U Siriji se od proleća 2011. vodi građanski rat između vlade predsednika Bašar al-Asada na jednoj strani, i pobunjenika čiji cilj je da svrgnu Asada i vladajuću stranku BAAS.
U ratu je do sada poginulo više od 110.000 ljudi, broj izbeglica je premašio dva miliona, a raseljenih unutar Sirije je sedam miliona.
Sukob je počeo 15. marta 2011. kao serija demonstracija inspiriranih takozvanim "arapskim prolećem" - protestima opozicije koji su doveli do smene višedecenijskih režima u Tunisu i Egiptu.
Nastojanje sirijskih vlasti da demonstracije uguše uz pomoć vojske je, međutim, dovelo do eskalacije nasilja, a grupe demonstranata su se od leta 2011. naoružale i organizovale u Slobodnu sirijsku vojsku s bazama u susednim državama koja protiv režima vodi gerilski rat.
Posle više od godinu dana, sukob u Siriji je dobio karakteristike verskog sukoba, s obzirom na to da jezgro pobunjenika čine pripadnici religioznih sunita. Sa druge strane, režim uglavnom podržavaju sekularni suniti, alaviti i hrišćani.
Ovog leta sukobi suprotsavljenih strana su eskalirali, a situacija na međunarodnom planu se toliko zakomplikovala da preti da preraste u globalni rat.
KO JE NA ČIJOJ STRANI
Zahteve pobunjenika za smenom sirijske vlasti su od samog početka podržale susedna Turska, u kojoj se nalaze glavne pobunjeničke vojne baze, zatim Saudijska Arabija i zalivske države, a potom SAD, EU i druge države zapadnog sveta koje su protiv Sirije uvele niz političkih, diplomatskih i ekonomskih sankcija, a pobunjenike, "javna je tajna" pomažu oružjem i novcem.
Među regionalnim protivnicima Bašara al-Asada prednjači Turska, zbog problema s Kurdima, koji se iz Sirije lako može "preliti" na njenu teritoriju i eventualno pobuniti lokalne pripadnike kurdske manjine.
Poslednjih meseci mediji su objavljivali izveštaje o učešću državljana Srbije - muslimana iz Sandžaka u operacijama u Siriji na strani pobunjenika. U lokalnim medijima objavljivane su i čitulje stradalima iz regiona Sandžaka u tom sukobu. Nije tajna i da se u našem susedstvu - Bosni i Hercegovini sve češće odlučuju na put u paklo Sirije, a na Internetu su više puta objavljivani i pozivi radikalnih islamista - vehabija da im se "braća" pridruže u borbi u toj zemlji.
Tu su i Saudijska Arabija i Katar, koje finansijski i oružjem podržavaju sunitske frakcije u borbama protiv sirijskog predsednika i njegove vojske.
Među protivnicima Asadovog režima ističe se i Izreal, bliski američki saveznik.
Izrael je još u maju izvršio napad na vojno istraživačko postrojenje Džamraja, a vlasti u Damasku su tvrdile da je u tom napadu upotrebljen osiromašeni uranijum. Poslednjih dana u Izraelu je u toku i mobilizacija zbog bojazni da će, zbog savezništva sa Amerikancima, oni biti prva meta Damaska, ako SAD počnu napad na Siriju.
Svoj interes u zaoštravanju sukoba u Siriji, smatraju nezavisni izvori, ima i Al Kaida, jer joj se političkim, društvenim i državnim slomom Sirije, otvara novi prostor odakle će moći nesmetano da vodi svoje operacije po Bliskom Istoku.
Uzdržanost povodom konflikta u Siriji pokazuje većina evropskih zemalja, posebno Nemačka i Italija.
Iako je Velika Britanija bila perjanica koja je predvodila evropsku kampanju za napad na Asada, krajem avgusta kao grom je odjeknula neočekivana odluka britanskog parlamenta da odbaci predlog vlade premijera Dejvida Kamerona o učešću u eventualnoj akciji protiv Asadovog režima.
Usamljena na evropskom tlu u podršci SAD-u za napad ostala je jedino Francuska.
Sa druge strane, od "krupnih igrača" na Asadovoj strani su Rusija i Kina, a prednjači Rusija koju sa Zapada optužuju da šalje oružje sirijskoj vladi za obranu od potencijalnog napada SAD.
Sirijsku vlast na Bliskom Istoku podržavaju Iran i Liban, posebno preko svog "vojnog krila", pokreta Hezbolah.
PRELOMNA TAČKA - SLUČAJ HEMIJSKO ORUŽJE
Jutro 21. avgusta kada je izvršen navodni napad hemijskim oružjem na predgrađe Damaska Gutu, propraćeno brojnim medijskim izveštajima sa stravičnim scenama posle napada, bilo je okidač za predsednika SAD Baraka Obamu da zaoštri priču o Siriji i nekoliko dana kasnije predloži Kongresu da odobri napad.
Prema navodima SAD, u tom napadu je poginulo više od 1.400 Sirijaca, od kojih 426 dece, a kako tvrdi američki državni sekretar Džon Keri, postoje dokazi da je u napadu u Damasku upotrebljen sarin, kao i da nema dileme da ga je izvšio Asadov režim.
Na takvu mogućnost ukazuje i izveštaj nemačke obaveštajne agencije BND koja tvrdi, prenose izvori iz Nemačke, da je jedino sirijska vlada imala pristup sarinu, a da je Asad upotrebio otrovni gas, jer u toku bila odlučujuća bitka za prestonicu.
Sarin je trebalo da odbije pobunjenike, ali vojska je greškom upotrebila prevelike količine tog gasa, preneo je nedavno "Špigl".
Rusija je, međutim davno pre napada u Guti saopštila da su pobunjenici ti koji koriste hemijsko oružje. Rusi su to tvrdili za napad koji se dogodio još u martu u provinciji Alepo.
"Ulje na vatru" u maju je dolila i članica komisije UN i bivša tužiteljka Haškog tribunala za ratne zločine Karla Del Ponte izjavom da Komisija ima naznake da su sirijski pobunjenici koristili nervni gas sarin kao hemijsko oružje protiv Asadovih snaga.
Presudan će svakako biti izveštaj UN o tom napadu. Naime, UN su posle napada u Guti u Siriju poslale inspektore koji su prikupili podatke sa terena. Oni su o završenoj misiji poslednjih dana avgusta izvestili Ban Ki Muna . Ipak na rezultate njihovih analiza čekaće se više nedelja, pošto pristignu podaci iz evropskih laboratorija u koje su poslati uzorci.
Za Amerikance taj izveštaj nije presudan. Jedino što se čeka je odluka Kongresa čije redovno zasedanje je zakazano za 9. septembar.
Barak Obama je, naime 31. avgusta od Kongresa zatražio dozvolu za upotrebu sile.
On je u obraćanju naciji ispred Bele kuće rekao da ima ovlašćene da izvede napad na Siriju i bez Kongresa, ali da će "zemlja biti snažnija" ako se u odluku o kažnjavanju Sirije zbog upotrebe hemijskog oružja, uključe i članovi Kongresa.
Rusi za to vreme ne sede skrštenih ruku - Vladimir Putin je objavio odluku da pošalje parlamentarnu delegaciju u SAD da razgovara sa predstavnicima Kongresa, kako bi pokušala da ubedi američke kongresmene da glasaju protiv kaznene vojne intervencije u Siriji.
MEDIJSKI RAT ŠOKANTNIM SNIMCIMA
Dok iz SAD, Velike Britanije i drugih evropskih zemalja stižu rezultati istraživanja prema kojima su njihovi građani većinski protiv intervencije u Siriji, vodi se i medijski rat pristalica jedne i druge strane u sukobu.
Jedan od najšokantnijih primera bio je snimak objavljen još u maju na kom pobunjenički komandant seče i jede srce vladinog vojnika.
I posle napada u Guti pojavio se snimak koji je uzrdmao emocije svetske javnosti, a prikazuje dirljivi susret oca sa sinom za kog je mislio da je stradao u hemijskom napadu. Taj video objavlili su britanski mediji baš iste večeri kad je njihov parlament odbacio napad na Siriju.
Da i SAD ne preza od medijskog rata pokazuje i snimak koji je objavio CNN na kom se vide posledice navodnog hemijskog napada.
MILIONI IZBEGLIH I RASELJENIH
O dimenzijama sukoba u Siriji, ali i patnjama običnih ljudi u ludilu konflikta svedoče brojke koje je nedavno saopštila UN - broj izbeglica, koje beže od sukoba u Siriji, premašio je dva miliona.
Visoki komesar UN za izbeglice Antonio Gutijeres rekao je da Siriju dnevno napusti 5.000 građana - mnogi noseći samo svoju odeću.
Izbeglice iz Sirije preko Grčke i Turske stižu na granice Srbije, Makedonije i Bugarske, kako bi se domogle država EU, pokazuju poslednji izveštaji. Kako piše briselski internet sajt Euraktiv, "u Srbiji su sirijske izbeglice najbrojnija grupa onih koji su u prvih pola godine zatražili azil". Ilegalne sirijske izbeglice koje uhapse vlasti u Srbiji, a koje zatraže azil, u roku od 72 sata se smeštaju u centre za azilante. Mnogi od njih potom nastoje da se domognu granica EU, pre svega Mađarske i Hrvatske.
Gutijereš je u saopštenju ukazao da je 1,8 miliona ljudi napustilo Siriju samo u poslednjih 12 meseci.
Specijalna izaslanica UNHCR-a, američka glumica Andželina Džoli, ocenila je da bi "neke od susednih zemalja mogle biti dovedene na ivicu kolapsa", ako situacija nastavi da se pogoršava u sadašnjem ritmu.
Dan ranije, UNHCR je saopštio da je sedam miliona ljudi, to jest gotovo trećina stanovnika Sirije, izmešteno iz svojih domova tokom dve i po godine trajanja građanskog rata.
Šef te kancelarije UN Tarik Kurdi rekao je da se pet od sedam miliona raseljenih i dalje nalazi u Siriji.
Među direktno pogođenima ratom, nalazi se i dva miliona dece.
Kurdi je upozorio da je pomoć UN ukazana ugroženom stanovništvu samo "kap u moru humanitarnih potreba" i da je praznina u fondovima potrebnim za pomoć sirijskom narodu "veoma, veoma velika".
Taj zvaničnik UN rekao je i da su međunarodni donatori poslali manje od trećine novca neophodnog za pomoć raseljenima u tom ratu.
ŠTA SE KRIJE IZA KONFLIKTA?
O pozadini sukoba i tvrdnjama da je on režiran "spolja" postoje brojne teorije.
Tako su, prema jednoj od njih, događaji u Siriji priprema za napad na Iran i udar na Kinu, svetsku silu u usponu koja je postala izazov za SAD.
Kina je za vreme Gadafija iz Libije obezbeđivala do 13 odsto svih potreba za naftom. Taj izvor je prekinut. Drugi – Iran, koji svojim isporukama Kini obezbeđuje 26 odsto svih energenata – biće sledeći na udaru. Rešavajući problem Teherana, SAD istovremeno ubijaju dve muve – uspostavljaju kontrolu nad Iranom i "isključuju kiseonik" Kini, ocenjuje u jednoj od analiza ruska "Krasnaja zvezda".
Siriji je, tvrdi se, namenjena sudbina Iraka koji se nakon američke agresije, u suštini, raspao na nekoliko kvazidržava.
U slučaju nasilnog svrgavanja režima Bašara Asada, Rusija ne samo da će izgubiti Siriju kao saveznika u regionu, već će biti prisiljena da ustupi mnoge pozicije na Bliskom Istoku. I da zatvori punkt za materijalno-tehničko obezbeđenje ratne mornarice u sirijskoj luci Tartus, navodi taj list.
Pojavile su se informacije o planovima izgradnje cevovoda preko teritorije Sirije, kojim treba da bude transportovan prirodni gas iz Katara u Evropu. Južni tok bi tada bio nepotreban, a bio bi smanjen i značaj Severnog toka za Evropu.
ČINJENICE O SIRIJI
Sirijska Arapska Republika ili Sirija je država u Aziji, graniči se sa Libanom na zapadu, Izraelom na jugozapadu, Jordanom na jugu, Irakom na istoku, i Turskom na severu.
Sirija na dva mesta nema jasno utvrđene granice - Izrael drži pod okupacijom Golansku visoravan na jugozapadu zemlje, dok su sukobi sa Turskom oko Hataj provincije na putu razrešenja oko statusa provincije.
Sirija je po uređenju parlamentarna republika, ali važi i za autoritarni režim. Iako građani Sirije biraju glasanjem predsednika i članove parlamenta, oni nemaju pravo da promene svoju vlast. Pokojni predsednik Hafiz el Asad je pet uzastopnih puta na referendumu bio neporažen. Njegov sin, Bašar el Asad (38), je takođe izabran na referendumu na kojem nije ni imao protivnika jula 2000. godine.
U Siriji živi oko 18 miliona stanovnika. U etničkom pogledu oko 90 odsto čine Arapi, sedam odsto Kurdi, dva odsto Jermeni. Islam je religija 88 odsto stanovništva (oko 70 odsto su suniti, 15 odsto alaviti, dva odsto ismailiti).
Oko devet odsto su hrišćani (sirijski katolici, nestorijanci, maroniti).
Najveći gradovi su Alep sa 1,9 miliona i prestonica Damask sa 1,7 miliona stanovnika.
SIRIJA KROZ ISTORIJU
Sirija je bila središte jedne od najstarijih civilizacija na svetu, što potvrđuje veliki broj arheoloških iskopina. Najznačajnija je Ebla, oko koje se protezalo semitsko carstvo, od 2400. do 2500. p. n. e. i pružalo se od Crvenog mora, na sever prema Turskoj, a ka istoku do Mesopotamije. Naučnici veruju da je jezik kojim se govorilo u Ebli najstariji iz grupe semitskih jezika. Od velike arheološke važnosti su i gradovi Mari, Ugarit i Dura Europos.
Istorijski Sirija je nekad obuhvatala teritorije današnjeg Libana, Izraela i teritorije Palestine, i delove Jordana. Ovaj region Bliskog istoka se nekada nazivao i Velika Sirija, ili na arapskom jeziku Bilad el Šam.
Siriju su kroz istoriju okupirali brojni narodi, Hananci, Jevreji, Aramejci, Asirci, Vavilonci, Persijanci, Grci, Jermeni, Rimljani, Vizantinci, Arapi, dok su jedan deo osvojili Krstaši.
Sirija je, kao i ostatak regiona, bila pod viševekovnom vlašću Osmanskog carstva koja se završila 1918. kada je formirano Nezavisno arapsko kraljevstvo Sirije i trajalo samo dve godine.
Od 1920. do 1946. godine Sirijom su uglavnom vladali Francuzi, koji su zbacili kralja Fejsala sa vlasti. Od 1941. godine na sirijskom tlu prosutno je i Ujedinjeno kraljevstvo.
Posle vojnog sukoba na vlast je došao komandir Adib Šišakli, 1951. godine. Nakon sledećeg sukoba i borbe za prevlast, Šišakli je 1954. godine svrgnut s vlasti, a politički manevri i borbe su se nastavili.
Sirijska politička nestabilnost u godinama nakon sukoba 1954. godine, paralelna vlast nekoliko samoproglašenih vlada, kao i kriza 1956. godine oko Sueckog kanala, doveli su do toga da je egipatski lider Gamal Abdel Naser zatražio i dobio dozvolu za ujedinjenje Egipta i Sirije.
Te dve države su se 1. februara 1958. godine spojile i obrazovale Ujedinjenu Arapsku Republiku, a sve dotadašnje partije u Siriji su prestale s radom.
Godine 1973, izbio je sukob nazvan Oktobarski rat, u kojem je Sirija, u pokušaju da zauzme region i zbaci izraelsku vlast, napala područje Golanske visoravni. Na kraju rata je Izrael bio nadmoćniji u vojnom pogledu.
Nakon nekoliko diplomatskih pregovora, u kojima je ulogu posrednika imao Henri Kisindžer, Sirija je dobila teritorijalno mali deo Golanske visoravni.
Početkom 1976. godine, u susednom Libanu je izbio građanski rat u kom su velike gubitke pretrpeli pripadnici hrišćana Maronita. Sirija je poslala 40.000 vojnika u Liban, kako bi pomogli hrišćanima, ali se uskoro i sama umešala u Libanski građanski rat.
Ulaskom Sirije u sukob, počinje i tridesetogodišnje sirijsko prisustvo u Libanu koje je okončano 2005. godine.
