Ono što su SAD planirale će po svemu sudeći pasti u vodu.
Prošle jeseni, osam meseci nakon novog svetskog nereda koji je nastao invazijom Vladimira Putina na Ukrajinu, Benet, institut za javnu politiku Univerziteta u Kembridžu napravio je dugačak izveštaj o trendovima u globalnom javnom mnjenju pre i posle izbijanja rata. Nije iznenađujuće što su podaci pokazali da je sukob promenio raspoloženje javnosti u razvijenim demokratijama u istočnoj Aziji i Evropi, kao i Sjedinjenim Državama, ujedinjujući njihove građane protiv Rusije i Kine i pomerajući masovno mišljenje u više proamerički smer.
Ali van ovog demokratskog bloka trendovi su bili veoma različiti. Deceniju pre rata u Ukrajini, javno mnjenje širom "velikog raspona zemalja koje se proteže od kontinentalne Evroazije do severa i zapada Afrike", prema navodima izveštaja, postalo je naklonjenije Rusiji čak i kada je zapadno javno mnjenje postalo neprijateljskije. Slično tome, ljudi u Evropi, Anglosferi i demokratijama pacifičkog ruba poput Japana i Južne Koreje okrenuli su se protiv Kine čak i pre COVID-19, ali je Kina imala mnogo povoljniji status na Bliskom istoku, podsaharskoj Africi i Centralnoj Aziji.
Popularnost Rusije
Putinov rat u Ukrajini pomerio je ove trendove samo na marginama. Rusija jeste postala manje popularna 2022. godine, ali generalno gledano, javno mnjenje zemalja u razvoju nakon invazije je i dalje bilo nešto naklonjenije prema Rusiji nego prema Sjedinjenim Državama i (po prvi put) naklonjenije prema Kini nego prema Americi. U meri u kojoj je sukob u Ukrajini predstavljao novu geopolitičku borbu između "pomorskog saveza demokratija" koji predvode Amerikanci, kako se navodi u izveštaju, i saveza autoritarnih režima usidrenih u Evroaziji, činilo se da autoritarni savez ima iznenađujuće duboke rezervoare potencijalne podrške naroda.
Ovo tumačenje geopolitičkog pejzaža našlo je opravdanje u mesecima od tada. Izvan anglosfere i Evrope, pokušaji da se ruska ekonomija stavi u karantin naišli su na malu podršku. Isto je i sa pokušajem diplomatske izolacije.
Ruske vojne snage su aktivne širom Afrike. Moskva pronalazi kupce energenata od Južne Azije do Latinske Amerike. Putinov režim je upravo sazvao mirovnu konferenciju sa Sirijom, Turskom i Iranom, u nadi da će stabilizovati sopstvenu poziciju u Siriji, a da pritom odvoji Sjedinjene Države i njihove kurdske saveznike. Procureli dokumenti američkih obaveštajnih službi pokazuju da je predsednik Egipta Abdel Fatah el Sisi nedavno odobrio tajnu prodaju oružja Rusiji, bez obzira na status njegove zemlje kao američkog saveznika i primaoca pomoći.
Bajdenova strategija
Sve u svemu, prema nedavnom istraživanju Economist Intelligence-a, van zapadne alijanse broj zemalja koje osuđuju rusku invaziju neznatno je opao u protekloj godini, a broj neutralnih i onih koji podržavaju Rusiju je porastao. A rastuća neizolacija Rusije je praćena povećanjem diplomatskog i ekonomskog uticaja na njenu saveznicu Kinu, koja igra ključnu ulogu mirotvorca i posrednika moći na Bliskom istoku - sa, opet, zvaničnim saveznicima SAD poput Saudijske Arabije kao partnerima.
Nije jasno da li Bajdenova administracija ima veliku strategiju kalibrisanu prema ovoj stvarnosti.
U inostranstvu jednostavno ne možete izgraditi saveze potrebne za obuzdavanje Kine ili Rusije ako ne možete da radite sa zemljama koje ne prihvataju anglo-američki liberalizam ili evrokratski proceduralizam. Potreban vam je način da se konstruktivno nosite ne samo sa monarhijama i vojnim vladarima, već i sa političkim modelima koji se različito opisuju kao populizam ili neliberalna demokratija ili meki autoritarizam, sa liderima u stilu Narendre Modija iz Indije i Redžepa Tajipa Erdogana iz Turske, ako ne žele da svet pripada tvrđem autoritarizmu Moskve ili tehno-totalitarizmu Pekinga. Isto tako, kod kuće, ne možete prikupiti održivu dvostranačku podršku za veliku prodemokratsku strategiju ako stalno povezujete ovu strategiju sa svojim sukobom sa svojim domaćim političkim protivnicima. Ili ako to stalno povezujete sa vrednostima koje su u nadležnosti samo vaše političke koalicije. Velika strategija koja izjednačava demokratiju pojednostavljeno sa socijalnim liberalizmom ili progresivizmom nikada neće dobiti trajnu podršku republikanaca, i uvek će biti talac sledećeg izbornog ciklusa.
Nadolazeći izazovi
Ova poslednja tačka je ključna i za razumevanje američkog globalnog izazova. Neki liberalni jastrebovi bi mogli da veruju da je izazov neliberalizma prvenstveno izazov režima nametnutih nevoljnom stanovništvu - da su bliskoistočne, afričke i centralnoazijske elite naklonjene Rusiji i Kini jer žele da imitiraju njihov nemilosrdan način vladavine, ali da bi stanovnici ovih zemalja bili bi u liberalnom taboru samo da im je čizma skinuta sa vrata. Izveštaj Benet instituta bi trebalo da dovede u sumnju tu pretpostavku. To ne pokazuje samo da je nezapadno masovno mišljenje naklonjeno Kini i Rusiji. Takođe nudi dokaze da razlike u osnovnim vrednostima, a ne samo razlika u političkom vođstvu ili percipiranim interesima, pokreću rascep između razvijenih demokratija i sveta u razvoju, prenosi SeattleTimes.
Izveštaj prikazuje indeks društveno liberalnih vrednosti (mereći sekularizam, individualizam, progresivne ideje o seksu i drogama i ličnoj slobodi) širom sveta u poslednjih 30 godina. Ono što se primećuje je da demokratije sa visokim prihodima koje postaju sve liberalnije od pada Berlinskog zida. Ali jedva da postoji promena u vrednostima ostatka sveta, nema znakova da socijalni liberalizam uzima maha van zemalja u kojima je već 1990. godine bio moćan. Ovo stvara izazov za svakoga ko namerava da organizuje spoljnu politiku SAD oko trenutnih progresivnih vrednosti. Možda možete ujediniti američke najbliže saveznike, bogato i ostarelo jezgro liberalnog imperijuma, oko te vrste ideološke vizije. Ali izlažete se stvarnom i rastućem riziku da otuđite sve ostale.
(MONDO)
