NEPREDVIDLJIVI ERDOGAN SAMO VADI TRIKOVE IZ RUKAVA! Posle Putina glavni problem NATO, al' bez njega ne mogu ništa

Deo namera da neke zemlje budu ili postanu saveznici jeste da se dogovore ko su im zajednički neprijatelji, a ko nisu. U suprotnom, ne bi bilo potrebe za savezom. Međutim, to je lakše reći nego učiniti, pogotovo kada je bar jedan saveznik na ego tripu u rangu sa, na primer, egom sultana Osmanskog carstva, a u NATO alijansi bi to opet bio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, prema Blumbergovom komentaru Erdoganovog delovanja u aktuelnim evropskim i globalnim izazovima.

Neodgovornost prema Finskoj i Švedskoj

Erdogan se još neodgovornije ponaša kada su u pitanju Švedska i Finska, dve zemlje koje nisu članice NATO-a, a koje su nakon ruske invazije na Ukrajinu odlučile da postanu članice alijanse, kada su procenili da im Kremlj predstavlja pretnju. Njihovo članstvo, kaže se, bilo bi dobro za sve uključene. Te nordijske zemlje bi bile sigurnije s obzirom na član 5 NATO-a, koji utvrđuje princip da je napad na jednu članicu napad na sve članice. A NATO bi, s druge strane, bio ojačan u pogledu vojne moći i strateškog geografskog položaja tih zemalja.

Međutim, Turska i Mađarska odlažu ratifikaciju ta dva zahteva, a glavni problem je Erdogan. Tačnije, on ucenjuje Švedsku da prihvati njegovu viziju bliskoistočne politike. Za Erdogana, naime, sve kurdske organizacije, bilo da se nalaze u Turskoj, Siriji ili negde drugde, su teroristi koje treba zabraniti i protiv kojih se treba boriti. I želi da druge zemlje, posebno Švedska, slede istu liniju.

Erdogan nije u potpunosti u krivu kada je u pitanju kurdski terorizam. Bomba je eksplodirala u Istanbulu u nedelju, ubivši nekoliko ljudi i ranivši ih na desetine - jedna žena je uhapšena, iako ključna priroda veze sa kurdskim organizacijama nije sasvim jasna, navodi Blumberg, a prenosi Blumberg.

SAD i Evropska unija takođe su zabranile Kurdistansku radničku partiju (PKK), kurdsku grupu u Turskoj. Ali nisu stavili na crnu listu IPG, kurdsku miliciju u Siriji koja ima ambivalentne veze sa PKK i koja je bila saveznik u borbi protiv Islamske države (ISIL). Slično tome, Švedska, koja ima veliku kurdsku dijasporu i nekoliko članova parlamenta je kurdskog porekla, takođe je do sada zauzela iznijansiran pristup ovom pitanju. Erdogan, pak, želi tome da stane na kraj.

Pretnje ratom Atini

Čini se da je Stokholm sada spreman da izađe u susret Erdoganovim zahtevima najbolje što može, i na to imaju puno pravo – za Švedsku su, zapravo, članstvo u NATO-u i bezbednost u odnosu na Moskvu mnogo važniji od politike prema Kurdima. Međutim, ono u čemu je Erdogan potpuno preterao jeste Egejsko more. Decenijama je najveća tenzija unutar NATO-a bila neprijateljstvo između dva nominalna saveznika, Turske i Grčke, koji jedni druge zaista smatraju neprijateljima. Od kada su nastale raspadom Otomanskog carstva, dve zemlje su bile na nišanu oružja zbog ostrva u Sredozemnom moru, prava da istražuju morsko dno u potrazi za rezervoarima prirodnog gasa i još mnogo toga.

U poslednje vreme njihova 'sparing borba' je opet nešto više od verbalnog obračuna. Grci se žale da Turci kontinuirano narušavaju grčke teritorijalne vode i vazdušni prostor upadima u njih, dok Turci optužuju Atinu da je ometala turske avione tokom zajedničke misije NATO-a, pa čak i zaključala protivvazdušni sistem na turskom F-16 kod Krita.

Stoga se postavlja pitanje kome su potrebni neprijatelji sa ovakvim saveznicima. "Nemamo nikakvu obavezu ako okupirate ostrva“, rekao je turski predsednik grčkoj strani pre neki dan. „Uradićemo ono što je neophodno kada dođe vreme. Kao što kažemo, možemo se iznenada pojaviti jedne noći.“ Dakle, Erdogan zapravo preti ratom drugoj zemlji NATO-a.

Svi savezi, kao i većina porodica, impliciraju tenzije, a Erdogan već godinama, na žalost, igra ulogu "bete noire“ (osobe koja kod drugih izaziva antipatiju, pa pokušavaju da je izbegnu kad god je to moguće, prim. drugi saveznici – Erdoganu je čak kupljen sistem protivvazdušne odbrane od Putina koji bi mogao da poremeti tehnologiju u borbenim avionima američke proizvodnje.

U NATO-u prva tema posle Putina

Međutim, za razliku od Mađarske, na primer, Tursku je strateški nemoguće ostaviti po strani. Ta država ima drugu po veličini vojsku u NATO-u, posle SAD, i zahvaljujući svom geografskom položaju može da projektuje svoju moć na Crno, Egejsko i Sredozemno more, kao i na Jugoistočnu Evropu, Severnu Afriku, Kavkaz i Srednji Istok.

Stoga je pokušaj da se shvati šta Erdogan zaista želi postao opsesija u prestonicama NATO-a, odmah nakon analize Putinovog uma. Neka od pitanja koja se postavljaju su da li se Erdogan samo bahato pred izbore, da li pokušava da postigne vredne vojne sporazume sa SAD, da li zaista želi da gradi Tursku po uzoru na Osmanlije, o čemu Putin sanja obnavljanje imperije bivših ruskih careva i pre svega bi Erdogan bio pouzdan saveznik u slučaju rata.

Prema Blumbergu, vremena su preozbiljna za ovakvu vrstu mešanja, a Zapad mora da ostane jedinstven i jak. U tom cilju, ona mora da se zbije zajedno sa nordijskim zemljama i ostavi po strani drevne, ali prazne svađe i sukobe poput onih između Grčke i Turske. Pri tome, jedan cilj mora da nadjača sve druge – potrebno je odvratiti Putina od eskalacije i širenja rata koji je započeo, kao što Turci treba da podsećaju svog predsednika da je to podjednako u interesu Turske kao i NATO-a.

(MONDO)