Postoje delovi sveta koji su pre uzvesnog broja godina bili neistraženi. Tako su sovjetski naučnici svojevremeno, pre gotovo više od 40 godina, pronašli šestočlanu porodicu Likov, koja je živela u sibirskoj tajgi, bez ikakvog dodira sa ostatkom sveta, podseća u članku nationalgeographic.rs.
Sibir, "kraj sveta", i dan danas je misterija, mnogi njegovi delovi ili nisu ili su malo istraženi. Površina od 8,1 milion kvadratnih kilometara prekriva čak deset odsto Zemljine kopnene površine. Uglavnom u Sibiru žive divlje životinje, poput medveda, vukova, lisica... a zbog surovih uslova, kada zimi, recimo, temperatura padne na ispod 50 stepeni ispod nule (ili više), teško je i očekivati da ljudi tamo žive (i prežive).
Ipak, u tim i takvim uslovima, 40 godina je živela porodica Likov, koja se nastanila u južnom delu Sibira. Ova porodica je pripadala fundamentalističkoj pravoslavnoj sekte, koja od 17. veka ne prihvata reformu crkve i napredak. Boljševici su prognali ili ubijali sve pripadnike ove sekte, pa je Karp Likov 1936. godine okupio porodicu i povukao se duboko u šumu sa suprugom Akulinom, sinom Savinom i ćerkom Natalijom.
Sa sobom su poneli malo gardebore i nešto hrane i otišli su u sibirsku tajgu, sagradili drvenu kolibu, a potom su dobili još dvoje dece - sina Dmitrija i ćeku Agafiju. Tek posle više od 40 godina preživeli članovi porodice videli su ljudsko biće koje nije pripadalo njihovoj familiji.
Grupa sovjetskih geologa je u potrazi za rudama gvožđa 1978. godine sasvim slučajno primetila porodicu. Prizor koji su geolozi zatekli podsetio ih je na srednji vek. Članovi porodice Likov su živeli u kolibi napravljenoj od svega što im se našlo pod rukom, dok je unutrašnjost bila prilično zapuštena i hladna.
Ova grupa naučnika bila je šokirana kada je u razgovoru sa Likovima saznala i da oni nisu znali ni za Drugi svetski rat, ni bilo šta što se događalo u "spoljašnjem svetu". Zanimljivo je da Likovima nije bilo čudno kada su im naučnici rekli za satelite, jer su i sami uočili "zvezde koje se brzo kreću".
Glava porodice Karp Likov rekao je tada geolozima da su "ljudi nešto izmislili i šalju na nebo vatre koje mnogo liče na zvezde".
Prilikom prvog kontakta naučnici su Likovim ponudili hleb, džem, keks, i druge namirnice, ali ovi su uglavnom sve to plašljivo odbijali, odgovarajući da im je "to zabranjeno". Jedina stvar koju su prihvatili bila je so.
Hrana im se sastojala uglavnom od krompira pomešanog s mlevenim pirinčem i konopljinim semenom, uz sezonski dodatak divljih bobica, trava, korenja i mladih izdanaka drveća. U blizini kolibe protiče bistar potok, tako da je pitke vode bilo u izobilju, a povremeno su u zamke hvatali i životinje, u čemu se naročito izveštio sin Dmitrij. Zanimljivo je i da im je Karp Likov tada rekao da on jeste jeo hleb, ali njegova deca nikada, jer nisu imali prilike za to.
Agafija Likova, koja je rođena 1944. godine, jedini je preživeli član ove porodice. Od 1988. godine živi potpuno sama u svojoj kolibi i ni po koju cenu ne želi da je napusti. Ima 76 godina.
U junu 2019. godine, ruski naučnici su je posetili i želeli su da je presele na bezbednije mesto, jer je bilo planirano lansiranje svemirske letelice sa kosmodroma Bajkonur iz Kazahstana. Bojali su se da bi delovi koji otpadnu prilikom lansiranja rakete mogli da ugroze i nju.
Međutim, ova žena je to odbila. Nije želela da napusti svoju kolibu i način života koji više liči na 18. vek nego na 21. vek.
"I ranije su padale te rakete, po čemu se sad ova razlikuje", rekla je ona tada ruskim naučnicima, preneo je "Siberian Times".
Za sve ove godine, ova neverovatna žena samo jednom je kratko napustila svoju kolibu - kako bi joj lekar pregledao nogu, jer je osećala bolove.
Onim retkima koji nabasaju u te krajeve kaže da ima šta da jede, da ima povrće, dovoljno hrane i trave kojima hrani svoje koze.
Rendžeri, odnosno čuvari ovog rezervata, koji je posežuju, kažu da ljudi iz celog sveta šalju darove Agafiji, a do sada su joj odneli više od 100 kilograma različitih stvari - od namirnica, preko odeće...
"Nosimo joj i semena raznog povrća - sadi krompir, bundevu, paradajz, šargarepu, krastavac... Najviše joj nedostaje komunikacija sa ljudima, pa kad dođemo ona ne prestaje da nam priča i priča, a mi ne želimo da je uvredimo i slušamo je satim", kažu čuvari rezervata.
Kada je jednom kratko bila "u civilizaciji", kada je morala kod lekara, ništa joj se nije dopalo. Pogotovo ne automobili. Jedva je čekala da se vrati kući, u divljinu.
"Toliko je automobila na ulicama, pa šta će vam to? Oni prave toliko dima, ne može da se diše", rekla je ona pre nego što je požurila da se vrati tamo gde pripada.
JEDAN OD NOVIJIH SNIMAKA (objavljen 10. aprila 2020. godine)