Olivije Roj, francuski politikolog, kaže da je Putin strateg iz 19. veka i da nije razumeo ključne stvari.
Da li je ovo što se trenutno dešava u Ukrajini moglo predvideti i u čemu je to Vladimir Putin pogrešio? Ovo pitanje poziva naknadnu pamet gde bi sigurno sada mnogi analitičari izneli mišljenje o tome po principu - "Da, znali smo to mi". Ali jedan od onih koji je govorio o tome samo mesec dana posle početka invazije na Ukrajinu bio je francuski politikolog i ekspert za islam, Olivije Roj. On je u martu ove godine za francuski list "Le Nouvel Observateur" dao svoje viđenje onoga što je Putin uradio. Još tada je to nazvao "pucnjem u nogu", ali je i objasnio detaljno u čemu se ogleda Putinova najveća greška.
"Rat u Ukrajini je više korak unazad nego prekretnica u istorijskom smislu, pogotovo što se radi o procesu koji traje već nekoliko godina. To je savršeno u skladu sa onim što je Putin već uradio u Gruziji i donekle u Jermeniji. Uvek je govorio da Ukrajina u njegovim očima nije prava zemlja. Ono što, međutim, upada u oči je brutalnost ofanzive. Putin je bio lud da započne rat, jer njegova brutalnost ne ostavlja drugog izbora osim otpora. Ali takođe, i pre svega, zato što ne shvata da je ovo druga era. Putin je i strateg iz 19. veka i Sovjet, on ima teritorijalnu viziju moći i kulturalističku viziju Ruske imperije usredsređenu na njenu slovensku i pravoslavnu komponentu. Putin nije shvatio da ukrajinski patriotizam postoji i da je sovjetski sistem zasnovan na federaciji socijalističkih republika paradoksalno ojačao. To je, u slučaju Ukrajine, Gruzije i Jermenije, čak i stvorilo 'republičke' nacionalizme. On želi da bude novi Petar Veliki i da upiše svoje ime u istoriju kao onaj koji je ponovo uspostavio Rusko carstvo, to je njegova opsesija. Ali ludilo je voditi rat iz 19. veka u 21. veku. Po mom mišljenju, pucao je sebi u nogu", rekao je Roj.
Strateška greška
On kaže da bi ova invazija mogla biti strateška greška, baš kao i ona koju je Rusija napravila invazijom na Avganistan 1979. godine.
"Svakako je greška, ali ne iz razloga koji se obično navode: rizik od zastoja i izolacije, težina sankcija ili opet ekonomska cena okupacije. Ono što invazija dovodi u pitanje je nova geostrateška konfiguracija koja se polako uspostavljala u korist Rusije od dolaska Putina 2000. godine, a koja je bila zasnovana na binarnoj viziji Hantingtonovog 'Sukoba civilizacija'. U stvari, svedoci smo pomeranja u korist Putinove Rusije u značajnim segmentima zapadnog javnog mnjenja: izvesnoj hrišćanskoj desnici, zajedno sa većinom populista i nekim konzervativnim krugovima svih vrsta. Putinovu Rusiju su mnogi konzervativni hrišćani doživljavali kao bedem tradicionalnih vrednosti, anti-LGBT i protiv abortusa, dok se pravoslavna crkva pojavila kao šampion ponovnog osvajanja duša, u saradnju sa političkom vlašću. Ovo objašnjava to što su mnogi američki evangelisti i konzervativni katolici naklonjeni Putinu. Poljski i mađarski lideri, iako sumnjičavi prema večnoj Rusiji, takođe su bili na ovom frontu, uz savetnike Donalda Trampa. Setimo se takođe i posete Marin Le Pen Rusiji 2015. godine, koja je bila prava prekretnica. Da ne pominjemo podelu veoma unosnih sinekura evropskim političarima svih strana koji su se, bez ikakvog uverenja, pretvorili u lobiste zaljubljene u predsednika Putina", rekao je Roj.
Prema njegovim rečima, ovaj rat za Putina je više gubitak nego pobeda.
"Putin je žrtvovao svu meku moć koju je stekao u poslednjih dvadeset godina, što mu je omogućilo da bude globalni igrač, za čisto teritorijalnu viziju ruske moći. Nestala je u vazduhu cela geostrategija savezništva sa populističkom desnicom i zapadnim verskim konzervativcima, koja je otežavala vršenje pritisaka i sankcija protiv Moskve. U tom pogledu, lako je videti kako se svi njegovi obožavaoci povlače, uključujući i Erika Zemura (francuskog desničarskog političara), koji ne okleva da zauzme radikalne stavove. Putin je danas postao neopravdan jer nas plaši. Danas svi Evropljani imaju refleks nepoverenja. Svi Putinovi simpatizeri ili oni koji su bili za postizanje dogovora sa Rusima, kao što su Berluskoni, Marin le Pen, Šreder (prvi bivši evropski lider koji se pridružio ruskom konzorcijumu Severni tok), Fijon, sada su obezvređeni. Zaprepašćeni su, a ne mogu da nađu ni privid opravdanja", rekao je Roj.
Ističe da se ovim pokazalo da teza koju je Semjuel Semjuel Hantington, teoretičar 'Sukoba civilizacija', zastupao pada u vodu.
"On je rekao u izdanju časopisa 'Foreign Affairs' iz 1993. godine - Ako je koncept civilizacije ključ, onda bi verovatnoća nasilja između Rusa i Ukrajinaca trebalo da bude mala. Za mene ovom vojnom intervencijom Rusije u Ukrajini imamo definitivan dokaz (jer imamo mnogo drugih) da teorija "sukoba civilizacija“ ne funkcioniše, iako inspiriše mnoge mislioce. Ideja da je raspad Sovjetskog Saveza bio nepovratan i da sada idemo ka sukobu 'hrišćanstvo protiv islama' se urušava i možemo videti da to nikada nije igralo ulogu u Putinovoj viziji. Od Katarine II, Rusija je uvek integrisala muslimane u carstvo. A Putin ima imperijalnu viziju, on definitivno nema geostrategiju zasnovanu na religiji, kao što su verovali neki od evropskih desničara i ekstremne desnice. Činjenice su bile sasvim jasne. Među četiri Putinove vojne intervencije na bivšem sovjetskom prostoru, tri su bile usmerene na hrišćanske i pravoslavne zemlje. Direktna agresija na Gruziju bila je u korist muslimanskih Abhaza. Tokom poslednjeg sukoba u Nagorno-Karabahu, francuska krajnja desnica i republikanci pozvali su na hrišćansku solidarnost protiv tursko-muslimanske pretnje. Podsetio sam ih u članku (Le Monde, 18. novembar 2020) da su Rusi na strani Azerbejdžana, a nikako na strani Jermena. Pustili su Azerbejdžane da preuzmu Karabah i onda su se pretvarali da intervenišu. U osvit rata u Čečeniji, Putin je podržao čečenskog lidera Ramzana Kadirova. Jedino mesto u geografskoj Evropi gde se primenjuje šerijatski zakon je Republika Čečenija, u Rusiji. Napad na drugu pravoslavnu naciju, Ukrajinu, dodatno će naglasiti podele u pravoslavnom svetu, ali i u hrišćanskom svetu uopšte (ukrajinski unijati katolici su bastion ukrajinskog patriotizma). Putin je izgubio pravo da predstavlja pravoslavni svet", rekao je Roj.
Evropa će zbiti svoje redove
On je pojasnio i izraz denacifikacija koju Putin često koristi.
"Putin o ukrajinskom nacionalizmu govori isto ono što su boljševici govorili pre i posle Drugog svetskog rata, da je „ukrajinski nacionalizam“ jednak „nacizmu“. A problem je što je možda iskren jer je lud. On je potpuno paranoičan. On veruje u svemoć propagande i ne priznaje da je njegovo sopstveno stanovništvo mnogo bolje informisano od sovjetskog stanovništva. Po njegovom mišljenju, otpor Ukrajinaca je brzo ugušen, diktator je postavljen na svoje mesto, a onda će pasti kao Česi 1968. i Čečeni 2001. Ali ovoga puta neće biti tako lako. Da li će ukrajinski narodni otpor poprimiti vojne forme, odnosno gerilski rat, napadi, terorizam, itd.? Ili će to imati formu svojevrsnog štrajka stanovništva? Ne znam. Da li će sankcije biti efikasne? Ne znam. Ali u svakom slučaju, ruski narod neće prihvatiti da se žrtvuje da zadrži Ukrajinu. Rusi ne vide ovaj rat kao opravdan. Narativ „ugroženi smo, a NATO nam dolazi na kućni prag“ oni ne kupuju. Rusi, barem generacije nakon pada SSSR-a, žive svakako u 21. veku. Putin će biti prinuđen da još više pojača represiju, a već vidimo prva hapšenja ruskih antiratnih demonstranata. Nalazi se u politički nesavladivoj situaciji. To će zapravo ojačati ukrajinski nacionalizam. I paradoksalno će ojačati Evropsku uniju. To će nas naterati da razvijamo odbrambeni aspekt, a Putin misli da smo mi strukturno kukavice i da ćemo tražiti dogovor sa njim jer ne želimo da ratujemo. A Amerikanci će, naprotiv, bar dok je Bajden tamo, potvrditi svoju solidarnost, poslati trupe u zemlje članice NATO-a, pre svega u baltičke države. Što se tiče Poljaka, oni nisu budale: bavljenje Rusijom bi za njih bilo samoubilačko, čak i ako aktuelna vlast deli Putinovo odbacivanje liberalnih vrednosti. Tako će Evropljani zbiti redove", rekao je Roj.
Na pitanje da li ipak postoji rizik da se iscrta još jedna geopolitička mapa jer su prvobitno Kinezi oklevali da osude rusku ofanzivu, što je kod mnogih izazvalo zabrinutost, Roj kaže da ne postoji rizik jer, ističe, moramo biti veoma oprezni po pitanju toga.
"Kinezi to nisu mogli da osude jer zadržavaju pravo da napadnu Tajvan. Ali u isto vreme, duboki interesi Kineza i Rusa se razlikuju. Neće biti strateškog saveza Kine i Rusije. S druge strane, Amerikanci mogu sebi priuštiti da budu na dva fronta, pacifičkom i evropskom, posebno ako Evropljani odluče da pojačaju svoju odbranu. Kinezi, pak, nemaju želju da budu na nekoliko frontova. Niti Rusi", rekao je on.
Na konstataciju da je ovaj rat bio iznenađenje, iako je Putin rekao, čim je preuzeo vlast pre dvadeset dve godine, da smatra da je raspad Sovjetskog Saveza „istorijska katastrofa 20. veka“, Roj kaže:
"Da, u tom pogledu, ogorčenost i zgroženost Rusa zbog pada Sovjetskog Saveza su potcenjeni. Bio sam tamo u to vreme. Bila je to strašna trauma jer se sve srušilo a da se ništa nije dogodilo: ni rat ni revolucija. To je ono što ljudi nisu razumeli. Kada se režim promeni nakon invazije, rata ili ogromne katastrofe, barem imamo neke elemente razumevanja. Ali kada se iznenada probudite sa novim režimom, ili čak potpuno drugom nacionalnošću i mapom svoje zemlje, to je veoma jaka trauma. Njegova greška je bila što se osvetio za traumu trideset godina kasnije. Sada postoji čitava generacija Rusa kojima nije stalo do Sovjetskog Saveza, koji ga nisu iskusili. Putin nije uspeo da shvati da su novi nacionalizmi uzeli maha; da Ukrajinac koji govori ruski može biti i ukrajinski patriota i boriti se protiv ruske invazije."
(MONDO)
