PUTINOVA IMPERIJA MORA UMRETI! I rusko i sovjetsko carstvo su pali, pašće i ovo - Evo zbog čega ON MORA DA BUDE PORAŽEN

Budućnost Rusije će oblikovati način na koji njeni lideri i građani tumače tragediju ovog rata, piše američki "The Atlantic".

Verovali su da Rusija može da se promeni

I jedni i drugi verovali su da se Rusija može promeniti. Možda ne mnogo, možda ne baš dramatično, ali ipak može da se promeni. Nemirovskaja je svojevremeno rekla da je njena velika ambicija bila da Rusiju učini “malo civilizovanijom“ izlažući ljude novim idejama. Njihova škola, produžetak razgovora vođenih u njihovoj kuhinji, bila je osmišljena da postigne taj jedinstveni, nerevolucionarni cilj.

Dugo je cvetala. Od 1992. do 2021. godine, procenjuje Nemirovskaja, više od 30.000 ljudi - parlamentaraca, članova gradskog veća, poslovnih ljudi, novinara – pohađalo je njihove seminare širom zemlje o zakonima, izborima i medijima. Dolazili su da predaju britanski urednici, poljski ministri i američki guverneri. Dobili su finansijsku podršku od mnogih evropskih, američkih i ruskih fondacija i filantropa. Autor ovog teksta učestvovao je na desetak seminara, uglavnom na temu novinarstva. Ali škola je ostala ruska organizacija, koju su izgradili Rusi, za Ruse. Teme su odabrane jer su interesovale Ruse, a kasnije i Gruzijce, Beloruse i Ukrajince koji su pohađali neke seminare. Eplbaum se posebno seća dosadnog seminara o federalizmu u Skandinaviji koji je bio fascinantan za učesnike jer u svojim visoko centralizovanim društvima nikada nisu razmišljali o različitim odnosima između regionalnih i nacionalnih vlada koji bi teoretski mogli da postoje.

U to vreme ovaj projekat nije delovao ni naivno, idealistički ili radikalno, a kamoli buntovno. Čak i tokom prve decenije predsednikovanja Vladimira Putina, demokratska politika je bila ograničena, ali legalna u Rusiji; opozicioni stavovi su bili tolerisani, sve dok nisu privukli preveliku podršku naroda; a bilo je i mnogo napora da se organizuju debate, radionice i predavanja o demokratiji i vladavini prava.

Ovakvim pričama nema kraja

Nemirovskaja je rekla da joj nije palo na pamet da napravi „disidentsku“ organizaciju. Naprotiv, njeni napori su bili usmereni da podrži upravo onu vrstu transformacije za koju su oni na vlasti u Rusiji 1990-ih govorili da je žele. Ali polako su ti ljudi bili istisnuti ili su se predomislili. Službenici FSB-a, ruske tajne policije, počeli su da se pojavljuju na seminarima i postavljaju pitanja. U ruskoj štampi pojavili su se negativni članci o školi. Konačno, država je školu označila kao „stranog agenta“ i naložila da kao takva mora i da se reklamira.

Škola je zatvorena 2021. Nemirovskaja i Senokosov su prodali svoj stan i preselili se u Rigu, u Letoniji, gde i dalje održavaju seminare, samo sada za prognane. Mnogi njihovi prijatelji, kolege i bivši studenti takođe su pobegli iz zemlje. U proleće 2022. godine, nakon invazije na Ukrajinu, takvi pojedinačni odlasci postali su masovni. Desetine hiljada ruskih novinara, aktivista, advokata i umetnika napustilo je zemlju, ponevši sa sobom ono što je ostalo od nezavisnih medija, izdavaštva, kulture i umetnosti. Među njima je bilo mnogo ljudi koji su možda nekada pohađali seminar o lokalnoj upravi u Moskovskoj školi građanskog obrazovanja.

Taj trenutak su mnogi u Rusiji i inostranstvu smatrali završetkom priče. Ali nije – jer ovakvim pričama nikad kraja.

Ideje se kreću kroz vreme i prostor, ponekad na neočekivane načine. Ideja da neka zemlja treba da bude drugačija – drugačije vođena, drugačije organizovana – može doći iz starih knjiga, iz inostranih putovanja ili samo iz mašte njenih građana. Na vrhuncu Ruskog carstva, u 19. veku, pod vlašću možda najvećih autokrata svog vremena, cvetali su mnogi reformski pokreti: socijaldemokrate, seljački reformatori, zagovornici ustava i parlamenata. Čak su i neki ljudi rođeni u ruskoj imperijalnoj eliti počeli da misle drugačije od drugih u svojoj društvenoj klasi. Lav Tolstoj se razvio u svetski poznatog zagovornika pacifizma. Otac pisca Vladimira Nabokova držao je žestoke javne govore u godinama koje su prethodile Ruskoj revoluciji, uređivao liberalne novine i proveo neko vreme u zatvoru. Njegov sin se kasnije prisećao kako je u večernjim satima kada je njegov otac održavao političke sastanke „u sali bila gomila ogrtača i kaljača“, a gosti su pričali do kasno u noć.

Nisu razumeli šta je izvor ruske autokratije

Država je već tada uvraćala ljudima koji su mislili drugačije. Mihail Zigar, ruski pisac i osnivač nezavisne televizijske stanice TV Dožd, napisao je knjigu “Carstvo mora da umre”, koja, između ostalog, govori o nezavisnim misliocima proteranim iz Rusije početkom 20. veka, od kojih su se neki vratili kako bi je preoblikovali tokom revolucije. Bio je to trenutak kada „broj ruskih političkih emigranata postaje toliki da se govori o nastanku alternativnog ruskog građanskog društva. Ruska dijaspora više nije ogranak Rusije, više nije jasno šta je grana i šta je deblo“, piše Zigar.

Većina njih je patila od jedne velike slepe tačke – ni tada ni kasnije većina ruskih liberala nije shvatila da je sam imperijalni projekat izvor ruske autokratije. Bela armija je delimično izgubila od boljševika zato što je odbila da udruži snage sa novom nezavisnom Poljskom ili budućom nezavisnom Ukrajinom u građanskom ratu 1918-1920. Demokratske ideje nisu trijumfovale ni u grani ni u stablu u godinama koje su usledile nakon ruske revolucije, delom zato što je država morala da upotrebi toliko nasilja da zadrži Ukrajinu, Gruziju i druge republike u okviru Sovjetskog Saveza.

Nove generacije mislilaca

Ipak, čak ni decenije straha i siromaštva koje su usledile nakon ruske revolucije nisu eliminisale verovanje da je druga vrsta države moguća. Iz sovjetskog mraka izašle su nove generacije mislilaca. Neki od njih će pomoći pokretanju modernog pokreta za ljudska prava. Drugi, poput osnivača i učenika Moskovske škole građanskog obrazovanja, pokušaće da stvore alternativnu Rusiju u godinama nakon raspada Sovjetskog Saveza. Izgubili su, naravno, od još jednog diktatora koji koristi imperijalni rat da eliminiše svoje neprijatelje i poseje strah širom Rusije. Ipak, čak i sada, dok većina Rusa ćuti, čak i dok su zastrašeni propagandom ili pod uticajem nacionalističkih slogana, više od 17.000 Rusa u zemlji protestovalo je i protiv režima i njihovih apatičnih sunarodnika, suprodstavilo se protiv ruskog imperijalizma i zbog toga su pritvarani ili zatvarani. Među njima je nekoliko poznatih političara koji su odavno mogli da odu, poput Vladimira Kara-Murze i Ilje Jašina.

Opozicioni političar Aleksej Navaljni je zatvoren u januaru 2021; držan je u izolaciji, ali je na sudskom ročištu 21. septembra ipak osudio “zločinački“ rat i optužio Putina da ovom krvlju želi da „okalja stotine hiljada ljudi“. On je 30. septembra objavio esej, prokrijumčaren iz svoje ćelije, u kojem je zamišljao postputinovsku Rusiju i pozvao na zamenu sadašnjeg ruskog predsedničkog sistema - koji je sada kolabirao u punu autokratiju - parlamentarnom republikom. Umesto da se predstavlja kao novi spasilac imperije, on poziva na potpuno drugačiju Rusiju.

Imperija i autokratija blisko povezani

Izvan zemlje, stotine hiljada običnih Rusa počinju da shvataju kako su imperija i autokratija blisko povezani. Neki od novih izgnanika su potpuno odustali od politike, a mnogi samo izbegavaju regrutaciju. Ali velika masa se protivi ratu iz inostranstva, preko sajtova na ruskom jeziku koji izveštavaju o ratu i pokušavaju da dostave informacije Rusima u Rusiji. TV Dožd, koju je vlada zatvorila u martu, ponovo radi onlajn sa sedištem u Rigi. Saradnici Navaljnog, ostatak njegove ogromne nacionalne organizacije, kreiraju video snimke koji imaju milione pregleda na Jutjubu i još uvek su dostupni u Rusiji.

Mnoge grupe i ljudi žele da održe u životu ideju druge Rusije, da stvore „alternativno građansko društvo“ van Rusije, slično verziji iz ranog 20. veka koju je opisao Žigar, koji je sada u egzilu. Gari Kasparov — bivši svetski šampion u šahu koji se okrenuo demokratskoj politici, pomogao je u organizaciji uličnih demonstracija u Moskvi 2000-ih, a sada je persona non grata u zemlji u kojoj je nekada bio heroj — nedavno je rekao da se nada da će izgraditi neku vrstu " virtuelne Južne Koreje“, opoziciju u egzilu koja se bori protiv Rusije koja sve više liči na Severnu Koreju. Jedan od Kasparovljevih projekata, Forum Slobodne Rusije, redovno okuplja različite, ponekad zavađene grane ruske zajednice van Rusije.

U barem jednom pogledu, svi ovi izgnanici iz 21. veka razlikuju se od svojih prethodnika iz 20. veka – ostaju u inostranstvu ili u zatvoru zbog užasnog rata imperijalnog osvajanja. Mnogi se zato protive ne samo režimu nego i imperiji; prvi put neki tvrde da treba menjati ne samo režim već i definiciju nacije. Kasparov je jedan od mnogih koji tvrde da samo vojni poraz može doneti političke promene. Sada veruje da će demokratija biti moguća tek „kada Krim bude oslobođen i kada se ukrajinska zastava zavijori iznad Sevastopolja“. Ta ideja – da bi mogla postojati drugačija Rusija, Rusija koja je nacionalna država, a ne imperija – trenutno nema veliku težinu u Ukrajini. Naprotiv, mnogi Ukrajinci rusku demokratsku opoziciju smatraju jednako krivom, jednako imperijalističkom i jednako odgovornom za rat kao i vlast. Svakako je tačno da nisu svi ljudi koji su u prošlosti nazivani “ruskim liberalima“ bili antiimperijalistički ili anti-Putinovi. Neki su tehnokrate koji su se zalagali za diktaturu u Pinočeovom stilu ili socijalisti čiji se “liberalizam“ prenosio fotografijama evropskih mesta za odmor objavljenim na Instagramu.

Ukrajinska novinarka Olga Tokarjuk je nedavno na Tviteru napisala da su „čak i ruski ’liberali’ u više navrata izražavali imperijalističke ideje o spoljnoj politici i Ukrajini, i da čak i oni imaju toleranciju za rat i odbojnost prema demokratiji“. Mnogi se pitaju zašto nema masovnih protesta Rusa u Londonu ili Tbilisiju. Zašto hiljade prognanika, a ne samo nekoliko onih koji pišu za veb stranice, ne dignu glas?

Nema dobrih Rusa?

Argument da nema „dobrih Rusa“ ima duboku emotivnu logiku, ali i političku, i to ne samo za Ukrajince. Uostalom, ruski liberali su i ranije zakazali. Nisu uspeli 90-ih, nisu uspeli 2000-ih, a ne uspevaju ni sada. Nisu uspeli da zaustave Putina, nisu uspeli da spreče ovu katastrofu. Neki od njih nisu uspeli, bar donedavno, da shvate kako je ruski imperijalizam hranio i negovao rusku autokratiju – nisu uspeli da shvate zašto, kao što naslov Zigarove knjige sugeriše, imperija mora da umre.

Gnev zbog ovog neuspeha možete čuti u promenjenom tonu govora ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog. Uoči rata, Zelenski se obratio Rusima na ruskom jeziku, pozivajući ih da spreče ono što će se dogoditi.

“Žele li Rusi rat? retorički je upitao. “Odgovor zavisi samo od vas, građana Ruske Federacije.” Ali pošto ništa nisu zaustavili, Zelenski se nedavno pridružio drugima u zalaganju za zabranu evropskih viza za Ruse, tvrdeći da Rusi treba da „žive u svom svetu dok ne promene svoju filozofiju“.

Nakon što je Putin najavio akciju mobilizacije u septembru, Zelenski je bio još eksplicitniji. Rusi ne bi trebalo da napuštaju svoju zemlju da bi izbegli mobilizaciju, već bi trebalo da se „bore na svojim ulicama za svoju slobodu“. Ukrajinski filozof Volodimir Jermolenko je takođe tvrdio da Rusi koji su nedavno napustili Rusiju ne beže od rata, već samo od mobilizacije: „Kad bi samo ove stotine hiljada ljudi koji beže od mobilizacije ustali protiv rata unutar Rusije, rat bi stao. Kukavice ." Zaista ne postoji način da se suprodstavimo ovoj logici, nastavlja Eplbaum u svom tekstu za The Atlantic. Naravno, Rusi su trebali da se bore i da bi trebalo da se bore sada. Ali važno je zapamtiti da ih je nekoliko, a nekoliko njih će uvek želeti da se bore. Možda je ovoj grupi potrebno novo ime – oni nisu „ruski liberali“, već „Rusi protiv imperije“ ili „Rusi za demokratiju“ ili „Rusi za slobodu“. Neki su do ovog zaključka došli pažljivom analizom, neki instinktivno. U nedavnim razgovorima, Rusi bi pominjali autorki svoju tetku koja je bila sovjetski disident ili blisku prijateljicu u Ukrajini, kako bi objasnili zašto se nadaju da će njihova zemlja doživeti odlučujući vojni poraz.

Ove veze su proizvod slučajnosti i nesreće. Ali slučajnost i nesreća objašnjavaju zašto skromni cilj Lene Nemirovske – da Rusiju učini malo civilizovanijom – nije bio sasvim naivan. Jer nema ničeg neizbežnog, ničeg genetskog, ničeg unapred određenog u vezi sa bilo kojom nacijom ili njenom vladom. Samo diktatori veruju da postoje zakoni istorije koji se moraju poštovati. Demokrate, nasuprot tome, znaju da će se država na kraju prilagoditi društvu, a ne obrnuto — a društvo se, po definiciji, uvek menja. Kulturološka težina prošlosti je velika, a navike autokratije – posebno navika da se živi u strahu – i dalje postoje. Privlačnost moći je takođe jaka. Ljudi koji imaju vlast neće želeti da je izgube, a sledeća ruska vlada mogla bi da bude još represivnija od one koja sada vodi Rusiju. Ali nesreće se dešavaju; dešavaju se neočekivani događaji. Zemlje se razvijaju, ponekad stvarajući bolje vlade, a ponekad lošije. Imperije padaju - Rusko carstvo je palo, Sovjetsko carstvo je palo, a pre ili kasnije će pasti i Putinova nova Ruska imperija.

Kara-Murza je iz svoje zatvorske ćelije istakao da je više od 17.000 zatočenih antiratnih demonstranata daleko više od sedam ljudi koji su uhapšeni na Crvenom trgu u Moskvi kada je Sovjetski Savez napao Čehoslovačku 1968. kako bi sprečio promenu te zemlje.

Imperija mora da umre

Nemirovskaja iz izgnanstva u Rigi kaže da njen trud nije bio uzaludan. Ona i dalje veruje da su tri postsovjetske decenije ostavile trag. Šta god da se desi, nikada nećemo živeti kao tada. Leonid Volkov, lider Navaljnijeve organizacije u egzilu, rekao je prošle godine da veruje da je najvažnija stvar koju on i njegove kolege mogu da urade je da jednostavno budu spremni za promene, kad god do njih dođe.

Eplbaum piše da je ranije tvrdila da nema garancije da američka demokratija može da opstane, da ono što će se dogoditi Americi sutra zavisi od akcija Amerikanaca danas. Ali isto važi i za Rusiju. Budućnost zemlje neće oblikovati mistični zakoni istorije, već način na koji njeni lideri i građani upijaju i tumače tragediju ovog šokantnog, brutalnog i nepotrebnog rata. Najbolji način na koji stranci mogu pomoći Rusiji da se promeni je da osiguraju da Ukrajina preuzme ukrajinsku teritoriju i porazi imperiju.

Takođe možemo da nastavimo da podržavamo one Ruse, koliko god da ih je malo, koji razumeju zašto je poraz jedini put ka modernosti; zašto je vojni neuspeh neophodan da bi se stvorilo prosperitetnije i otvorenije društvo i zašto, još jednom, imperija mora da umre. Ne treba tražiti idealizovane “dobre Ruse“ – neće se pojaviti spasitelj da popravi zemlju, ni sada niti ikada. Ali Rusi koji veruju da budućnost može biti drugačija nastaviće da pokušavaju da promene svoju zemlju i jednog dana će uspeti. U međuvremenu, Putinu niko nikada ne bi trebalo da ustupi pravo da definiše šta znači biti Rus. On nema tu moć.

(MONDO)