Kada pokušavamo da sumiramo sukob iz 1939. između Sovjetskog Saveza i njegovog malog nordijskog suseda, Finske, čini se da stara poslovica koja kaže da "otrov se krije u malim bočicama" odlično služi. Kako drugačije se može objasniti omalena vojsku sa samo 32 tenka i jedva 100 aviona koja odbija invaziju vojske više od četiri puta veće armije, opremljene hiljadama tenkova i aviona?

Između dve zemlje vladalo je nepoverenje, a situacija se u neku ruku može uporediti i sa ovom koja se trenutno dešava u Ukrajini. Finska je verovala da Sovjetski Savez želi da se proširi na njenu teritoriju, a Sovjetski Savez se plašio da će Finska dozvoliti da se koristi kao baza iz koje bi neprijatelji mogli da napadnu.

Finska se proglasila neutralnom na početku Drugog svetskog rata, ali je Sovjetski Savez zahtevao ustupke. Finska je odlagala, iskoristivši vreme da mobiliše svoju vojsku i zatraži pomoć od Švedske i zapadnih saveznika, uključujući Britaniju i Francusku, ali sa malim uspehom. Lažni incident na granici dao je Sovjetskom Savezu izgovor za invaziju 30. novembra 1939. Crvena armija je bila loše opremljena, loše vođena i nesposobna da se nosi sa finskim terenom i zimskim vremenom. Iako mala i sa nedovoljno resursa, finska vojska je bila otporna, dobro vođena i bila je u stanju da dobro iskoristi znanje o terenu.

"Bela smrt" - strah i trepet za Sovjete

Nijedno vojničko iskustvo ne služi kao bolji primer "mikrokosmosa" rata od delovanja Finca Simoa "Simuna" Hajhe. Odrastajući blizu istočne granice Finske, Hajha nije bio svestan napetosti koja je postojala između Finaca i Sovjeta. Međutim, kao i mnogi njegovi sunarodnici, on je odlučio da svoje vreme provede maksimalno iskoristivši prednosti koje mu je pružala njegova nacionalnost. Farmer, lovac i takmičarski strelac, Haiha se našao uvučen u rat samo da bi zaštitio svoj dom, identitet i način života, slično kao i sama Finska.

Visok svega 160 centimetara, možda je sam Hajha najbolje oličio metaforu male sile koja pobeđuje višestruko veću. Čak je i njegova puška M/28-30 bila manja, skraćena varijanta starog sovjetskog dizajna Mosin-Nagant. Možda baš zbog toga nije čudo što ga Crvena armija nikada nije videla da dolazi, pa je na kraju pretrpela velike gubitke od njegovih ruku. Haha je naneo te gubitke u zapanjujuće kratkom vremenskom periodu (manje od četiri meseca) i bez pomoći teleskopskih nišana, preferirajući svoje pouzdane i neupadljive gvozdene nišane. Do kraja svoje aktivne službe, Hajha je izvršio 505 potvrđenih ubistava (najviše u vojnoj istoriji), a pripadnici sovjetskih oružanih snaga su ga neslavno nazvali "Bela smrt".

Hajhine nekonvencionalne taktike (kao što je punjenje usta snegom da bi prikrio paru iz daha) bile su neophodne zbog oštre nordijske zimske klime i bile su ključne za njegov uspeh, baš kao i one finske vojske u celini. Jedna takva taktika uključivala je zatvaranje grupa sovjetskih vojnika u ono što su Finci nazivali "moti" i potom napad na njih sa svih strana. Ovo je izvedeno do savršenstva u bici na putu Raate, gde je gubitak od 400 finske pešadije bledeo u poređenju sa 9.000 žrtava koje su pretrpeli Sovjeti.

simo hajha
YouTube/Printscreen/Weird History Simo Hajha

Zaista, teško je odrediti koji je podvig impresivniji: da jedan čovek može da ubije 500 neprijatelja, ili da tako nedovoljno opremljena, slabo obučena vojska može da se održi protiv tako naizgled superiornog agresora. Podela između ove dve odvojene, ali isprepletene priče o "sisu" (finska reč koja se grubo prevodi kao "borbeni duh") postala je praktično nerazlučiva u bici kod Kole, koja se odigrala u Ladoškoj Kareliji i koja je trajala do kraja rat.

Završni udarac Crvene armije

Ovde se jedna divizija finskih vojnika zatekla kako brani brdo od sovjetskih snaga više od četiri puta veće. Linije fronta Kolaa su takođe bile mesto gde je Hajha zabeležio značajan broj svojih snajperskih ubistava - kao i mnogo više nepotvrđenih ubistava raznim drugim oružjem - dok se Crvena armija približavala.

Borbe kod Kole su trajale do 13. marta 1940. godine, kada su Finci i Sovjeti pristali na uslove Moskovskog mirovnog sporazuma. Za Hajhu je kraj rata došao samo nedelju dana ranije, kada je pogođen u lice zapaljivim metom. Izbeći sa tog bojnog polja živ bilo je skoro čudo, slično onom koje je finska vojska izvela protiv Sovjetskog Saveza. Svi znamo da pobeda, međutim, mora da ima cenu. I Finska i njen "sin" Hajha preživeli su rat, ali su oboje ostali trajno u ožiljcima; Finska, gubitkom mnogih hrabrih vojnika, i Haiha, unakaženim licem.

Uprkos ogromnim prednostima Sovjeta, Finska je odolevala tri meseca (15 nedelja) uz malu pomoć spolja. Međutim, bilo je samo pitanje vremena kada će se odnos snaga okrenuti u korist Sovjetskog Saveza. Crvena armija se snažno vratila. Njihova komandna struktura je reorganizovana, dovedena je savremena oprema i preko potrebna promena taktike i osoblja.

Početkom februara 1940. finska vojska je bila iscrpljena i njene odbrambene linije su na kraju pregažene. Spoljašnja pomoć nikada nije ostvarena. Finska je bila prinuđena da 12. marta 1940. potpiše Moskovski sporazum, kojim je Sovjetskom Savezu ustupljeno 11 odsto njene teritorije.

Ništa nikada ne bi bilo isto za Finsku, ili za Hajha. Ipak, vojnik prozvan "Bela smrt" kojeg su se svi plašili, bio je srećan što se vratio svom mirnom životu lova, poljoprivrede i, naravno, pucanju.

(Mondo)