Za sve četiri sadašnje velike sile, borba za nadmoć postala je pokretač vojnih, ekonomskih, tehnoloških i diplomatskih napora.
Američki časopis “Foreign Affairs” objavio je analizu s fokusom na promenjivu dinamiku moći velikih svetskih sila – Evrope, Rusije, Kine i Sjedinjenih Američkih Država. Autori navode kako borba za moć nije binarna kao tokom Hladnoga rata, s obzirom na to da postoje novi faktori koji komplikuju situaciju. Velike će sile, pretpostavljaju analitičari, izdvojiti goleme resurse za oblikovanje međunarodnog poretka.
Koristeći svoju finansijsku i vojnu moć za posredničke (proxy) ratove, ostaće intenzivno usresređene jedne na druge. Gde god jedna od sila deluje, druga će pokušati isto. Za sve četiri sadašnje velike sile, borba za nadmoć postala je pokretač vojnih, ekonomskih, tehnoloških i diplomatskih napora. Rat Rusije protiv Ukrajine, na primer, lako se može protumačiti kao tradicionalni primer nadmetanja velikih sila. Prema rečima ruskog predsednika Vladimira Putina, njegova invazija bila je čin otpora američkom primatu u Evropi.
Rat u Ukrajini zaista produbio napetosti između Rusije, Sjedinjenih Američkih Država i Evrope. Kao i s blokadom Berlina u prvim godinama Hladnog rata, rat u Ukrajini zračio je prema spolja, stvarajući valove novih migranata i izazivajući inflaciju. Ali iza okvira nadmetanja velikih sila ocrtavaju se nove konture. Dinamika moći velikih sila više nije binarna kao pre.
Labavo partnerstvo Kine i Rusije
Sjedinjene Američke Države i Evropa povezane su formalnim savezima, a Kina i Rusija imaju labavo partnerstvo. Uglavnom rade sve što mogu kako ne bi stali jedno drugome na put. Novi oblici vojnog, ekonomskog i tehnološkog nadmetanja, kao što su američke subvencije za zelenu tehnologiju, sukobljavaju Evropu i Sjedinjene Američke Države, a duboka ekonomska međuzavisnost SAD-a i Kine čini ih neodlučnim protivnicima, prenosi Telegram hr.
Borba za dominacijom između SAD-a i SSSR-a tokom Hladnog rata izazvala je čitavu seriju posredničkih ratova, od kojih je svaki bio razoran na svoj način. Sada se raspiruju stari sukobi, a vrlo često velike sile na kraju bespomoćno gledaju.
Svaka sila ima različite ciljeve
U nadolazećim mesecima, mnoge strane pogođene ratom između Izraela i Hamasa, gledaće u smeru velikih sila kako bi ih vodile. Međutim, četiri velike sile verovatno neće biti najbolji partneri u krizi. Rusija zavisi od vojne pomoći Irana. SAD će verovatno pružiti značajnu potporu Izraelu te će stoga imati poteškoća s dovođenjem Palestinaca za pregovarački sto. Kina će govoriti o miru te će pokušati izbeći bilo kakvu vrstu direktne intervencije, a Evropa u celoj priči neće imati značajan uticaj. Svaka od sadašnjih velikih sila takmiči se za različite geopolitičke ciljeve. Međutim, svaka od njih muku muči sa sličnim stvarima. Uzmimo za primer Rusiju.
U septembru je Azerbajdžan pokrenuo vojnu ofanzivu u Nagorno-Karabahu. Rusija je bila glavni spoljni diplomatski i vojni posrednik u tom području. Moskva je uvelike uticala na ishod oba postsovjetska rata u regiji, posredujući u prekidima vatre između Armenije i Azerbajdžana 1994. i 2020. godine. Nakon 2020. Rusija je poslala oko 2.000 mirovnih trupa u Nagorno-Karabah.
Rat u Ukrajini iscrpeo ruski aparat
Da Rusija nije izvršila invaziju na Ukrajinu u februaru 2022., možda bi mogla bolje podržati svog saveznika, Jermeniju, u ovom zahuktalom sukobu. Ali u Ukrajini se Rusija opteretila ratom. Od proleća 2022. Moskva nije zauzela značajan deo ukrajinske teritorije, pa je tokom jeseni Rusija potisnuta iz Harkovske oblasti i iz grada Hersona. Rat je potrošio toliko ruske radne snage i opreme da će Moskvi trebati godine da obnovi svoju vojsku. U budućnosti, ruski bezbednosni aparat ima gotovo nemoguć posao. Sredstva koje je Moskva izdvojila za svoje ambicije u Ukrajini su iscrpljena.
Kao rezultat frustracija u Ukrajini, ruski modus operandi u Nagorno-Karabahu postao je sve pasivniji u protekloj godini. U decembru 2022., oslanjajući se na krhkost Rusije, Azerbajdžan je blokirao koridor Lačin, jedini put koja povezuje Jermeniju sa Nagorno-Karabahom. Nakon što ga ruske mirovne snage nisu uspele deblokirati, Azerbajdžan i njegov glavni saveznik Turska s pravom su proglasili to ruskim neuspehom. Septembarska ofanziva dovela je do masovnog egzodusa Jermena iz enklave.
Evropa već dugo pokušava da upotriebi svoju značajnu meku moć kako bi svojim vrednostima, vladavinom prava i pažljivim promišljanjem, uticala na svetske krize. Međutim, od Arapskog proleća i pada Sirije u katastrofu, Evropa se teškim mukama bori da deluje u skladu sa svojom vizijom.
Agresija Rusije izazvala šok u Evropi
Europa je “asimetrična” sila – njena vojna moć ne odgovara njenoj ekonomskoj moći. Budući da su njene oružane snage raspršene u nekolicini različitih entiteta, ona ne može projektovati vojnu moć ni približno tako brzo kao Rusija ili SAD. Sve u svemu, Evropska unija i Ujedinjeno Kraljevstvo raspolažu ogromnim ekonomskim i vojnim resursima. Evropljani, koji su decenijama uživali u stabilnosti i očekivali da će mir na kontinentu trajati zauvek, bili su šokirani agresijom Rusije na Ukrajinu. Rat se vratio na kontinent i Evropa se morala vojno zaštititi. U želji da okonča ruski rat pod evropskim uslovima, Evropa je pomogla da se ukrajinski ratni napori održe, ali se našla u neugodnoj situaciji.
Ona je često zaostajala za SAD-om u jačanju odbrane Ukrajine, a rat je osvetlio njene slabosti kao sile na međunarodnoj sceni. Mnoge države u EU nisu usklađene u svojim interesima i svojim strateškim prioritetima. U Africi, postkolonijalne nacije nisu zaboravile razaranja iz evropske kolonijalne prošlosti, a u nizu državnih udara u Burkini Faso, Maliju, Nigeru i Sahelu proterane su evropske vojne snage, pa čak i neki evropski ambasadori. EU na ove događaje nije dala pravi odgovor.
Fokus SAD-a na međunarodnu ulogu
S druge strane, Amerika je sposobna biti odlučujući akter. Uprkos tomu što je bivši američki predsednik Donald Tramp vodio spoljnu politiku SAD-a na zabrinjavajući način, američka strateška prednost nema premca.
Predsednikovanje Džoa Bajdena vratilo je fokus na međunarodnu ulogu SAD-a i to ne samo u Evropi. Kako bi parirale kineskoj inicijativi “Pojas i put”, Sjedinjene Američke Države su na nedavnom samitu zemalja G20 u Nju Delhiju predstavile plan za ulaganje u novi ekonomski koridor koji će ojačati saobraćajne i trgovinske veze između Evropske unije, Indije i Bliskog istoka.
Vašington je takođe nedavno ojačao svoja partnerstva u Indo-Pacifiku, a Bajdenov tim je uložio znatne napore iza novih nastojanja Izraela da normalizuje odnose sa susednim arapskim državama, ponajviše sa Saudijskom Arabijom. Uz pomoć Vašingtona, postignut je napredak u pogledu klimatskih promena. Problem sa SAD-om je da tamošnja spoljna politika takođe pati od nesrazmera između ciljeva i mogućnosti. Rat u Ukrajini zaokupio je velik deo pažnje Bajdenove administracije, namećući ograničenja resursa u snabdevanju oružjem i municijom što bi sada moglo uticati na Izrael ili, u budućnosti, na Tajvan.
Također, poput izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, Bajden je Hamasov nedavni napad zatekao potpuno nespremnog. Ako se Sjedinjene Države kolebaju kao velika sila, to nije zbog rata u Ukrajini, kako tvrde neki od demagoških glasova u američkom Kongresu, već zbog unutarnje američke politike. Politička polarizacija i sve veće udaljavanje izvršne i zakonodavne vlasti SAD-a izazvale su velike probleme. Zahvaljujući otporu Kongresa, mnoga glavna diplomatska mesta SAD-a trenutno su nepopunjena, a zbog izostanka jedinstva, SAD ostavljaju dojam prevrtljivosti.
Kinesko izbegavanje skupih ratova
Kineska je situacija prilično zbunjujuća. U proteklih pola veka Kina se klonila skupih ratova, iskazujući oprez koji Peking smatra zaštitnim znakom svog nacionalnog identiteta. Izbegavanje rata izazvalo je pozitivnu reakciju na tzv. globalnom jugu te ojačalo njen ugled kao ekonomske sile, a ne geopolitičkog provokatora. Kineski predsjednik Si Đinping nije izvršio invaziju na Tajvan i možda to nikada neće učiniti.
Kina ima veću koncentrisanu vojnu moć na raspolaganju nego Evropa, a kako je retko koristi, manje je pod pritiskom od Rusije i SAD-a. Ipak, Kina nije pretočila svoju ekonomsku moć i dobru reputaciju u uspešno upravljanje globalnim problemima. Kina je, primera radi, u februaru predložila mirovni plan za Ukrajinu, ali plan je neozbiljan – Kina stvara privid posrednika, a ne preduzima ništa konkretno da okonča rat. Naprotiv, pomogla je da se produži. Nedugo pre ruske invazije, Kina je obećala neograničeno partnerstvo s Rusijom. Ta zemlja održava važne odbrambeno-industrijske odnose s Rusijom, a na međunarodnim forumima štiti Rusiju od kritika.
Usresređena na ekonomsku dobit i opterećena domaćim ekonomskim mukama, Kina je postala jedna od najmanje sposobnih svetskih posrednica, iako zaista pokazuje volju. Kina je napravila diplomatske korake prema Bliskom istoku, najavljujući da će biti neutralan posrednik. U martu, uz veliku pompu, Peking je najavio mirovni sporazum između Saudijske Arabije i Irana i proglasio želju za sklapanjem sličnog sporazuma između Izraela i Palestinaca. Do danas, međutim, kineski napori nisu doprineli trajnom miru i stabilnosti u regiji. Bliski istok je već dugi niz godina centralna arena u kojoj se vodi borba velikih sila. Građanski rat u Siriji, koji je počeo 2011., bio je najava nečeg novog. Jedna je država postala mesto brojnih bojnih polja na kojima su se borili brojni suparnici. Postoji rizik da bi se novi rat Izraela s Hamasom mogao pretvoriti u nešto slično te da bi zahvatio i susedne zemlje – Liban i Siriju.
Kako navode autori ove analize, ne bi trebalo biti nostalgije za prošlim vremenima takmičenja velikih sila. Ona su gurnula Evropu u podivljali imperijalizam 19. veka i namamila je u Prvi svetski rat.
Želja Adolfa Hitlera da vidi Nemačku kao veliku silu dovela je direktno do Drugog svetskog rata. Tokom Hladnog rata Sovjetski Savez i Sjedinjene Države toliko su se žestoko takmičile da su došli na ivicu nuklearnog rata. Međutim, trenutni sukobi koji su nastali kao koktel stalnog takmičenja i odvraćanja pažnje, drugačiji su problem pa svet nije spreman da se uhvatiti sa njim u koštac. Napetosti sada proizlaze iz sudara velikih sila u Evropi, na Bliskom istoku i u Aziji.
Velike sile su rasejane
Tako dolazi do mnoštva kriza u kojima se sudaraju male i srednje sile, pa čak i nedržavni akteri. Velike sile ih od sukoba ne mogu odvratiti ni obuzdati. Azerbajdžan je sve samo ne velesila, a ipak je bio u mogućnosti delovati nekažnjeno u Nagorno-Karabahu.
Hamas uopšte nije država, ali se ohrabrio da napadne zemlju sa vojnim i međunarodnim partnerima svetske klase, među kojima je i Amerika. Dok napetosti na Bliskom istoku ključaju, takmičenje velikih sila, takmičenje za nadmoć velikih sila ne može biti jedini fokus – ovo nije doba jačanja međunarodnog poretka. Današnji sukob nije samo još jedan od sukoba u kojem se takmiče velike sile. Moć je fragmentirana, a velike sile su rasejane, stoji u analizi “Foreign Affairsa”.
BONUS VIDEO
(MONDO)
