Do nekih mesta u okolini Obrenovca i delova kolubarskog okruga teško se dolazi. MONDO je uspeo da se "probije" i obiđe najugroženije.
Da su neka bolja vremena deco, kafu da vam skuvam, u bašti da sedimo, reče nam Gordana Stevanović iz draževačkog naselja Poljane i zaplaka se kraj mokrog pokućstva u dvorištu kuće.
Tako su reportere Monda dočekivali domaćini područja obrenovačkog kraja, najugroženijih mesta koje smo juče obišli i dostavili im pomoć Crvenog krsta.
Suze, očaj neverica...malo reči, mnogo gorčine i tup pogled u daljinu. Čišćenje domova prekidaju nakratko da prozbore koju s nama, a onda nazad u vodu, mulj i blato.
Svi su u čizmama, kaljavi do vrata, gladni, žedni, ogorčeni.
U Draževcu, jednoj od omiljenih destinacija beogradskih vikendaša, tamo uz reke, pravi Armagedon. U samom selu nestašica. Pola njih nema struje, niko vodu, ne rade telefoni. Oni iz viših delova sela, tamo gde se sastaju "ruže vetrova" kojima vikendaši hrle, ugostili su nevoljnike iz naselja kraj reka, kao i brojne izbegle Obrenovčane.
Mesna zajednica je sabirni centar odakle se deli pomoć, a najviše nedostaju potrepštine za bebe i lekovi.
Oni iz priobalnih delova mesta dan provode pokušavajući iz kuća da uklone rečni mulj i osuše stvari, a noćivaju kod prijatelja "u brdima". Dokle će tako, ni sami ne znaju. Ne bi da budu na teretu prijateljima i rođacima, u kući se spavati ne može.
Oko 30 kuća ovog kraja je poplavljeno, oko 200 Obrenovčana je ovde i u selo Baljevac pristiglo, a još dolaze. Vape za sredstvima za higijenu i lekovima.
Voda je nagrnula u četvrtak ujutru. Vuškovići nisu hteli iz svog doma, popeli su se na prvi sprat i čekali da voda prođe, a došla im je blizu.
Zamoliše nas za flaster i zavoj, nešto pijaće vode, a ostalo rekoše, da odnesemo onima kojima je potrebnije. Oni će se u muci još nekako snaći, kažu.
Kraj njih gazdinstvo porodice Jovanović: stara majka i dva sina sa porodicama u tri kuće koje dele dvorište. Sve im je uništeno. Stoka uginula, spaslo se tek nešto kokošaka i petao.
Na putu od Poljane ka Skeli nadviše se nad nama crni oblaci. Krenu da lije kao iz kabla, pa udari grad. Šta će ovaj narod sada sa svim onim stvarima što im se u dvorištu suši?
"A imala sam 50 brojlera spremnih za prodaju", kaže mlada domaćica. Ona se sa bebom od 16 meseci i detetom od devet godina sklonila kod svojih kada je voda počela da nadire, kao i druga mlada domaćica sa dvoje dece od šest i deset godina.
Braća Jovanović su ostali da spasavaju šta se spasti može. Na sto su dizali šporete, ali šta vredi kad je voda sto izvrnula.
Vele, njihova muka možda i nije najveća. Komšiji je podavljeno celo stado bikova i krava, čovek kose čupa.
"Bilo je i ranije poplava, ali ovakva nikada. Pre četiri godine nam je poplavilo, šteta je procenjena na 190.000. Do danas smo, pred jedne izbore, dobili 10 odsto odštete od te sume", kažu i dodaju da se posle toga sada još manje nadaju da će dobiti sredstva za sanaciju.
Još više ih muči to što su im radna mesta u Obrenovcu, koji je pod vodom, pa se boje da će i bez tih primanja ostati.
Idemo dalje, kroz blato i mulj. Prelazimo klimav most preko Peštana. Pitoma neka rečica, pomislimo, a do juče je izgledala kao Dunav, objašnjavaju.
Tročlano domaćinstvo Stevanovića vode su napale sa dve strane.
"S ove strane Peštan, a otuda Kolubara", pokazuje nam Dragan, najmlađe čeljade u ovom domu.
"Voda je krenula u sredu uveče. Odmah sam zvao u Opštinu. Kažem, ljudi, raste, kako ćemo odavde? Sklonismo nekako nešto stoke, koliko smo stigli, ali uginu mi goveče, a ovom drugom nožice se smrzle. Evo ga, samo leži", kaže Dragan i pokaza nam namučeno telence.
Od živine ostade tek pokoja kokoška i nešto pilića, od 50 koliko ih je bilo.
"Momci granične policije su nas spasavali gliserom. I nas i druge iz ovog kraja. Veliko im hvala na tome", kaže Dragan.
Kažu, i 2010. godine im je voda u dvorište ušla, ali baš ovako da grune, kuće da nosi, nikada nije bilo.
U jednoj od MZ Zvečke – svađa. Pedesetak ljudi zguralo se kod vrata. Neko viče, a neko sa strane mirno posmatra. Šta se događa, pitamo? "Nema dovoljno sapuna i praška", kažu nam. Nedaleko odatle mirnija priča: kamion, red i podela šećera, vode, brašna, ulja...
"Bojim se samo da će biti sve gore", kaže Dragan koji je dva prethodna dana proveo sa Slovencima koji su doneli pumpe da izvlače vodu iz TE Obrenovac, gde on radi.
Kopove i elekranu, inače, ovdašnji meštani i krive za poplave.
Kad nije na poslu, metlama i lopatama izbacuje blato iz kuće. Kaže, možda će za mesec dana moći tu da noćivaju. Nada se da mu se ovaj stariji deo kuće neće srušiti, kao što se komšiji Ratku Stefanoviću srušila gotovo cela.
Nada se da će spasiti kukuruz, a od pšenice i deteline već se oprostio.
Napuštamo Draževac i Konatice. U Poljanama zatičemo Jovicu Sinđelića sa ekipom Beogradske veterine. Prijavljuje uginulu stoku, objašnjava gde ima tela koja treba odneti. Momci iz veterine sve beleže, da kamion zna gde da dođe i sve pokupi. Kada će se to i desiti, niko ne zna da kaže, a svi se boje zaraze.
Sinđelići, takođe, doživotno zahvalni graničnoj policiji koja ih je izbavila gliserima. Pomoć Crvenog krsta za sebe da uzmu neće, ali za komšiju, koji je kažu najgore prošao, uzeće tek ponešto.
Idemo do Brgula. Stižemo putem do Tamnave.
Rasklimatanom mostu fali deo leve trake, odnela voda, kao i deo pruge sa desne strane puta.
Voda tu i tamo zapljuskuje saobraćajnicu, a kola i dalje prolaze. Teško da ćemo ovim putem nazad, zaključismo pa nastavismo ka Stublinama. Tu poplave gotovo više da i nema, ali u delu Zvečke, "predgrađu" Obrenovca i dalje agonija.
Stigla je cisterna sa vodom, pa oni koji su još u mestu, za koje su nam rekli da je uglavnom evakuisano, pune buriće.
Ovim putem želimo da se zahvalimo Crvenom krstu Srbije koji je imao poverenja u nas i dozvolio nam da ponesemo pomoć ugroženima.
"Eno, moja kuća je na malom uzvišenju, pa su svi kod mene dovezli automobile, da makar to spasu", kaže jedan meštanin i apeluje da im se dostave sredstva za higijenu.
"Hoćemo li se ikada od ovoga oporaviti", pita nas jedna stanovnica i očekuje odgovor koji nemamo, kao ni na pitanje njene mlađe sugrađanke – da li je sve prošlo.
Kažu, odsečeni su od sveta, a i ono što čuju o svom mestu, nije tačno.
Svi nas uveravaju da do Skele nećemo moći. Rešili smo da pokušamo. Ima još paketa Crvenog krsta koje treba da dostavimo.
A put do Skele prohodan. Tu i tamo po neki autombil i hameri PTJ sa čamcima na krovu.
U pojedinim dvorištima kuća - voda, negde suvo "kao barut", zaključujemo da su one prve poplavile podzemne vode. U samoj Skeli poplave nema.
"Pa zar vi niste evakuisani?" pitamo okupljene u centru sela.
"Nismo", kažu, "A što i da nas evakuišu? Ovde poplave nije bilo."
Vode nas do Save. Deluje pitomo. Kažu, ipak su rešili da sami podignu bedem tamo gde reka može da ih napadne.
"Sami smo se organizovali. Imali smo pesak za izgradnju crkve. Problem su nam bili džakovi, ali je svako doneo šta je imao, pa smo i to nekako rešili."
Dan i noć su vredno radili na brani, i devojke su punile džakove, dok nisu došle vojska i policija da ih zamene. Kada su im iz TE Obrenovac poslali "obrok" sa buđavim mesnim nareskom, ogorčeni su otišli kućama.
Mnogo su ponosniji na broj Obrenovčana koje su izbavili svojim čamcima.
"Odmah smo nas 30 iz Skele sa 10 alaskih čamaca krenuli u Obrenovac. Spasli smo za dva dana između 750 i 1.000 ljudi. Prvo žene i decu. Sa starcima je muka bila, ljudi na spratu, ne mogu da preskoče terasu", priča nam Radosav Božanić pa redom nabraja imena 30 junaka iz Skele: Dragojlović, Došićerić, trojica Raduških, Marjanovići - otac sa dva sina, dvojica Lazića, Beljanac, Milić...
E na to su kažu najponosniji, a iz Skele da idu neće.
"To smo rekli i pripadnicima PTJ i ministru Aleksandru Vulinu koji nas je u ponedeljak obišao. Ali ako biste nam poslali lekove, mnogo bi nam značilo. Struju imamo, vodu nam ponekad dovezu cisternom, bez fiksnog telefona se može, ali bez lekova ne", kažu i mole nas da zovemo ministarstvo zdravlja.
Na povratku iz Skele uputismo se do TENT-a A. Nadležni kažu, možda će da proradi za vikend. Koliko smo proverili, šanse su velike, jer se voda uglavnom povukla.
I eto nas opet nadomak Obrenovca, grada u koji je zabranjen ulazak. Da li da probamo da se probijemo i ako nekog zateknemo, odnesemo mu vodu? Naše je bilo da pokušamo.
Kolima se ne može, pa smo pošli peške. Sa desne strane puta kuće u vodi, sa leve ima i ruševina. Na raskrsnici Vojvode Mišića i Ljube Nenadovića – jezero.
Radnici vodovoda pokušavaju da u cisternu "usisaju" vodu. Odvoze je do mosta pa ispumpavaju u Kolubaru. Kažu, tako ceo dan.
Ispred zgrade u Ulici Ljube Nenadovića 1 trojica branitelja grada. Nisu hteli da se evakuišu.
"Kada su se oglasile sirene, voda je već bila kod stepeništa zgrade. To je bilo kasno", kažu i dodaju da iako je voda poplavila prizemne stanove oko pola metra, oni veruju da će stanari sa viših spratova moći da se vrate za nedelju dana.
Na početku novog "obrenovačkog mora" u delu Ulice Vojvode Mišića naiđosmo i na Vojsku Crne Gore, kažu pomažu koliko mogu, a ostaće koliko bude bilo potrebno.
Ponegde još promakne po koji Obrenovčanin, neki od njih nose maske na licu, gumene rukavice. U rukama kese sa ćebićima, suve cipele, još ponešto spaseno iz poplavljenog doma.
U susret vam ponekad potrči neki mokar pas, sa nadom vas pogleda, ali kada hoćete da ga povedete sa sobom, okrene se i otrči ka svom poplavljenom domu. Valjda da čeka gazdu.
Na parkingu nestvarna scena. Red automobila prekrivenih muljem, alaski čamac sa neotvorenim pivom na pramcu, red automobila...
Koga čeka ovo pivo, upitali smo se.
Pada mrak, a valja poći za Beograd. Nismo ni sigurni kojim putem se može. Neke od ovih saobraćajnica nisu bile prohodne. Idemo za Ub, pa dokle se probijemo. U mestu Piromani policija, ne da kolima ka Obrenovcu.
U Crvenoj jabuci, selu ispred Uba, Tamnava prekriva polja. Meštani velikim pumpama pokušavaju da je se "otresu".
"Eno vam tamo kod šumice kuća Milovanovića. Danima ne mogu da mrdnu, okruženi su vodom", pokazuju nam i kažu da bez dugih čizama donde nećemo moći.
"U subotu popodne reka je podivljala. Poplavila je sve sa desne strane, poplavila je ovaj put kojim idete i prešla dalje na ove kuće", objašnjavaju nam i dodaju da se u nedelju popodne povukla, a u ponedeljak je otvoren put za saobraćaj.
Preko Uba, dalje idemo ka Valjevu, pa preko Lajkovca, u kome se i po noći još vide tragovi vodene stihije, na Ibarsku magistralu za Beograd koji još nije utonuo u san.
I ko će sada i kako da spava, zapitali smo se posle svega što smo videli. Kako će san na oči, kad znamo da se baka s početka naše priče sekira što nije imala gde kafu da nam skuva? A obećali smo joj da ćemo doći opet, u neka bolja vremena. Da pijemo kafu i pričamo kako su ponovo stvarali sve što im je voda odnela.
