Nabrajajući glavne aktere, Baze kaže da za Ramuša Haradinaja sadašnja kriza predstavlja borbu protiv Hašima Tačija koji ga je, kako kaže, ostavio da se "mesecima šeta okolo kao premijer u senci da bi ga posle toga zbog nedostatka fleksibilnosti odbacio" i za glavnog saveznika uzeo Demokratski savez Kosova (Ise Mustafe) sa kojim je zajedno ponovo preuzeo vlast.

Baze podseća da je Haradinaj dva puta bio u Hagu zbog onoga što se dešavalo tokom rata, dok njegov glavni rival, Tači, uprkos tome što je dobio isti status kao i on tokom rata, do sada nikada nije bio u sudnici.

Specijalni sud koji dolazi na Kosovo bi mogao da ponovo otvori stare papire, kaže Baze, zbog čega ocenjuje da je nervoza, koja sve više hvata Hardinaja, i koja kao i uvek u osnovi ima veze sa sudom i Tačijem na vlasti, dostigla vrhunac.

Fatmir Ljimaj takođe ima nerasčišćene račune sa Tačijem, navodi Baze. I on je dva puta bio u zatvoru zbog onoga što je radio tokom rata i umesto da bude partijski heroj kako je očekivao, postao je njen izdajnik pa čak i proteran iz nje, tako da je ostao u opoziciji.

Naravno, dodaje, da se Tači komotno osećao dok je bivšim komandantima OVK ostavljao da se bore protiv Ise Mustafe sve dok se "jaja nisu razlila po njegovom odelu".

"Odatle i potiče sve njihovo uzajamno nezadovoljstvo. Jedan hoće da bude kosovski Cipras, druga dvojica se osećaju izdano i ostavljeno pred sudskim vratima, dok se njihov rival i bivši prijatelj iz dana OVK osam godina baškario u vladinim foteljama. I sve što se sada dešava je ustvari rat među komandantima OVK koji, kako se sada vidi, nisu bili tako neumoljivi prema svom srpskom neprijatelju, koliko su sad u uzajamnoj borbi", navodi Baze u autorskom tekstu.

Treći činilac opozicije, Samoopredeljenje, kaže Baze, inicijator je nasilne radikalizacije u Skupštini i sada ima nasilje kao politički preduslov.

"Samoopredeljenje je od osnivanja bilo protiv svake vrste statusa u kome je bilo Kosovo još od proglasenja državnosti, pa je tako i sada", konstatuje Baze i podseća da je prema filozofiji Aljbina Kurtija sve bilo "igra", i oslobođenje Kosova i intervencija NATO i uspostavljanje međunarodne administracije i proglašenje nezavisnosti i dolazak Euleksa i usvajanje kosovskog ustava.

On praktično, kaže Baze, nije prihvatio ništa što je urađeno na Kosovu još od 1999. godine u smislu nekakvog političkog bilansa, a jedini pozitivni napredak za njega i njegovu partiju je bilo to da su prihvatili političku stvarnost na Kosovu i ušli u parlamentarni život čime su izbegli ilegalne poteze.

U okvirima takvog razmišljanja, ocenjuje Baze, svi su ušli u drugu bitku, ne toliko zabrinuti za prava Srba da bi mogli formirati zajednicu opština, koliko su zabrinuti što to predstavlja toleranciju koja jača njihove političke protivnike na vlasti.

Tu je, smatra autor, i počela bitka i uprkos tome što scene nasilja u skupštini predstavljaju stalnu noćnu moru, ocenjuje da bi one u konačnom skoru mogle negativno da utiču na opštu sliku o Kosovu.

Sve se za sada tretira kao politička nervoza, bez jasnih uslova i bez rešenja. To što se dešava sadašnjoj vladi olakšava odnose sa strancima i čini još daljim nade za preuzimanje vlasti uzajamno posvađanim komandanata koji su svi zajedno u sukobu sa Tačijem, zaključuje Baze i poručuje da bi bilo dobro da se taj sukob raščlani i da se sve vrati u normalan kolosek.

Mero Baze je jedan od poznatiji i priznatijih novinara u Albaniji. Pripada generaciji prvih novinara u višestranačju koji su se u javnosti pojavili posle 1990 godine. Završio je mašinski fakultet, a posle pobede Demokratske partije imenovan je za direktora ATA (Albanska telegrafska agencija).

Jedno vreme je radio kao politički komentator za kosovski list "Rilindija" koji je štampan u Tirani. Postao je poznat po intervjuu koji je u zatvoru uradio sa bivšim predsednikom Socijalističke partije Fatosom Nanom i po direktnom izveštavanju sa nereda u Valoni 1997 kada je u opštenarodnom ustanku srušena vlast Saljija Beriše.