Kada Vladimir Putin siđe sa vlasti, u Rusiji će doći do novih, velikih problema.
Ruski predsednik Vladimir Putin brutalno je “pogazio” milione ljudi kada je započeo svoju "tiraniju". Ali kada napusti tron, taj trenutak će doneti novu vrstu haosa - 'šekspirovsku' borba za vlast, regionalne lidere 'puštene sa lanca', grabež za kontrolu nuklearnog arsenala - sve je moguće, navodi u svojoj analizi portal Politico. Za sada, malo ko želi da javno govori o ovom "post-putinovskom" svetu, plašeći se percepcije mešanja u unutrašnju politiku Rusije. Ali privatno, zapadne zemlje i analitičari kreiraju i razmatraju scenarije koji bi se mogli odigrati kada Putin neizbežno ode i kako bi saveznici Ukrajine tada trebalo da odgovore.
“Biću oprezan sa previše spekulacija o unutrašnjoj političkoj situaciji u Rusiji“, rekao je prošle nedelje generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg na pitanje kako se vojna alijansa sprema za mogućnost da ruski lider napusti funkciju. “Bez obzira na to na šta sve različite analize mogu da ukažu, mislim da ono što mi u NATO-u treba da uradimo jeste da budemo spremni na sve mogućnosti, a kada je reč o Ukrajini, budemo spremni da nastavimo da je podržavamo“, rekao je Stoltenberg.
Jedan konsenzus je da to neće biti čista tranzicija i javlja se bezbroj dilema koje bi mogle opteretiti zapadne saveznike. Pitanje je koliko oni mogu i treba da utiču na proces sukcesije, šta treba činiti ako se Rusija raspadne i kakav odnos treba da imaju sa Putinovim naslednikom. “Treba da ostavimo po strani sve iluzije da će ono što će se odmah desiti biti demokratija“, kaže Lori Bristou, bivša britanska ambasadorka u Rusiji, koja je na toj funkciji bila od 2016. do 2020. godine. „Ono što mislim da će se sledeće desiti je verovatno vreme problema“, dodaje ona.
Igra prestola u Rusiji
Putin je za sada u sigurnoj poziciji. On i dalje kontroliše državni aparat, a vojska izvršava njegova "ubilačka naređenja u Ukrajini". Ali Putinova nesputana, uporna invazija na Ukrajinu potkopala je njegovu poziciju u zemlji i produbila neizvesnost oko toga ko će i kako preuzeti vlast, tvrdi Politiko.
“Upravljanje stabilnim procesom sukcesije kada dođe vreme – za koje Putin veruje da će doći u vreme koje on odabere – zahteva visok stepen konsenzusa elite“, kaže Bristou. “Ono što sada rade je kršenje tog konsenzusa“, kaže ona, napominjući da su elite sada više fokusirane na borbu za moć unutar Kremlja. Ta borba bi mogla da se pretvori u krvavu borbu kada se otvori mesto za novog šefa Kremlja.
“Mogla bi da postane nešto u šeksipirovskom maniru, pomislite na kralja Lira ili Rimsko carstvo, ili na Klaudija ili Igru prestola“, kaže Vilijam Alberki, bivši direktor NATO-ovog centra za kontrolu naoružanja. Aleksandar Veršbou, bivši visoki zvaničnik SAD i NATO-a i bivši američki ambasador u Moskvi, rekao je da je najverovatniji scenario i dalje "glatka tranzicija" unutar Putinovog sadašnjeg najužeg kruga, ali je priznao da bi svrgavanje tiranina moglo izazvati nemire.
"Može doći do unutrašnje nestabilnosti, stvari postaju veoma nepredvidive u autoritarnim sistemima i personalističkim diktaturama“, kaže on. Bristou, s druge strane, upozorava zapadne sile da se drže podalje od ovih bitaka za sukcesiju.
“Mislim da moramo da prepoznamo granice naše sposobnosti da utičemo na ishode toga. Iako priznaje da su “svakako zainteresovani za ishod“. Rusija poseduje najveću svetsku zalihu nuklearnog oružja, koja uključuje hiljade bojevih glava, od kojih svaka može da izazove masovno uništenje, smrt i traume stanovništvu. Nuklearni arsenal je dugo bio izvor snage Rusije na svetskoj sceni i dominantan deo njenog globalnog imidža – godinama je mogućnost nuklearnog napada Kremlja dominirala javnom maštom u SAD ali i u drugim zemljama. U periodu neizvesnosti vođstva, taj arsenal bi mogao da postane željeni simbol moći. To bi stavlo u fokus one koji su odgovorni za vojni nadzor nad ruskim nuklearnim arsenalom a to je 12. glavna uprava (GUMO).
“Postoji realna mogućnost da bi došlo do smrtonosnog takmičenja u kojoj bi učestvovali ljudi koji bi pokušali da ostvare kontrolu nad raznim delovima vojske, a posebno nad GUMO-om, koji kontroliše ruski nuklearni arsenal“, ističe Alberki.
Ključni čovek - Ramzan Kadirov
Rusija je najveća država na svetu, obuhvata 11 vremenskih zona i proteže se od Kavkaza do Arktika. Iako se čini da Putin despotski kontroliše ovo prostranstvo, postoji niz ruskih republika sa slabijim vezama sa Moskvom, a u nekima su na vlasti politički ambiciozni pojedinci. Koncentracija moći u udaljenoj prestonici mogla bi da otvori prostor lokalnim liderima da preuzmu veću kontrolu. Iako većina analitičara veruje da bi se Ruska Federacija uglavnom držala zajedno kao celina tokom borbe za kontrolu nad Kremljom, oni primećuju da se ruska vlada dugo plašila fragmentacije. U slučaju ovakvih frakcijskih borbi, smatraju oni, sve će oči biti uprte u Ramzana Kadirova, brutalnog i moćnog čečenskog lidera.
“Pitanje je da li bi se svom težinom okomio na suparničke frakcije ili bi rekao: 'Dosta mi je decenije ogromnih ruskih subvencija - sada to treba da prestane i verovatno ću moći da vladam Čečenijom i Dagestanom. Ovde mogu imati svoje carstvo“, kaže Alberki, koji je sada direktor Međunarodnog instituta za strateške studije.
Invazija Moskve na Ukrajinu takođe bi mogla da se obije Kremlju o glavu. Veršbou kaže da postoji „mala verovatnoća“ da se Rusija raspadne, ali napominje da bi, „ironično“, Putinova aneksija teritorije u istočnoj Ukrajini „mogla da bude presedan za separatističke lidere unutar Ruske Federacije da kažu da su granice sada otvorene“.
Kada novo rukovodstvo bude na mestu, zapadne vlade će započeti teške političke debate. Budući da je Putin sišao sa političke scene, neki zvaničnici, posebno u zapadnoj Evropi, mogu tvrditi da postoji prilika za uspostavljanje novih odnosa sa Moskvom. SAD su na početku predsedničkog mandata Baraka Obame bezuspešno nudile Rusiji simbolično dugme za „resetovanje“ odnosa, samo da bi se odnosi dodatno pogoršali, a Nemačka se godinama zalaže za ekonomski angažman sa Rusijom, da bi na kraju proglasila istorijsku prekretnicau nakon invazije Moskve na Ukrajinu.
Sa novim rukovodstvom u Kremlju, Nemačka bi mogla da kaže „ah, istorijska prekretnica, nema veze. Hajde da izvršimo pritisak na SAD da urade još jedno resetovanje sa novim ruskim liderom“, kaže Alberki. Neizbežno je da bi istočno krilo NATO-a osudilo takve poteze. Tvrdili bi da se „Rusija nikada ne menja“, kaže Alberki, i okomili bi se na saveznike da ne odstupaju od odlučnijeg stava NATO zauzetog od početka rata u Ukrajini. Poljski ministar odbrane iznosi upravo takav stav.
“Rusija u verziji sa carem kao liderom bila je ista kao Rusija u verziji sa generalnim sekretarom Komunističke partije kao liderom, a sada je isto sa Vladimirom Putinom kao liderom“, rekao je on za Politco. „Ono što je važno iz naše perspektive jeste da se Rusija izoluje“, dodao je on.
Kooperativna Rusija je prioritet
Za sada na horizontu nije Putinov naslednik, ali zvaničnici kažu da u budućnosti očekuju režim u Moskvi sa sličnom ili još ekstremnijom ideologijom. Janis Garisons, letonski državni sekretar, ističe da je Putin već zatvorio kritičare i moguće buduće lidere, kao što je Aleksej Navaljni, a da su samo tvrdolinijaši spremni da uskoče spolja.
"Jedini ljudi koji ga kritikuju" koji nisu u zatvoru "su na desnici", kaže Garisons. „Ne bi trebalo da budemo žrtve hunte ili neke grupe ljudi koji govore da žele resetovanje, ako je sve i dalje isto“, rekao je Ben Hodžis, bivši komandant američkih snaga u Evropi. Jedna velika razlika ovoga puta je ta što je Evropa sada manje ekonomski zavisna od Moskve, smanjujući time ključne podsticaje za ponovni angažman.
“Prešli smo dug put da prestanemo da kupujemo od Rusije“, rekao je jedan visoki diplomata Evropske unije, koji je želeo da ostane anoniman. „To bi ostavilo samo probleme sa nuklearnim oružjem, ali to bi uglavnom bio problem sa Amerikancima.
Još jedan signal na koji se zapadni lideri možda fokusiraju jeste da li Putinov naslednik sarađuje sa međunarodnim organizacijama koje nastoje da procesuiraju ruske ratne zločine u Ukrajini, što je mogućnost koja se čini dalekom. „Samo Rusija odlučna da sarađuje ne bi predstavljala pretnju Evropi“, rekao je češki ministar spoljnih poslova Jan Lipavski.
Ipak, uprkos svim pretpostavkama da je kooperativna Rusija daleko, nekoliko sadašnjih i bivših zvaničnika upozorava da zapadne vlade moraju kombinovati odvraćanje sa dugoročnijim naporima da angažuju rusko civilno društvo. Zapadni saveznici, kaže Bristou, moraju da razmotre „kako da dopru do ruskog društva van Kremlja, do sledeće generacije ruskih političara, kreatora javnog mnjenja, intelektualaca, nastavnika, poslovnih ljudi, da bi nekako predstavili alternativnu viziju onoj koju imaju.”
(MONDO)
