DOBILA SMRTONOSNI NAPITAK, ĆERKE GLEDALE KAKO UMIRE: Dve nedelje kasnije dobile hitan poziv, a onda je počela NOĆNA MORA

Džejni je jedna od 650 Britanaca koji su otišli ​​u švajcarsku kliniku da okončaju život od 2002. godine.

Jedna od njenih ćerki je odvezla gospođu Džejni u kolicima do jezerca ispred Dignitasa, ustanove za pomoć samoubistvima na periferiji Ciriha, u Švajcarskoj, kako bi mogla poslednji put da vidi ribe kako plivaju.

Pola sata kasnije, u apartmanu Dignitas, Džejni je dobila napitak koji bi zaustavio njeno srce. Kada se to zaista dogodilo, Džejni je postala jedna od 650 Britanaca koji su otišli ​​u švajcarsku kliniku da okončaju život od 2002. godine, piše Dejli mejl.

Gospođa Džejni je dve godine razmišljala o asistiranom samoubistvu. Za njene dve ćerke bilo je nezamislivo da gledaju kako im majka umire, ali su se zbog nje hrabro držale. Ali kada se mama onesvestila, pustili su da ih tuga obuzme.

Ali dve nedelje kasnije, kao da tuga zbog gubitka majke nije bila dovoljna, ćerke su se suočile sa krivičnim prijavama. Naime, iako je potpomognuto samoubistvo legalno u Švajcarskoj, nelegalno je u Engleskoj, Velsu i Severnoj Irskoj.

Policija je dva sata ispitivala Mendi Epljard. Proverili su sve: od njenih bankovnih izvoda do medicinske dokumentacije i video snimaka. U Ujedinjenom Kraljevstvu, kazna za pomaganje u samoubistvu je do 14 godina zatvora.

Njena sada pokojna majka je zamolila Mendi da ispriča svoju priču nakon njene smrti. Želela je da ljudi znaju da naporno radi na oporavku od teškog moždanog udara koji ju je ostavio prikovanu za krevet i onesposobljenu.

Tada je odlučila da umre jer život u kome nije mogla da se kreće, jedva je govorila i potpuno zavisila od pomoći drugih ljudi, za nju nije bio život.

Nadala se da će njena priča izazvati preko potrebnu diskusiju o asistiranom samoubistvu, pa je pristala da bude deo dokumentarnog serijala nagrađivanog reditelja Džona Blera "Vreme za umiranje“, koji je emitovan prošlog meseca. Film istražuje pravu cenu britanskog zakona koji zabranjuje samoubistvo uz pomoć, iako se čak 84 odsto stanovništva zalaže za tu mogućnost.

Rejčel Stirling, ćerka glumice Dajane Rig, koja je dugo priželjkivala smrt dok se borila sa poslednjim stadijumom raka pluća, govorila je o sličnom iskustvu. Rig je umrla 2020. Poslednjih meseci živela je sa ćerkom i sve vreme je molila da je 'gurnu preko ivice'. Snimila je nekoliko članaka u kojima se zalaže za asistirano samoubistvo, koji su sada objavljeni.

"Krajnje je vreme da se nešto promeni u zakonu da se ljudima u mojoj situaciji da izbor“, rekla je ona. „To znači dati ljudskim bićima pravu slobodu nad sopstvenim telima na kraju života. To znači dati ljudskim bićima političku autonomiju nad sopstvenom smrću.'

Kako stvari stoje, ostrvo Man u Severnom irskom moru moglo bi da postane prvi deo Britanije koji će legalizovati asistirano umiranje nakon što je njen parlament podržao predlog da se smrtno bolesnim, mentalno sposobnim odraslim osobama dozvoli da izaberu tu opciju.

U međuvremenu, mnoge zemlje, uključujući Kanadu i Novi Zeland, pokazuju da to može dobro da funkcioniše, sa više od 200 miliona ljudi širom sveta koji sada ima legalan pristup nekom obliku medicinski potpomognutog samoubistva.

Serija događaja koji su preokrenuli živote porodice Epljard počela je jedne obične srede u maju 2019, kada se tada 81-godišnja Džejni Epljard, elegantna, fit žena, srušila na autobuskoj stanici na putu do plesne radionice. Imala je težak moždani udar zbog kojeg je cela leva strana njenog tela bila paralizovana, nije mogla da hoda, a govor joj je bio teško oštećen.

Videti njen bol, tugu i zbunjenost dok je bespomoćno ležala u svom bolesničkom krevetu bilo je zastrašujuće za njene ćerke. U roku od dva dana napravila je gest slabom rukom kao da sebi prereže grkljan i pucala je iz pištolja u glavu. Bio je to mračni znak da je govorila svojoj deci da želi da umre.

Džejni je provela tri meseca u bolnici, na fizioterapiji i kod logopeda. Kada joj se govor poboljšao, rekla je da želi da "umre u Švajcarskoj". Gledala je dokumentarne filmove o asistiranom umiranju i ranije je rekla da je ovo kraj koji bi želela ako bi njeno zdravlje bilo ugroženo na neki katastrofalan način.

Njene ćerke nisu bile šokirane onim što je rekla. Znali su da im je majka pragmatična i odlučna žena, ali su je ipak nagovarali da sačeka. Doktor je rekao da je budućnost neizvesna. Možda će joj se vratiti govor i pokretljivost, ali samo vreme i terapija će pokazati u kojoj meri.

Džejni se vratila u svoj dom u Istočnom Jorkširu, a zatim se posle tri meseca preselila u starački dom. Nakon toga, provela je devet meseci u kući svoje ćerke u Jorku, a zatim se vratila kući na četiri meseca.

Sve vreme su joj pomagali plaćeni negovatelji, a njene ćerke su svake nedelje iznova popunjavale rupe u rasporedu. Bili su tu i fizioterapeuti, logopedi, psihijatar i psiholog. Ali ipak, Džejni bi svake noći tiho plakala u krevetu, tugujući za svim onim što je izgubila. 'Beskorisna sam', jedva je uspela da kaže.

Džejni, sekretarica u penziji, bila je u braku više od 50 godina do muževljeve smrti 2014. Bila je u formi i aktivna, imala je prelepu kuću i baštu, svake godine pripremala božićnu večeru i svakog proleća uređivala svoje dvorište.

Sada je mrzela da zavisi od drugih. Kada je trebalo u toalet, negovatelji su morali da je prebace iz kreveta u invalidska kolica, pa do klozetske šolje, a koristili su i poseban uređaj za okretanje nepokretnih ljudi.

Prava tragedija je bila to što je bila svesna i inteligentna kao i uvek, ali više nije mogla da se izrazi. Njene nade u bilo kakav razuman oporavak su bledele.

"Svake noći idem u krevet i pokušavam da umrem“, rekla je ćerkama. 'Želim da umrem. Pomozite mi. Molimo vas.'

To su najtužnije reči koje neko može da čuje, rekle su njene ćerke.

Čak je zamolila da je uguše jastukom, ali su, naravno, odgovorili ne. Pitala se da li može nožem prerezati vene na rukama.

Noću, sama u krevetu, nesposobna da se pomeri, plašila se provalnika i požara. Dok je živela u sopstvenoj kući, jedne noći joj se vazdušni dušek izduvao, ostavljajući je zarobljenu u metalnom okviru kreveta. Jedne večeri je nestalo struje i ostala je u potpunom mraku.

Život je bio veoma sumoran za celu porodicu. Iscrpljene ćerke su radile puno radno vreme i brinule o mami. Stalno su bili u stanju hiper-anksioznosti. Koliko god se trudili da mamin život bude što bolji, ona je postajala sve nesrećnija.

Jednog dana, u septembru 2020, Džejni je objavila da želi što pre da ode u Švajcarsku i tamo umre. 'Izvinjavam se. Ne želim da te ostavim, ali ne mogu da živim ovako. Ne mogu da hodam. Ne mogu da govorim Ne osećam se dobro.'

Ćerke su htele da njihova majka povrati volju za životom, da iskoristi ono što joj je preostalo, ali to se nikada nije desilo. Svako dete u toj situaciji pružilo bi saosećanje i podršku svom roditelju.

Sledeće nedelje su prvi put pozvali Dignitas. Suočavanje sa smrću nije lak proces, niti bi trebalo da bude. Detaljnu medicinsku, mentalnu i stomatološku dokumentaciju trebalo je poslati u Švajcarsku na pregled kod lekara koji će odlučiti da li su spremni da joj prepišu smrtonosnu dozu lekova.

Ušteđevina života od 20.000 funti trebalo je da pokrije račun od 8.380 funti Dignitas, plus putovanje privatnim avionom, što je bio jedini način da stigne tamo s obzirom na njenu nepokretnost.

Kako su meseci prolazili, ćerke su se nadale da će se mama predomisliti, ali su osećale da se to neće dogoditi. Onda je stigao telefonski poziv da je procedura odobrena. Mama je bila oduševljena, ali su osećanja njene ćerke, naravno, bila pomešana.

Džejni je rekla svojim dvema sestrama da planira da umre. Dan pre odlaska u Švajcarsku, u februaru 2021, njene sestre su htele da se lično pozdrave, ali su zbog pandemije morale da se zadovolje video pozivom.

Nakon sletanja u Cirih, stigli su do neupadljive zgrade u industrijskom delu grada, gde ih je dočekala žena ljubaznog lica po imenu Gizela (ovo je promenjeno radi privatnosti).

Uvela ih je u prostrani apartman, a ubrzo nakon toga stigao je švajcarski lekar da razgovara sa mamom. Zašto je htela da umre? Da li je shvatila da je kraj Dignitas procesa smrt? Da li biste želeli da odete kući i razmislite još malo? Bio je zadovoljan njenim odgovorima i rekao je da će se vratiti sledećeg dana. Bilo je oko 19 časova kada je otišao, a ćerke su pomogle mami da legne. Naručili su picu iz lokalnog restorana, koju su s mukom pojeli.

Osećali su se jako tupo, ali su se stalno podsećali da su ovde zbog majčine želje. Te noći su jako loše spavali, ali izgledalo je da mama konačno dobro spava.

Ujutro, posle još jednog dužeg razgovora, lekar se uverio da je molba majke legitimna i da odluka nije doneta pod prinudom i rekao da će prepisati lek.

Ćerke nisu mogle da jedu za doručak, ali mama je sa zadovoljstvom pojela činiju žitarica.

Bilo je oko 10 sati ujutru kada su ćerke sele pored majčinog kreveta i držale je za ruke dok je ona malo po malo pijuckala lek kako bi sprečila povraćanje smrtonosnog napitka koje je usledilo.

Bilo je poljubaca, ali ne i suza: mama je bila pribrana, pa su i ćerke morale biti hrabre. Rekla je da je spremna za napitak - barbiturat koji izaziva komu, a zatim i smrt.

Gisela je donela šolju i Džejni je brzo pila. Oči su joj se zatvorile i onesvestila se za nekoliko sekundi. Mendi je pogledala svoju sestru, lica izobličenog od tuge. Gledali su kako se majčina grudi dižu i spuštaju sve dok nekoliko minuta kasnije nisu prestala. Suze su im potekle iz očiju i onda su sedeli u tišini. Nisu razmišljali ni o čemu, osećali su se tupim.

Pripreme za napuštanje tela moje majke u stranoj zemlji bile su bolne. Ona će biti kremirana sledeće nedelje i tada će im njen pepeo biti poslat. Poljubili su je ponovo pre nego što su otišli, lice joj je bilo hladno, a onda ih je Gizela otpratila do taksija i vratili su se kući.

Šok nakon dve nedelje

To je mogao biti kraj njihove tužne priče: dve izbezumljene ćerke otišle su da oplakuju majku.

Ali neka treća strana prijavila je policiji da postoji sumnja u čitav proces. Dve nedelje nakon Džejnine smrti, policija je ispitala Mendi. Rekla im je da je ona platila ceo postupak, pa da se fokusiraju na nju, a ne na sestru.

Nikada ranije nije imala problema sa zakonom i bila je veoma uplašena. Ona je policiji rekla da je njihova majka donela dobrovoljnu i informisanu odluku da okonča svoj život i da postoje psihijatrijski izveštaji koji potvrđuju da je sposobna da donese takvu odluku.

Pet meseci nakon Džejnine smrti, 70 ljudi prisustvovalo je komemoraciji. Većina ljudi je čula da je Džejni tada prvi put umrla i njihove reakcije su bile izuzetno pozitivne. Rekli su da je Džejni umrla hrabro i dostojanstveno.

Ali krivična istraga je nastavljena. Potrošili su hiljade funti na advokate. Policija je tražila pristup njihovim bankovnim računima i uzela izjave svedoka; tražili su od Dignitasa dokumentaciju moje majke; hteli su da vide snimak gde mama objašnjava svoju želju da umre i analizira procene psihijatra.

Biti predmet krivične istrage u tako teškom trenutku bilo je pravo mučenje. Zbog toga kćeri nisu mogle u miru da oplakuju svoju majku, već su bile ljute i uplašene.

Ali ono što ih je najviše razbesnelo je koliko je sve to trajalo. Oni su policiji dali direktan pristup informacijama u martu 2021. godine, koje su ponovo zatražili skoro godinu dana kasnije. Meseci su prolazili i kad god bi uspeli da na neko vreme zaborave na istragu, usledio bi još jedan poziv policije.

Plašili su se krivičnog gonjenja, posebno nakon što je advokat rekao da je istraga ozbiljna.

Njihova mama bi bila podjednako besna i uplašena. Da je znala kakve će pravne posledice biti po ćerku, verovatno bi odustala od svoje odluke. U decembru 2022. godine stiglo je obaveštenje da je tužilaštvo odustalo od daljeg gonjenja, pa je ćerkama pao kamen sa srca. Konačno su mogli da počnu da oplakuju svoju majku kako je ona zaslužila i da započnu proces oporavka.

Za Mendi, to je uključivalo pričanje priče koju je obećala da će ispričati - priču o hrabrosti i načinu na koji je njena majka odlučila da okonča svoj život.

Ljudi je često pitaju da li je ovaj proces katarzičan, a ona im kaže da zaista nije. Tuga se menja ali nikad ne prestaje. Nekad je teže, nekad lakše, ali nikad ne prolazi.

Tužno je pomisliti da je britanski zakon kriminalizovao ono što je zapravo poslednji čin ljubavi i uskratio Džejni Epljard pravo da otvoreno govori o svojoj hrabroj odluci da umre.

Njene ćerke su mišljenja da živimo u senci surovog i zastarelog zakona o asistiranom umiranju, gde političari uopšte nisu u skladu sa onim što biračko telo želi.

I dok pričaju o majčinoj hrabroj odluci, prisećaju se kako su šetali i smejali se na svojoj omiljenoj lokalnoj plaži, sa svojim razigranim psom Fredijem. Džejni Epljar je bila hrabra i lepa žena koja je živela i umrla dostojanstveno.

Bonus video:

(Jutarnji, Mondo, I.L.)