ŠOK OTKRIĆE! Ovo je najveća tajna Putinovog režima - Pogledajte šta se zaista događa u Kremlju IZA ZATVORENIH VRATA...

Uverenje da Vladimir Putin blefira, da nikada neće izdati naređenje da vojska od skoro 200.000 ljudi koje je mesecima skupljao na granicama Ukrajine izvrši invaziju, održalo se sve do 5:45 po moskovskom vremenu na dan napada, kada je vladar Rusije najavio u unapred snimljenoj izjavi ono što je nazvao "specijalnom vojnom operacijom".

Međutim, ta fraza - "Putinov režim - koja se zaglavila u svim diskusijama o ruskoj politici već skoro 20 godina, na neki način sama po sebi pomaže da se objasni zašto se toliko ljudi, koji su verovali da razumeju Rusiju, pogrešili u vezi sa sukobom u Ukrajini. Postalo je jasno da ono što postoji unutar Kremlja uopšte više nije "režim" – sistem vlasti u kome više ličnosti može uticati u proces donošenja odluka, od šefova bezbednosti do milijardera. A u postojanje "režima" su mnogi verovali.

Umesto toga, vlast se transformisala u ono što politikolozi nazivaju personalističkom diktaturom, gde hirovi jednog čoveka, i samo jednog čoveka, određuju politiku, što je činjenica koja ima zastrašujuće implikacije za Rusiju i svet.

Amerikanci imaju tendenciju da vide svet na isti način kao što ga predsednik Džo Bajden uobličava u svojim govorima, uredno podeljen između "demokratija" i "autokratija". Ali realnost je da autoritarne države postoje na političkom spektru u zavisnosti od toga koliko moći ima pojedinac - i gde se države nalaze na ovom spektru ima veliki uticaj na pitanja rata i mira. Na jednom kraju, imate režime kojima upravljaju civili, poput Kine Hu Đintaoa ili Sovjetskog Saveza Leonida Brežnjeva, gde se politička moć proverava i deli unutar vladajuće stranke. Sa druge strane, imate personalističke diktature poput one, recimo, Sadama Huseina, gde se rivali čiste, lojalisti nagrađuju, kultovi ličnosti cvetaju, a sav autoritet prolazi kroz slavnog vođu, piše Slat.

Politička literatura sugeriše da su personalističke diktature nestalnije i opasnije za spoljni svet od drugih vrsta autokratija. Istraživači su otkrili da je veća verovatnoća da će započeti ratove, na primer (institucionalizovani režimi kojima upravljaju civili su otprilike podjednako skloni da koriste silu kao i demokratije), a takođe imaju tendenciju da imaju lošiji vojni učinak (nije iznenađujuće, pošto su njihovi lideri često okruženi muškarcima koji samo govore “da” ). Ali dok bi režimi kojima upravljaju civili mogli biti manje skloni pokretanju destruktivnih, hrabrih sukoba u kratkom roku, dugoročno oni i dalje mogu biti tempirane bombe.

To je zato što kako stare, njihove zamršene strukture moći često se devoluiraju i dozvoljavaju diktatorima da konsoliduju ličnu kontrolu. U predstojećem radu, Endrju Leber i Metju Rajhert sa Univerziteta Harvard i Kristofer Karoters sa Univerziteta u Pensilvaniji tvrde da se to obično dešava kada ne postoji uticajna stara garda političkih elita koja ih može zaustaviti. Sve ovo u velikoj meri sumira ono što se dogodilo u Rusiji u poslednje dve decenije.

Dok su svetski čitaoci vesti možda dugo mislili o Vladimiru Putinu kao o diktatoru, većina ruskih analitičara i kreatora politike videla je Kremlj drugačije. I tokom većeg dela Putinovog skoro 23-godišnjeg puta na vlasti, bili su u pravu što su to učinili. Ono što je postojalo bio je komplikovan režim izvan jednog čoveka, gde je mnogo ljudi vršilo uticaj i moglo da kontroliše Putinove impulse. Putin je svoju vladavinu započeo kao izabrani naslednik Borisa Jeljcina 1999. Tada je bio neka vrsta poludemokratskog populističkog moćnika – bliži Turskom Redžepu Tajipu Erdoganu nego današnjem Putinu. Okrenuo se ka potpunom autoritarizmu sa nameštenim ruskim izborima 2004. godine. Ali njegova vlada je i dalje gledala na američku ambasadu kao na režim u kojem su milijarderi i šefovi bezbednosti uticali na veliku strategiju kada je postavio Dmitrija Medvedeva za marionetu od predsednika od 2008. do 2012. i poigravajući se sa mogućnošću da se penzinoše, piše Slat.

Masovni protesti protiv vlade su možda promenili Putinovo razmišljanje i on je počeo da jača svoju vlast nakon što se vratio na mesto predsednika 2012. Kao što Leber i njegovi koautori primećuju, do tada niko u Rusiji nije bio u poziciji da ga ospori . Ali, čak i krajem 2014. godine, kada je Putin odlučio da pripoji Krim, taj potez je preduzet nakon jedne noći intenzivne diskusije sa njegovim užim krugom u Kremlju - nakon što je naručio tajna ispitivanja javnog mnjenja. Još uvek je postojao neki privid režima, pa makar i onog u kome je Putin čvrsto kontrolisao njegove uzde.

Ovo nas dovodi do danas. Ključni razlog zbog kojeg su mnoge mudre spoljnopolitičke glave mislile da Rusija blefira o invaziji je taj što su pretpostavili da Putin nije sam donosio svoje odluke. Ova pretpostavka je donela veliki deo zapadne strategije. Eksperti su verovali da bi pretnja sankcijama ruskim oligarsima, na primer, ohrabrila Putinov uži krug da se suprotstavi ratu. Promena ukrajinskog ustava, autonomije za region Donbasa u skladu sa sporazumom iz Minska ili 20-godišnji moratorijum na proširenje NATO-a – smatralo se da bi zadovoljilo racionalne aktere režima. Pretnje ekonomskim sankcijama trebalo je da izazovu zabrinutost oligarha zbog reakcije javnosti. Izgledi za velike žrtve, što je već bilo izvesno da će biti veoma nepopularan rat, uverili su mnoge da će režim koji se donekle brine o javnom mnjenju to uzeti u obzir.

Ali svet sada shvata da je Putinov režim zapravo samo Vladimir Putin. I očigledno ga više ne brine šta će rat značiti za ruske bogataše, a još manje za njene mase. To je svima brutalno jasno stavljeno do znanja na zapanjujućoj sednici ruskog saveta bezbednosti pre nedelju dana. U kitnjastoj sali Svete Katarine u Kremlju, nekadašnjoj carskoj prestonoj sali u kojoj je 2014. godine najavljena aneksija Krima, Putin je okupio svoje saradnike da ih “konsultuje” da li da priznaju nezavisnost Luganske i Donjecke Narodne Republike. Ne samo da je mnogima vidno bilo neprijatno, već je šef ruske spoljne obaveštajne službe Sergej Nariškin izgledao uplašeno – do te mere da je zaboravio da li su ga pitali da li da poželi dobrodošlicu republikama u samu Rusiju ili da ih samo treba priznati kao nezavisne zemlje. Ista promena bila je suptilnije vidljiva u dvorani Svete Katarine nakon početka borbi, piše Slat.

Putin je pozvao vodeće poslovne ljude u zemlji na, kako je zapadna štampa opisala, “sastanak oligarha“. Međutim, kao što je oštroumno primetio šef moskovskog biroa Fajnenšel tajmsa Maks Sedon, mali broj prisutnih je bio ono što mi zapravo smatramo oligarsima: milijarderi nezavisnog bogatstva, moći i uticaja, tip koji je dominirao Rusijom 1990-ih. Umesto toga, oni na “sastanku oligarha“ uglavnom su bili direktori državnih kompanija sa obaveštajnim iskustvom ili Putinovi prijatelji uzdignuti do velikog bogatstva - ljudi koji svoje pozicije duguju Putinu, a ne obrnuto; ljudi koji se ponašaju kao nosioci mesta i frontmeni za njega na komandnim visinama ekonomije. Najbolji način da se razume njihov politički položaj je kroz šalu uobičajenu u Moskvi: “Oni nisu oligarsi - oni samo rade kao oligarsi.”

U ovom trenutku, analiza onoga što bi Rusija mogla sledeće da uradi uglavnom se sastoji od nagađanja stanja Putinovog uma. (Kao što je Tom Fridman iz Njujork tajmsa rekao: “Jedino mesto za razumevanje ovog rata je u glavi ruskog predsednika Vladimira Putina.“)

Štampa je puna spekulacija o njegovom zdravom razumu; sada kada je naredio ruskim nuklearnim snagama da budu u stanju pripravnosti, svi smo bili primorani da razmislimo o mogućnosti da bi ovaj sukob na neki način mogao da preraste u atomsku smrt i uništenje. Naravno, nejasno je ko bi mogao da spreči Putina u iracionalnoj akciji.

Ali kako su mnogi propustili da su se Putin i njegova vladavina promenili? Deo odgovora je da je Putin na vlasti toliko dugo da je mnogo analiza jednostavno zamrznuto u prošlosti. Utisci o Rusiji u kojoj dominiraju “oligarsi” su ostali deo neke legende i nije se pratila njihova efektivna likvidacija kao klasa. (Nije pomoglo to što zapadnjaci poznaju mnogo ruskih milijardera iz kruga Davosa, ali ne poznaju službenike bezbednosti koji su sve više prihvatali onu vrstu religijskog nacionalizma koji je, izgleda, zahvatio Putina.)

Pandemija je takođe otežala autsajderima da primete Putinov očigledan pad u paranoidnu izolaciju; očigledno se zatvorio poslednjih nekoliko godina kroz ultra-stroge lične blokade i mere socijalnog distanciranja koje su možda uticale na njegovo rasuđivanje. Apsurdno dugi stolovi za kojima je Putin sedeo na sastancima postali su simbol njegove udaljenosti. Francuski predsednik Emanuel Makron navodno ga je početkom februara smatrao potpuno “drugačijom osobom“ od čoveka koga je poslednji put sreo 2019, piše Slat.

I na kraju, analiza Zapada same Rusije je propala jer zavisi od ruske analize sopstvenog društva, a to je još katastrofalnije. Tamo je stručna klasa obučena decenijama propagande potcenila efekat koji je sistematsko razbijanje ruskog novinarstva imalo na njegovu sposobnost da zna šta se dešava u Kremlju. Ovo, pomešano sa poricanjem: jednostavno je bilo previše zastrašujuće razmišljati o činjenici da Rusi žive pod diktaturom gde su sve zaštitne ograde pale. Iako Amerikanci možda misle o Rusiji kao o društvu naviklom na tiranine, ovo suptilno promašuje poentu. Post-Staljinov Sovjetski Savez je bio autoritarni režim kojim je vladala kolektivna vlast, a ne vlada jednog čoveka. Staljin je umro kada je Putin imao manje od 5 meseci, što znači da je sposobnost uočavanja znakova upozorenja personalističke diktature Rusima skoro isto toliko udaljena koliko je Hitler Nemcima.

Šta dalje možemo očekivati u ovoj novoj fazi putinizma? Nažalost, politikološka literatura čini sumorno štivo za Ruse. Kao što studije predviđaju, invazija na Ukrajinu ide prilično loše. Ali samo 12,5 odsto personalističkih lidera izgubilo je vlast u roku od dve godine nakon gubitka rata, prema skupu podataka iz 2009. godine. Istraživanje Deše Giroda, Megan Stjuart i Meir Volters iz Džordžtauna sugeriše da su autokrate bogate naftom u boljoj poziciji da potiskuju neslaganje kod kuće, a istovremeno se odupiru međunarodnom pritisku. Istraživanja takođe sveobuhvatno pokazuju da lideri poput Putina obično budu uklonjeni samo smrću ili državnim udarom. Što je intenzivnija personalizacija vlade, teže je izvršiti državni udar — ali je još teže zamisliti mirnu tranziciju vlasti u Rusiji.

Međutim, postoji tračak nade. Od bogatijih autoritarnih država u svetu, Rusija je verovatno jedina koja je nakratko imala nešto od demokratije i slobodnog društva u svojoj modernoj istoriji (debata zavisi od toga da li Tursku još uvek smatrate demokratijom). Sve ostale - zalivske petromonarhije, Kina, Singapur, Kazahstan - nikada nisu doživele prekid autoritarne vladavine. To može učiniti da neke od ruskih elita i redovnih građana imaju veću verovatnoću da se odgurnu, a ne da prihvate dublji pad u autokratiju. Putinov rat već nameće novi represivni poredak društvu, dok ga sankcije izoluju od svetske ekonomije. U oba slučaja, ovo znači vraćanje Rusa unazad, ka nečemu više nalik SSSR-u nego u poslednjih nekoliko godina - što je znatno teži zadatak nego što su to pokušali drugi personalistički diktatori, zaključuje Slat.

(MONDO)