Pomorske snage ponos su svake velike svetske vojne sile.
Najnovije „zveckanje“ nuklearnim arsenalom iz Moskve, kao i direktna pominjanja moguće upotrebe ovakvog oružja koje se čulo od Vladimira Putina i Dmitrija Medvedeva, stavilo je fokus svetske javnosti na javno dostupne informacije o stvarnim nuklearnim kapacitetima SAD-a, Rusije kao i NATO-zemalja.
Na prvom mestu po broju nuklearnih bojevih glava su Sjedinjene Američke Države. Imaju ih 5.428, od kojih su 1.644 u operativnoj fazi (spremnih za lansiranje). Iako Ruska Federacija nominalno ima veći broj bojevih glava, njih 5.977, većina je „u stanju mirovanja“, što u praksi znači da su to zapravo stare bojeve glave iz vremena SSSR-a, sa upitnim mogućnostima. Rusija ipak ima 1.288 novijih nuklearnih bojevih glava, a najmanje 880 njih je spremno za lansiranje. Na tlu Evrope na prvom mestu je Francuska sa 290, dok Kina prednjači u Aziji sa 350 bojevih glava. Indija ima između 130 i 160, dok ih njihove komšije u Pakistanu imaju oko 125.
Iako se najčešće u brojnim analizama stručnjaka i medija mogu videti snimci lansiranja kako američkih, tako i ruskih balističkih projektila sposobnih da nose nuklearne bojeve glave, u realnom scenariju ovakva lansiranja bi se pre izvodila sa mora, nego sa kopna. Moderna vojna strategija velikih sila na prvom mestu ima „efekat iznenađenja“, te lansiranje strateških projektila sa neočekivanih ili malo verovatnih mesta na planeti, piše Al Džazira.
Lansirne rampe i raketni silosi su još pre nekoliko decenija „snimljeni“ i američkim i ruskim satelitima, a mnoga od mesta gde velike sile drže nuklearno oružje su čak i javno poznata. Zbog toga se još od kraja Hladnog rata akcenat stavljao na mobilne lansirne sisteme, poput ruskog „Iskander-M“, američkog „MGM-134“ i kineskog „DF-41“.
Podmornice kao prva opcija
Budući da moderni sateliti, PVO sistemi za rano upozoravanje i izviđački avioni (AWACS) mogu sa velikom sigurnošću detektovati i ovakve mobilne lansirne rampe za balističke projektile, podmornice ostaju prva opcija za lansiranje nuklearnog udara, čak i na drugi kontinent.
Podmorničke snage su odigrale veliku ulogu još za vreme Drugog svetskog rata, a za vreme Hladnog rata su bile jedno od glavnih oružja za špijunažu (sea intelligence) kao i sredstvo „nuklearnog odvraćanja“ (nuclear deterrent).
Američka „Seawolf“ (Morski vuk) klasa podmornica je sredinom ’80-ih postala glavni nosač američkih nuklearnih projektila na moru. One su zamenile dotad najčešće korišćene podmornice klase „Los Angeles“. „Seawolf“ ima izuzetno napredni nuklearni reaktor V-VER o kome se i danas malo zna, a stručnjaci smatraju da, u teoriji, ovakav pogon pruža neograničeni domet plovidbe do bilo koje tačke na svetu. U stvarnosti, domet podmornica „Seawolf“ je ograničen samo zalihama hrane i zamorom mornara, kojih ima 126, uz 14 oficira u komandi. Podmornica ima osam lansirnih cevi i može da nosi do 50 raketa „Tomahawk“, protivbrodske projektile „Harpoon“, te torpeda MK-48.
Klasa podmornica „Virginia“ je nešto češća u upotrebi u mornarici SAD-a (22 aktivne, u poređenju sa tri „Seawolf“). Takođe je pokreće nuklearni reaktor, u ovom slučaju S-9G. „Virginia“ je i brža od „Seawolfa“, sa maksimalnom brzinom od 25 nautičkih čvorova (oko 46 kilometara na čas). Ljudstvo obuhvata 120 mornara i 15 oficira, uz mogućnost za posebne ronilačke specijalne jedinice (dive recon) od osam vojnika. „Virginia“ postoji u nekoliko različitih konfiguracija, pre svega vezano za broj projektila i torpeda. Generalni dizajn obuhvata 12 VLS lansirnih cevi koje mogu da nose BGM-109 balističke rakete ili „Tomahawk“ projektile, uz 25 torpeda MK-48.
„Trident D5“ i „Trident II UGM-133A“ su dve verzije podmorski lansiranog nuklearnog projektila u mornaricama SAD-a i Velike Britanije. Proizvod američke kompanije Lockheed Martin, „Trident II“ predstavlja „projektil prvog udara“ u mogućim sukobima sa drugim velikim silama. Iako je opremanje podmornica ovim projektilom počelo još krajem ’70-ih, to nije bilo zvanično potvrđeno do 1992, kada je greškom britanskog admirala broj ovih projektila postao javan.
Najveća vojna tajna
I danas su (očekivano) gotovo svi tačni parametri „Trident“ arsenala najviša vojna tajna, iako se iz javnih strategija NATO-a zna da im je domet najmanje 12.000 kilometara. To u praksi znači i da je praktično bilo koja meta na kopnu širom sveta dostupna iz mora ili okeana. U završnoj (terminalnoj) fazi, bojeva glava sa „Tridenta“ ima brzinu veću od 20.000 kilometara na čas, što znači male šanse za presretanje i uništenje. Čak i kada bi bila oborena i uništena u fazi leta (sistemima poput ruskog S-500 ili kineskog HQ-19), to bi i dalje stvorilo veliki EMP udar (elekromagnetni puls) i značajno radioaktivno zagađenje (nuclear fallout).
Velika Britanija ovim projektilima oprema svoje podmornice klase „Astute“. Glavna „morska pesnica“ je podmornica „HMS Ambush“, koju pogoni modularni nuklearni reaktor „Rolls-Royce PWR 2“. Ona takođe ima i najnovije sisteme za podvodnu detekciju „Thales Sonar 2076“ i „Raytheon IFF“. Podmornica ima šest lansirnih cevi sa mogućnošću za korišćenje 38 projektila, uključujući i „Tomahawk Block IV“, pored već pomenutih „Trident“, te torpeda „Spearfish“.
Rusija pravi nove podmornice
Najšire korišćena nuklearna podmornica u mornarici Ruske Federacije je klasa „Akula“. U upotrebi od sredine ’80-ih, „Akula“ je sa 15 aktivnih plovila okosnica nuklearnih mogućnosti Ruske Federacije na moru. Pogoni ih nuklearni reaktor OK-650B, dok neke verzije imaju i dva turbodizel-generatora OK-2. Ona ima i „Pelamida“ aktivni elektronski sonar za kog se smatra da je i danas najsofisticiraniji sistem ove vrste, naročito za plovidbu u polarnim vodama. Tu je i sistem „Bukhta“, koji elektronski može da „projektuje“ zvučni otisak druge (nepostojeće) podmornice i na taj način izbegne neprijateljska torpeda. „Akula“ ima osam lansirnih cevi, sa ukupno 40 torpeda, 12 balističkih raketa i tri projektila voda-vazduh-zemlja „Igla-M“.
Rusija trenutno gradi i najmanje pet podmornica nove klase „Yasen“, uz četiri koje se uvode u operativnu upotrebu. „Yasen“ predstavlja novi dizajn podmornica, sa manjim brojem mornara i većom upotrebom satelitskih sistema („Molniya-M“) i elektronskih sistema („Onyx ECM“). Podmornice klase „Yasen“, poput američkog „Seawolf“, imaju neograničeni domet u vodama širom sveta, naoružane sa do 32 torpeda „Kalibr“, 10 teških protivbrodskih torpeda „Futlyar UGST“, te projektilima „Igla-M“.
Decenijske tenzije u Južnom kineskom moru, prvenstveno zbog statusa Tajvana i stalnog prisustva američke mornarice, navele su Kinu sa unapredi svoje snage za borbu na moru. Kina već ima najveću mornaricu na svetu, sa ukupno 775 plovila (Rusija ima 604, dok SAD imaju 503).
Kineska podmornica klase „Jin“ je, slično američkim i ruskim plovilima, nuklearna podmornica sa neograničenim dometom. Tajnost je i dalje velika, pa je njeno postojanje ozvaničeno tek 2019, iako je u testnoj fazi bila još od 2007. Klasa „Jin“ je primećena u junu 2021. u vodama blizu Australije, a veruje se da su barem dve bile blizu Japana i Južne Koreje 2021. i 2022. godine. Podmornica može da nosi čak 12 interkontinentalnih nuklearnih projektila JL-2, a NATO veruje da iz delova Atlantskog okeana ona može da pogodi i kontinentalni deo SAD-a, te deo zemalja Evropske unije. Kinesko rukovodstvo je prošle godine najavilo da će „Jin“ biti opremljena i najnovijim nuklearnim projektilima JL-3, za koje se veruje da mogu da stignu do teritorije SAD lansiranjem iz Južnog kineskog mora.
Opasne čak i kad ne plove
Opasnost ne preti samo od aktivnih podmornica velikih sila u svetskim morima i okeanima. Ruska podmornica „Kursk“, koja je pod još uvek potpuno nerazjašnjenim okolnostima potonula 2000. godine u Barentsovom moru blizu obala Norveške, i danas predstavlja veliku opasnost. Ova podmornica klase „Oscar II“ je imala dva nuklearna reaktora, koji su inicijalno bili testirani da izdrže pritisak i na dubini od 1.000 metara. Iako su oni automatski ugašeni, decenije na morskom dnu su dovele do značajne korozije metalnih delova reaktora.
Razni ekološki pokreti i aktivisti godinama su upozoravali na ovakav scenario, ali se tek 2019. godine zvanično oglasila Norveška agencija za nuklearnu bezbednost (DSA). Zvaničnici su tada potvrdili da su ronioci sa specijalnom opremom detektovali radioaktivne izotope cezijuma, ali na izuzetno velikim dubinama, a neki od uzoraka su sadržali čak 800 puta veću koncentraciju radioaktivnih čestica od dozvoljene.
Takođe, u norveškim vodama je 1989. godine potonula i druga nuklearna podmornica „Komsomolets“, koja je imala i dva projektila sa nuklearnim bojevim glavama. Iako je tada osam mornara poginulo prilikom havarije, 34 njih je umrlo od hladnoće u polarnim vodama, dok je spašeno njih 27. „Kursk“ nije imao toliko „sreće“ – svih 118 članova posade je poginulo.
(MONDO)
