Doktor Arijus, Holanđanin koji je zadužio Srbiju

Bio je oktobar 1912. godine kada je Arijus van Tinhoven (26) iz Horkuma diplomirao medicinu u Amsterdamu. Čuo je za stradanje u Prvom balkanskom ratu, koji je upravo bio izbio u Srbiji, i bio zaprepašćen odlukom holandskog Crvenog krsta, koji je odbio da pomogne srpskoj vojsci i narodu. Smatrajući tu odluku potpuno neprihvatljivom, rešio je da samoinicijativno ode u zemlju na Balkanu i pomogne koliko može.

Sakupio je nešto sredstava od donacija uglednih ljudi velikog srca, i sa dve medicinske sestre i jednim jedinim ambulantnim vozilom, zaputio se u Srbiju. Stigao je u Beograd, gde je prihvaćen sa oduševljenjem i ubrzo zaposlen u vojnoj bolnici. Podstaknut zalaganjem i upornošću mladog lekara, holandski Crveni krst ipak je odlučio da pomogne, i pod njegovim vođstvom organizuje sopstvenu bolnicu u zgradi jedne beograsdke škole. Van Tinhoven je u bolnici, u kojoj je bilo smešteno najmanje 200 boraca, sam napravio i salu za operacije i zajedno sa pomoćnicima svakodnevno vadio metke iz srpskih ranjenika.

Srbi su želeli da ugoste velikodušnog stranog lekara, pa su mu nalazili smeštaj, nameštaj i pomagali koliko su umeli, pa su mu u okviru bolnice napravili sobu u kojoj je mogao da živi i opremili je.

 Po povratku u Holandiju, odbio je da mu bude upriličen zvanični doček, ali su ga kolege iz profesije ipak svečano dočekale na haškoj železničkoj stanici. Otišao je u Berlin na usavršavanje, i tamo svega par meseci kasnije primio poziv srpskih vlasti da se vrati, jer je izbio Drugi balkanski rat.

Poslao je telegram vernoj saradnici, medicinskoj sestri Jakobi de Hrote, i došli su u Beograd gde su velikom brzinom očistili bolnicu i pripremili je za ranjenike. U Valjevu im je dodeljena zgrada lokalne gimnazije, u kojoj su osnovali novu ratnu bolnicu.

U međuvremenu, u Holandiji je otac mladog lekara, zajedno sa uglednom gospodom, osnovao takozvani Balkanski komitet koji je prikupljao sredstva za Van Tinhovenov rad i pomoć Srbiji. Tog puta, zadržao se samo nekoliko meseci, a pred odlazak iz naše zemlje, upriličena je svečanost na kojoj je proglašen počasnim građaninom Valjeva.

Povratak u Holandiju tog oktobra 1913. nije prošao bez pompe - na železničkoj stanici upriličen je zvanični, svečani doček, na kom je rečeno da je Van Tinhoven "proslavio holandsko ime" svojim zalaganjem u Balkanskim ratovima. Na svečanom ručku u hotelu "Central" u Hagu sala je bila ukrašena cvećem, vencima i trakama u bojama srpske zastave, a tada je lekar pred zvanicama izjavio "Ko se u teškim okolnostima prvi nađe, pomaže dvostruko".

Usavršavanje je nastavio u Berlinu, gde je u martu 1914. održao predavanje na temu svojih iskustava u ratom zahvaćenoj Srbiji. Okupljenoj publici, među kojom je bilo i naših ljudi, pokazao je i svoje fotografije, ne samo bolnice i prizora iz rata, već i pejzaža i drugih "svakodnevnih" prizora koje je zabeležio.

U junu 1914, odlikovan je u rodnoj zemlji činom oficira u Redu Oranski Nasau. Mesec dana kasnije, saznao je da se sprema novi sukob i odmah krenuo za Srbiju, ponudivši pomoć Srpskom poslanstvu.

Na početku Prvog svetskog rata, postao je šef hirurgije u Vojnoj bolnici u Valjevu, a u jesen 1914. postao je, na zahtev srpske vojske, član komisije koja je istraživala austrougarske ratne zločine na teritoriji zapadne Srbije. U svojim dnevnicima i foto-albumima, koji su kasnije objedinjeni i objavljeni u Holandiji, ostavio je zapise o stotinama počinjenih zločina, silovanja, ubistava i sakaćenja srpskog naroda već u prvim nedeljama rata. Neutralnost, koju je za potrebe holandskih novina morao da održi u svojim zvaničnim tekstovima, mogao je da zanemari u privatnim dnevnicima.

"Sada, kada ova sećanja nisu više namenjena neutralnim novinama, na više mesta sam se oštro izrazio o okrutnostima počinjenim od strane austrougarskih trupa. Ne jednog, ili dva zlikovca, već i vlasti, koja je svoje vojnike opremila eksplozivnim mecima".

Kao lekar, bio je zaprepašćen stepenom ranjavanja koje su ovi meci prouzrokovali, i temeljno je dokumentovao povrede koje su srpski vojnici i civili pretrpeli.

Zbog napredovanja austrougarske vojske, Van Tienhoven je sa saradnicima bio primoran da evakuiše svoju bolnicu u Valjevu, i poslednjim vozom privremeno je napustio ovaj grad. Nakon povlačenja austrougarske vojske iz Valjeva, vratio se i nastavio rad u bolnici koja je jedva uspevala da primi priliv ranjenika i izbeglica. U zimu 1915, izbila je epidemija tifusa, od kojeg je i sam oboleo. Negovala ga je prva saveznica, verna sestra De Hrote, ali je njegovo zdravstveno stanje bilo toliko loše da je odlučeno da mora da se vrati u Holandiju.

Nastavak rata proveo je u službi Crvenog krsta u Francuskoj, Italiji i potom Albaniji, gde se u gradu Draču našao opet među Srbima, vojnicima i izbeglicama.

Van Tinhoven tada je zapisao da su mu srpski pacijenti posebno prirasli k srcu. "Srbi su zaista jaki, žilavi ljudi. Zvuči suludo, ali Srbe je tako lako operisati, odlično se oporavljaju i uspešno leče. Osim toga, još vode i jedan čist, ne-materijalistički život".

Sa manje simpatija pisao je o Albancima i njihovom vođi Esad Paši – "zlostavljaju Srbe ratom potisnute na jug, a sami već i pri nagovesti rata i nedaće beže na najviše drvo".

Pri odlasku iz Albanije, zabeležio je još i ovo.

"Polako se Drač gubi iz vida – zemlja patnje, zemlja zlikovaca i bandita".

Svoje utiske i priče iz ovog perioda objavio je u osam članaka pod naslovom "Među Srbima u Albaniji", a zajedno sa M. J. Bruseom, napisao je i knjigu "Strahote rata u Srbiji: Dnevnik ratnog hirurga dr A. Van Tinhovena". Tekst je dopunio i fotografijama koje je lično snimio, koje su dodatno oslikavale stradanje srpskog naroda.

"Svojeručne fotografije, poštovani, neutralni čitaoče, uslikane od strane vašeg pouzdanog i sabranog lekara... Fotografije kukavički ubijenih staraca, i raskomadanih žena i devojaka. Možeš da ih vidiš", navodi se u knjizi koja je 2005. objavljena i kod nas, u prevodu Jelice Novaković.

Godina 1916. donela mu je sreću u privatnom životu – oženio se najbližom saradnicom, sestrom Jakobom de Hrote, i kasnije sa njom dobio četvoro dece. Nakon boravka u Francuskoj, gde je nagrađen Ordenom legije časti zbog zalaganja u ambulanti u Bulonjskoj šumi, dalji život i medicinsku službu proveli su zajedno u Venecueli i SAD. Tek su se u starosti vratili u Holandiju, gde su oboje preminuli 1965. godine, Jakoba 26. aprila, a Arijus 8. septembra.

Unuci porodice Van Tinhoven poklonili su albume fotografija i dnevnike ovog izuzetnog lekara, fotografa i humaniste Holandskoj kraljevskoj biblioteci u Hagu.

U Beogradu je 2006. osnovan Centar za naučnu i kulturnu saradnju Srbije i zemalja nizozemskog govornog područja, nazvano "ARIUS" u znak zahvalnosti za Van Tinhovenovu požrtvovanost i hrabrost.

---------------------------

Zahvaljujemo se Kseniji Gabrijel na tekstu i fotografijama.