropski "rukavac" nije lek za srpske boljke, pišu "Novosti".
Profesor sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu Begović polazi od toga da posle ulaska Hrvatske u EU nova učlanjenja ne treba očekivati barem deset godina, a da insistiranje Srbije na punopravnom članstvu u EU stvara izvanredne mogućnosti za političko uslovljavanje, koje se sve više svodi na priznavanje nezavisnosti Kosova. Politička zamka, po njemu, mogla bi se izbeći ulaskom u EEP, čime bi se dobio pristup jedinstvenom tržištu.
Slično Begoviću razmišlja i ekonomista Boško Mijatović, i kolega iz Centra za liberalno demokratske studije (CLDS).
" Ne vidim nijednu prednost koju bi Srbija imala ušavši u EU u odnosu na neke zemlje koje nisu njene članice, a u okviru EEP imaju razvijene oblike saradnje, od bescarinskog prometa robe, pa nadalje. Bez članstva u Uniji Srbija ostaje uskraćena za mogućnost da utiče na poslove EU, ali Mijatović kaže, za naš list, da to nije bitna manjkavost EEP-a, jer i kada bi bila punopravan član EU, glas Srbije ne bi značajnije ođekivao", kaže Mijatović.
Po profesoru Jovanu Teokareviću sa Fakulteta političkih nauka, EEP nije dobra ideja pre svega zbog slabosti Srbije da sama, bez spoljnjeg pritiska, izvede potrebne ekonomske, političke i društvene reforme.
"Pogledajmo šta je bila Norveška kada se odlučila za ovakav aranžman sa EU. Bila je daleko ispred ovoga gde je Srbija danas, a imala je i visoke prihode od nafte, pa je odlučila da joj ne treba članstvo u EU", kaže ovaj politikolog.
On sumnja da bi Srbija nastavila da se reformiše bez toga da ispred sebe ima EU kao orijentir i motivacioni faktor. Takav je slučaj bio, podseća, sa svim postmiloševićevskim vladama, jer se u Srbiji zapinje samo pod pritiskom. Navodi i da nijedna država koja je započela integraciju sa EU nije stala kada je dobila kandidaturu:
Razmišljanje o EEP, prema Milici Delević, predsedniku Odbora Skupštine Srbije za evrointegracije, najpre podrazumeva da se ustanovi mogućnost prijema Srbije u EEP, jer bi za prebacivanje sa puta u članstvo na neki drugi aranžman bila potrebna saglasnost članica EU.
"Druga važna stvar je ta da Srbija proceni da li joj je u interesu da sprovodi odluke EEP na koje ne može da utiče. Tačno je da kao članica EU Srbija nikada neće biti uticajna kao Nemačka ili Francuska, ali bi imala mogućnost da stvara savezništva, a ima primera da su male članice EU uspevale da blokiraju neke odluke", kaže Delevićeva.
Argument da je EEP zatvoren klub, po Begoviću, ne stoji. On za "Novosti" kaže da nigde nije video takav propis, a čak i da jeste tako, to ukazuje da ne postoji procedura koju EU nije prekršila.
"Ovde je jedino pitanje da li će Srbija da kaže: budući da ste nam oteli Kosovo, i rekli da je to 'sui generis', onda je i Srbija 'slučaj za sebe' ili će biti poslušan đak, koji neće ništa drugo da radi osim onoga što mu kaže učiteljica", kađe profesor.
Što se tiče mogućeg pada motivacije za dalje reforme u Srbiji ako ona ispred sebe ne bi imala EU kao orijentir, Begović se poziva na iskustvo koje je pokazalo da su održive samo one reforme koje imaju podršku domaćih snaga.
Ulaskom u EEP, Srbija ne bi izgubila šansu da se priključi EU. Island se, recimo, prijavio za članstvo u Uniji 2009. godine pošto je doživeo finansijski slom zbog svetske ekonomske krize. Ali, kako je zemlja krenula putem privrednog oporavka, najnovije ankete pokazuju da je više od polovine Islanđana za povlačenje kandidature za članstvo u Uniji.
Pravila EEP, koji obuhvata zemlje Evropske unije plus Island, Lihtenštajn i Norvešku, osnovan je 1994. godine i ovim državama omogućava da učestvuju u unutrašnjem tržištu EU. One su u obavezi da usvoje sve zakone EU koji se tiču jedinstvenog tržišta, osim propisa o poljoprivredi i ribarstvu. Švajcarska, koja takođe nije članica EU, nije se pridružila EEP, ali sa EU ima sličan sporazum.
(MONDO, foto: Medija centar Beograd)
Profesor sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu Begović polazi od toga da posle ulaska Hrvatske u EU nova učlanjenja ne treba očekivati barem deset godina, a da insistiranje Srbije na punopravnom članstvu u EU stvara izvanredne mogućnosti za političko uslovljavanje, koje se sve više svodi na priznavanje nezavisnosti Kosova. Politička zamka, po njemu, mogla bi se izbeći ulaskom u EEP, čime bi se dobio pristup jedinstvenom tržištu.
Slično Begoviću razmišlja i ekonomista Boško Mijatović, i kolega iz Centra za liberalno demokratske studije (CLDS).
" Ne vidim nijednu prednost koju bi Srbija imala ušavši u EU u odnosu na neke zemlje koje nisu njene članice, a u okviru EEP imaju razvijene oblike saradnje, od bescarinskog prometa robe, pa nadalje. Bez članstva u Uniji Srbija ostaje uskraćena za mogućnost da utiče na poslove EU, ali Mijatović kaže, za naš list, da to nije bitna manjkavost EEP-a, jer i kada bi bila punopravan član EU, glas Srbije ne bi značajnije ođekivao", kaže Mijatović.
Po profesoru Jovanu Teokareviću sa Fakulteta političkih nauka, EEP nije dobra ideja pre svega zbog slabosti Srbije da sama, bez spoljnjeg pritiska, izvede potrebne ekonomske, političke i društvene reforme.
"Pogledajmo šta je bila Norveška kada se odlučila za ovakav aranžman sa EU. Bila je daleko ispred ovoga gde je Srbija danas, a imala je i visoke prihode od nafte, pa je odlučila da joj ne treba članstvo u EU", kaže ovaj politikolog.
On sumnja da bi Srbija nastavila da se reformiše bez toga da ispred sebe ima EU kao orijentir i motivacioni faktor. Takav je slučaj bio, podseća, sa svim postmiloševićevskim vladama, jer se u Srbiji zapinje samo pod pritiskom. Navodi i da nijedna država koja je započela integraciju sa EU nije stala kada je dobila kandidaturu:
Razmišljanje o EEP, prema Milici Delević, predsedniku Odbora Skupštine Srbije za evrointegracije, najpre podrazumeva da se ustanovi mogućnost prijema Srbije u EEP, jer bi za prebacivanje sa puta u članstvo na neki drugi aranžman bila potrebna saglasnost članica EU.
"Druga važna stvar je ta da Srbija proceni da li joj je u interesu da sprovodi odluke EEP na koje ne može da utiče. Tačno je da kao članica EU Srbija nikada neće biti uticajna kao Nemačka ili Francuska, ali bi imala mogućnost da stvara savezništva, a ima primera da su male članice EU uspevale da blokiraju neke odluke", kaže Delevićeva.
Argument da je EEP zatvoren klub, po Begoviću, ne stoji. On za "Novosti" kaže da nigde nije video takav propis, a čak i da jeste tako, to ukazuje da ne postoji procedura koju EU nije prekršila.
"Ovde je jedino pitanje da li će Srbija da kaže: budući da ste nam oteli Kosovo, i rekli da je to 'sui generis', onda je i Srbija 'slučaj za sebe' ili će biti poslušan đak, koji neće ništa drugo da radi osim onoga što mu kaže učiteljica", kađe profesor.
Što se tiče mogućeg pada motivacije za dalje reforme u Srbiji ako ona ispred sebe ne bi imala EU kao orijentir, Begović se poziva na iskustvo koje je pokazalo da su održive samo one reforme koje imaju podršku domaćih snaga.
Ulaskom u EEP, Srbija ne bi izgubila šansu da se priključi EU. Island se, recimo, prijavio za članstvo u Uniji 2009. godine pošto je doživeo finansijski slom zbog svetske ekonomske krize. Ali, kako je zemlja krenula putem privrednog oporavka, najnovije ankete pokazuju da je više od polovine Islanđana za povlačenje kandidature za članstvo u Uniji.
Pravila EEP, koji obuhvata zemlje Evropske unije plus Island, Lihtenštajn i Norvešku, osnovan je 1994. godine i ovim državama omogućava da učestvuju u unutrašnjem tržištu EU. One su u obavezi da usvoje sve zakone EU koji se tiču jedinstvenog tržišta, osim propisa o poljoprivredi i ribarstvu. Švajcarska, koja takođe nije članica EU, nije se pridružila EEP, ali sa EU ima sličan sporazum.
(MONDO, foto: Medija centar Beograd)
