Za dve hiljade Finaca država iduće godine sprema "ostvarenje utopije": dobijaće novac svakog meseca bez ikakvih obaveza, pa čak neće morati ni da traže posao.
Rec je o eksperimentalnom uvodenju tzv. univerzalnog dohotka, vec poznatog pod engleskom skracenicom UBI (universal basic income), piše zagrebacki "Vecernji list".
Za neke je univerzalni dohodak zamka koja ce poslodavcima omoguciti da otpuštaju zaposlene mirne savesti, a za druge zamajac koji ce povecati potrošnju i iskoreniti siromaštvo.
U svakom slucaju, utopijski san u kome niko nije na ulici, nije gladan, ne nosi krpe i ima siguran prihod svaki mesec za koji ne mora ispuniti nikakve uslove širi se i u drugim zemljama i eksperimentalno isprobava u nekim mestima u Holandiji i Kanadi, a tome se raspravlja i na Novom Zelandu.
Finci su o tome diskutovali do 9. septembra, a sad, i bez analiziranih rezultata rasprave, idu u primenu od 1. januara 2017.
Tako ce slucajnim izborom izmedu nezaposlenih koji primaju novcanu naknadu biti izabrano njih 2.000 i svaki ce dobiti 560 evra mesecno.
Nakon dve godine bice poredeno ponašanje te grupe nezaposlenih sa istom grupom koja ce i dalje primati redovnu novcanu naknadu s biroa, koja takode iznosi 560 evra.
Razlika je u tome što ce testirani moci da se zaposle a da im prihod od 560 evra i dalje ostane, dok ostali nezaposleni gube pomoc ako nadu posao.
O ideji uvodenja univerzalnog dohotka za svakoga vec se decenijama raspravlja i istice da bi se time iskorenilo siromaštvo u zemljama u kojima hrane i odece pa i stanova zapravo ima i previše pa se cini perverznim što mnogi trpe tešku oskudicu.
Zanimljivo je da se za taj dohodak zalažu i neki neoliberalni ekonomisti, još od Miltona Fridmana. Ideja je da dobije svako ko ne zaradi dovoljno za život, a bila bi odredena i granica prihoda nakon koje bi se univerzalni dohodak vracao državi.
Medutim, ima i onih koji tvrde da je takav dohodak za svakoga neoliberalna zamka, kojom bi se postiglo da poslodavci mogu da otpuštaju mirne savesti i bez društvenog pritiska. Tako bi mogli da zadrže samo najmanji broj zaposlenih koji bi onda i sami radili pod teretom pretnje da ce završiti na univerzalnom dohotku koji verovatno nece biti dovoljan za život po standardu srednje klase - koji bi ukljucivao automobil, godišnje odmore, školovanje dece...
