Jedan od najpoznatijih savremenih teorijskih fizičara Karlo Roveli u knjizi "85 sekundi do ponoći" upozorava da se svet ponovo približava nuklearnoj katastrofi.
Roveli je govorio o strahu koji države vodi u novo naoružavanje, liderima koji više ne umeju da ustuknu i veštačkoj inteligenciji koja bi ljudima mogla da ostavi još manje vremena da spreče nepovratnu odluku.
Karlo Roveli decenijama pokušava da razume vreme. Danas upozorava da ga čovečanstvu možda ponestaje.
Čovek koji je milionima čitalaca objašnjavao zbog čega vreme ne protiče svuda jednako i zašto stvarnost nije onakva kakvom nam se čini, u novoj knjizi postavlja pitanje od kojeg nema apstraktnijeg, ali ni neposrednijeg: koliko smo blizu trenutka u kojem bi ljudska civilizacija mogla samu sebe da uništi? Odgovor je već u naslovu: "85 sekundi do ponoći".
Toliko danas pokazuje Sat sudnjeg dana, simbolična procena naučnika o tome koliko je čovečanstvo udaljeno od globalne katastrofe. Bliže ponoći nije bio nikada.
Roveli, jedan od najpoznatijih savremenih teorijskih fizičara i čovek koga je magazin Forin polisi svrstao među najuticajnije svetske mislioce, smatra da najveća opasnost nije samo u nuklearnom oružju. Ona je i u ljudima koji o njegovoj upotrebi odlučuju.
Tokom Hladnog rata, kaže, Kenedi i Hruščov umeli su da zastanu kada je svet već stajao na ivici. Bili su spremni da ustuknu, naprave kompromis i prihvate da u nuklearnom sukobu pobednika nema. Roveli strahuje da današnjim liderima upravo takva razboritost nedostaje.
"Plašim se da danas malo ljudi zaista ima kontrolu", rekao je on.
Njegova nova knjiga zato nije samo istorija atomske bombe. To je upozorenje svetu koji ponovo govori jezikom naoružavanja, spremnosti za rat i žrtvovanja, ali kao da je zaboravio šta bi sledeći veliki sukob značio.
"U prošlosti bismo posle užasnih ratova govorili: dosta, potpuno je besmisleno da se ubijamo da bismo neku granicu pomerili u jednom ili drugom smeru. A onda bismo posle nekog vremena zaboravili užase rata i započeli novi. Razlika je u tome što bi sledeći mogao da bude katastrofa", kaže Roveli.
"Rat je previše važan da bi bio prepušten političarima"
U Kjubrikovom hladnoratovskom klasiku Dr Strejndzlav ili: Kako sam naučio da prestanem da brinem i zavoleo bombu, general Riper podseća na misao pripisanu francuskom premijeru Žoržu Klemansou da je rat previše ozbiljna stvar da bi bio prepušten generalima.
Zatim je izvrće: u savremenom svetu rat je previše važan da bi bio prepušten političarima.
Šta se o tome može reći danas, kada se ponovo govori o Trećem svetskom ratu i nuklearnom Armagedonu? Ko zapravo ima kontrolu?
Roveli je odgovorio bez utešne diplomatske formulacije: "Plašim se da danas malo ljudi ima kontrolu."
Njegova briga nije samo to što se evropske zemlje ponovo naoružavaju. Presudna razlika u odnosu na prethodne ratove jeste oružje koje bi naredni veliki sukob moglo da pretvori u poslednji.
Posle Hirošime i Nagasakija, objašnjava, politički vrhovi nuklearnih sila decenijama su nastojali da izbegnu direktnu konfrontaciju.
Sjedinjene Države i Sovjetski Savez bili su neprijatelji, ali su znali da njihova pobeda može značiti uništenje obe strane. Roveli strahuje da današnji lideri zaboravljaju upravo tu lekciju.
"Moja knjiga je upozorenje, poziv u pomoć, poziv na uzbunu. U prošlosti bismo posle užasnih ratova rekli: dosta, potpuno je besmisleno da redovno ubijamo jedni druge da bismo pomerili neku granicu. A onda bismo, posle nekog vremena, zaboravili užase i započeli novi rat. Razlika je u tome što bi sledeći mogao da bude katastrofa", kaže Roveli.
Strah kao najubedljiviji ratni argument
Roveli ne tvrdi da ratove pokreće samo strah. Tu su pohlepa, borba za moć, teritoriju i prevlast. Ali da bi ljudi prihvatili rat, smatra on, vlast mora da im objasni da su ugroženi. "Ljudi ne vole rat. Da bi ih neko ubedio da krenu u rat, uvek se koristi strah"
I najagresivniji režimi, kaže, sebe predstavljaju kao žrtve koje nemaju izbora. U Hitlerovom Majn kampfu neprestano se ponavlja upozorenje da će Nemci biti savladani ukoliko prvi ne postanu jači od drugih.
Istu logiku Roveli prepoznaje u savremenom sv : etu: Rusija se plaši širenja NATO-a, evropske države Rusije, Sjedinjene Države uspona Kine, Kina američkog potiskivanja, Japan Kine, Izrael Palestinaca, a Palestinci Izraela.
Svaka strana sopstveno naoružavanje predstavlja kao odbranu, dok naoružavanje druge vidi kao pripremu za napad. Strah tako ne smanjuje opasnost, već je umnožava.
"Pitanje nije kako da razlikujemo stvarni strah od lažnog. Pitanje je kako da pronađemo izlaz. Poenta nije postati jači od drugoga, već sesti sa njim, naći kompromis i nečega se odreći. Svi moraju nečega da se odreknu. Tako smo naučili da živimo zajedno", kaže Roveli.
"Ne govorim o moralu, govorim o racionalnosti"
Prigovor koji Roveli često čuje jeste da njegov pacifizam možda zvuči plemenito, ali da je strateški naivan, naročito posle ruske invazije na Ukrajinu.
Njegov odgovor je da rešenje nije u neodređenom pozivu da se svi ljudi vole, već u institucijama, međunarodnom pravu, sporazumima i pravilima koja omogućavaju suživot država koje se međusobno ne vole i ne veruju jedna drugoj.
"Ne govorim o glupom pacifizmu - volimo jedni druge i živimo srećno. Ja ne govorim o moralu. Govorim o racionalnosti", kaže Roveli.
Za Rovelija, trka u kojoj svaka strana pokušava da postane dovoljno moćna da se više nikoga ne plaši ima unapred poznat ishod: druga strana će učiniti isto. Bezbednost jednih postaje strah drugih, koji potom proizvodi novu nesigurnost prvih. Diplomatija u toj slici nije nagrada za lepo ponašanje protivnika, niti znak slabosti. Ona je tehnologija preživljavanja.
Šta su znali Kenedi i Hruščov
Roveli se zato vraća Kubanskoj raketnoj krizi. U jesen 1962. državni i vojni aparati u Vašingtonu i Moskvi pritiskali su svoje lidere da ne popuste. Džon Kenedi i Nikita Hruščov ipak su shvatili da istrajavanje može da dovede do ishoda u kojem više neće biti važno ko je prvi pokazao slabost.
Sovjetski Savez je odustao od postavljanja raketa na Kubi. Sjedinjene Države su potom uklonile svoje rakete iz Turske, a povučene su i rakete iz Italije.
"Obojica su rekli: stanite, radimo nešto glupo time što nismo spremni da popustimo. I jedni i drugi nečega su se odrekli, svi su bili zadovoljniji, a čovečanstvo je bilo zaštićeno od sukoba. Šta je u tome loše? Ali za to su bili potrebni veliko liderstvo i inteligencija sa obe strane", ističe Roveli.
Roveli ne idealizuje hladnoratovske lidere. Njegova tvrdnja je uža i zato neprijatnija: u presudnom trenutku bili su sposobni da naprave korak unazad.
Današnji političari, smatra, često su zarobljeni kratkoročnim potrebama - reizborom, reakcijama javnosti ili očuvanjem podrške elite. Više se plaše gubitka vlasti nego posledica odluka koje donose.
Čovek koji nije poslušao sistem
Kubanska kriza nije završena samo dogovorom dvojice državnika. Na sovjetskoj podmornici B-59, okruženoj američkim brodovima i bez pouzdane veze sa Moskvom, posada nije znala da li je rat već počeo. Kapetan je razmatrao upotrebu nuklearnog torpeda.
Lansiranje je izbegnuto i zahvaljujući protivljenju sovjetskog oficira Vasilija Arhipova, koji je pomogao da se kapetan smiri i da podmornica ne izvrši potencijalno katastrofalan napad. Roveli u toj priči vidi veličinu pojedinačne sumnje. "Njegova nedisciplina nas je spasla"
Nada se da bi i danas neki oficir, suočen sa mogućnošću da pritiskom na dugme ubije milione ljudi, imao moralnu snagu da odbije. Ali odmah dodaje da bi bilo bezumno bezbednost čovečanstva zasnivati na nadi da će se u pravom trenutku, na pravom mestu, ponovo naći pravi čovek.
Kada se nuklearnom sistemu pridruži veštačka inteligencija
Danas tom već opasnom sistemu odluka pridružujemo veštačku inteligenciju.
Rimska deklaracija, koju su 23. jula usvojili učesnici Globalne skupštine nobelovaca, zahteva da automatizovani sistem nikada ne donosi konačnu odluku o lansiranju nuklearnog oružja. Poziva i na međunarodni sporazum kojim bi bila očuvana smislena ljudska kontrola nad nuklearnim komandnim i lansirnim sistemima.
Roveli podržava taj zahtev, ali upozorava na zamku u kojoj se nalaze države. Ukoliko jedna nuklearna sila ne uvede AI u svoje sisteme, može da strahuje da će postati sporija i slabija od protivnika koji to učini. Ako je uvede, povećava rizik da pogrešan podatak, lažna uzbuna ili nepredvidivo ponašanje sistema ubrzaju katastrofu.
"Ako ne koriste veštačku inteligenciju u upravljanju nuklearnim arsenalom, mogu se naći u slabijem položaju od onih koji je koriste. Ako je koriste, povećavaju mogućnost da sistem automatski izazove nuklearnu katastrofu. To je situacija u kojoj se može samo izgubiti", navodi on.
Jedini izlaz, kaže, nije savršenija mašina, nego dogovor ljudi da određene granice neće preći.
Pacifizam koji je počeo odbijanjem uniforme
Roveli je kao mladić u Italiji odbio obaveznu vojnu službu i zbog toga završio u zatvoru. Odrastao je u zemlji u kojoj je još bilo snažno sećanje na fašizam i na političku kulturu koja je rat predstavljala kao dokaz muškosti, nacionalne veličine i istorijske sudbine.
Danas ga zabrinjava povratak jezika kojim se društva pripremaju za sukob: govori se o žrtvovanju, spremnosti, neprijatelju, vojnoj snazi i potrebi da se nove generacije oslobode navodne odbojnosti prema ratu.
Zato od mladih očekuje više političkog i društvenog angažovanja.
"Nadam se da će mladi preuzeti odgovornost, kao što su činili kroz istoriju, da će videti šta oko njih nije u redu i reagovati. Mnogo toga danas nije dobro, ali najgore je to što marširamo prema ratu", istakao je Roveli.
Njegova poruka nije da sukobi, protivrečnosti i nepravde ne postoje. Niti da se mogu rešiti dobrom voljom. Ona je mnogo jednostavnija: nijedan problem ne postaje rešiviji zato što su ljudi odlučili da pucaju jedni na druge.
Upozorenje koje ne budi očaj
Rovelijeva knjiga nije optimistična. Ali nije ni poziv na rezignaciju. Ako je strah u stanju da pokrene naoružavanje, onda razumevanje straha druge strane može da bude početak njegovog zaustavljanja.
Ako su Kenedi i Hruščov mogli da ustuknu dok je svet tokom trinaest dana stajao na ivici, kompromis nije dokaz političke slabosti. Ako je Arhipov mogao da posumnja u sistem dok je sedeo u pregrejanoj podmornici bez veze sa Moskvom, ljudska odluka nije nužno samo formalna potvrda unapred zadatog postupka.
U tome je možda i najvažniji deo Rovelijevog upozorenja. Ne traži od političara da postanu sveci. Traži da postanu dovoljno racionalni da sačuvaju svet u kojem će politika, granice, pobede i porazi još nešto značiti.
BONUS VIDEO:
(RTS/Mondo)
· Reaguj