Oni koji su za rat najglasnije viču i tuku se u prsa, željni da tenkovi tutnjaju i mlaznjaci urlaju. Oni koji su protiv su odbačeni kao slabići, pomirljivi i defetisti. Kada zatrube trube i zakucaju bubnjevi, razum beži u zaklon.
Poseta predsednice američkog Kongresa Nensi Pelosi Tajvanu bila je toliko očigledno provokativna. Ona je izjavila da je "od suštinskog značaja da Amerika i njeni saveznici jasno stave da nikada ne popuštaju autokratama". Kineska preterana reakcija je klasičan primer brze eskalacije. Ipak, kada je Džo Bajden ustvrdio da će SAD vojno braniti Tajvan, predsednička kancelarija se odmah povukla, ponovo potvrdivši politiku "strateške dvosmislenosti". Ostaje slučaj da niko sasvim ne veruje da će SAD ući u rat zbog Tajvana – do sada, piše Gardijan.
Slična dvosmislenost uliva stav Zapada prema Rusiji u odnosu na Ukrajinu. SAD i Britanija ponavljaju da Rusija "mora da propadne i da se vidi da je propala". Ali, da li se zaista možemo osloniti na Rusiju da će tolerisati sve veće uništavanje svog naoružanja bez eskalacije sukoba? Čini se da je Zapad spreman da zadrži Ukrajinu na nerešenoj utakmici, nadajući se da će odložiti neko strašno izvođenje jedanaesteraca. Sve što Rusija može da uradi je da čini još više zločina kako bi održala svoj tim u igri.
To su iste neizvesnosti koje su preplavile evropsku diplomatiju 1914. Vladari su se bunili dok su se generali šepurili i zveckali sabljama. Zastave su se vijorile, a novine pune spiskova oružja. Pregovori su prerasli u ultimatume. Dok je linija fronta molila za pomoć, teško svakome ko je propovedao kompromis. Tokom dve nuklearne krize istok-zapad u vreme hladnog rata, 1962. zbog Kube i 1983. zbog lažnog raketnog alarma, katastrofa je sprečena neformalnim linijama komunikacije između Vašingtona i Moskve. Te linije danas navodno ne postoje. Istočni blok vode dvojica autokrata, koji su paranoični u pogledu svojih granica.
Zapad je upropašćen oslabljenim i promašenim liderima, koji nastoje da podignu svoj rejting promovišući sukobe u inostranstvu. Ono što je novo je pretvaranje starog zapadnog imperijalizma u novi poredak zapadnih "interesa i vrednosti".
Takav poredak je postao proizvoljan i ne poznaje granice. Uprkos tvrdnji Nensi Pelosi, zapad „popušta" kada mu je zgodno, interveniše ili ne čini to. Otuda svojeglava politika prema Iranu, Siriji, Libiji, Ruandi, Mjanmaru, Jemenu, Saudijskoj Arabiji i drugima. Britanija je prepustila Hong Kong Kini i poklonila Avganistan talibanima.
"Nikada u mom životu Ministarstvo odbrane nije moralo da brani moju zemlju od iole verodostojne prekomorske pretnje, a najmanje od Rusije ili Kine. Umesto toga, u cilju "interesa i vrednosti" ubio je nebrojene hiljade stranaca u moje ime i praktično bez dobiti. Sada, sa pretećom pretnjom ozbiljne konfrontacije između istoka i zapada, najmanje što treba da očekujemo od verovatne sledeće britanske premijerke, Liz Trus, jeste da ona odustane od svojih klišea i jasno artikuliše šta vidi kao britanske ciljeve, ako ih ima, u Ukrajini i Tajvanu”, napisao je kolumnista Gardijana.
Nijedna zemlja nije formalni saveznik Britanije niti je kritična za njenu odbranu. Užas pred ruskom agresijom opravdavao je vojnu pomoć Kijevu, ali je to bio humanitarni, a ne strateški odgovor. Verovatno najveća pomoć koju možemo biti Ukrajini jeste da pomognemo u konačnom povratku njene prognane radne snage i pomognemo u obnovi njenih razorenih gradova. Tajvan takođe zaslužuje simpatije u svojoj istorijskoj borbi sa Kinom, ali njegov status ne predstavlja vojnu pretnju za Britaniju. Njeno stanovništvo je dugo bilo zadovoljno dvosmislenim odnosom sa Kinom jer zna da je u njenoj dugoročnoj milosti.
Prošle godine kada je Boris Džonson poslao nosač aviona Kraljica Elizabeta u Južno kinesko more bio je to besmislen čin sujete.
Rusija i Kina se suočavaju sa graničnim sporovima kakve se dešavaju u većini delova sveta. Autsajderi retko pomažu u njihovom rešavanju. Dani kada su zapadne sile mogle da uređuju interesne sfere država kao što su Kina i Rusija su s pravom završeni, što je priznato tokom hladnog rata. Otkako se taj sukob završio, globalne intervencije zapada postale su parodije na imperijalni doseg, posebno širom muslimanskog sveta. Uz nekoliko izuzetaka, ni Kina ni Rusija nisu pokazale uporedivu želju da poseduju svet. Oni su samo hteli, ma koliko bezosećajno, da povrate svoje stare teritorije.
Sudbine Ukrajine i Tajvana zaslužuju svaku diplomatsku podršku, ali im se ne može dozvoliti da se spuste nizbrdo ka globalnom ratu ili nuklearnoj katastrofi. Ovo može smanjiti efekat – uvek precenjen – nuklearnog odvraćanja i učiniti ih podložnim ucenama.
Možda će jednog dana globalni rat, poput globalnog zagrevanja, doneti svetu katastrofu sa kojom će možda morati da se suoči. Za sada liberalna demokratija sigurno duguje čovečanstvu da spreči, a ne izazove taj rizik. Obe strane sada koketiraju sa katastrofom. Zapad bi trebalo da bude spreman da odstupi – a ne da to naziva porazom.
(MONDO)
Partizan izgubio uz zvuk sirene! Opet nije ušla kada je bilo najvažnije, serija poraza sve duža!
Crvena zvezda razbila Albu u Pioniru: Morala je da pobedi i uradila je to furiozno!
Evroliga brutalno kaznila Crvenu zvezdu: Posle kritika udarac po džepu za klub, Drčelića i trojicu košarkaša!
Zvezdu samo gol deli od dna tabele: Ovako izgleda plasman u Ligi šampiona posle četiri kola!
"Pričao sam sa Hansijem Flikom, jedno ga je iznenadilo": Milojević otkrio šta mu je rekao trener Barselone