Ljudi koji su se iz različitih država preselili u Nemačku podelili su svoje priče, a među njima je i Ljubica koja je iz Srbije otišla kada je imala 18 godina.
"Ekonomsko čudo" u SR Nemačkoj nezamislivo je bez gastarbajtera. Oni za to nikada nisu dobili stvarno priznanje. Izložba u Manhajmu pod nazivom "O dolasku, odlasku i ostanku" govori o tim ljudima.
Ko su bili muškarci i žene koji su napustili svoje zemlje, pomogli da se dogodi "ekonomsko čudo" Zapadne Nemačke, a za to im se (pre)dugo pridavalo premalo zasluga? Tom pitanju posvetio se fotograf Mirko Muler.
Između 2018. i 2021. snimio je više od 100 portreta bivših gastarbajtera koji su došli u Nemačku od 1955. Skupljao je predmete iz njihovih života i zapisivao njihove priče. Mnogo toga se sada može videti u okviru izložbe "O dolasku, odlasku i ostanku", koju je postavio Centar za međunarodno kulturno obrazovanje, pri Gete institutu u Manhajmu, a ovo su neke od priča gastarbajtera.
Ljubica Mitrović, koja je sa 18 godina došla s mužem iz Srbije, odnosno tada iz Jugoslavije, na sve to gleda ovako: "Ova zemlja je u međuvremenu postala moja domovina. Ali to je još uvek i Srbija. Srećna sam zbog toga što imam dve domovine. Moram odati priznanje Nemcima, svima daju poštenu šansu. Svako ko želi da se uključi u društvo, uspeće u tome. Samo, ponekad mi je krivo što se stalno spominje moje migrantsko poreklo. Nikad kraja. Ime me takoreći odaje".
Pomisao na povratak bila je stalni pratilac mnogih radnika migranta. Tako je bilo i sa Karmen Morante iz Španije. Ćerka iz dobre porodice imala je 1964. samo 22 godine kada je došla s mužem, običnim krojačem.
"Nakon dve godine polako sam se prilagodila. Hteli smo da os tanemo ustvari samo dok ne budemo imali dovoljno novca da kupimo kuću u Grenadi. Ali onda smo ipak ostali ovde. Uvek sam htela da se vratim, Nemačka mi jednostavno ne odgovara", kaže Morante.
"Zapravo, nije to ni bila moja odluka da odem u Nemačku", kaže Hizir Ojmak, koji je stigao 1972. "Ali selo se okupilo i odlučilo da me tamo pošalje. Imao sam tada 15 ili 16 godina. Zašto sam odlučio da ostanem ovde? Da sam se vratio u Tursku, svi bi me pitali: da te nisu proterali iz Nemačke?"
Njegova priča je reprezentativna za mnoge druge priče radnika-migranata koji su dolazili, ostajali ili odlazili pod pritiskom ili zbog očekivanja svojih porodica ili šire okoline.
Za ljude kao što je Hizir Ojmak, ostanak u Nemačkoj bio je usko povezan s njihovim shvatanjem domovine: "Jednom sam o tome razgovarao s našim gradonačelnikom Manhajma. Rekao sam mu da nam srca kucaju dva puta: kada smo u Nemačkoj, ona kucaju za Nemačku, a kad pomislimo na Tursku, onda kucaju za Tursku. Biću iskren, ne bih hteo da odustanem ni od jedne, ni od druge zemlje. Za mene su i Nemačka i Turska moj dom".
Dve domovine, dva srca. Takav stav prema životu može se naći u mnogim pričama gastarbajtera koje je fotografirao Muler.
(MONDO/dw.com)
