Saznajte šta su car Dušan i despot Đurađ Branković radili u vreme epidemije kuge.
Zarazne bolesti haraju svetom od njegovog nastanka. Kuga, kolera, boginje, tifus, španska groznica... vekovima su ostavljale pustoš za sobom. Niko nije bio pošteđen, a procenjuje se da su ove bolesti odnele više života nego svi ratovi.
Čitav srednji vek i period nakon njega obeležile su epidemije kuge. Množina, jer se dešavalo da se ponavljaju svake decenije.
Justinijanova kuga harala je od 541, a istoričari su ovu epidemiju nazvali po vladaru toga doba. Vizantijski vladar je uspeo da preživi ovu bolest, ali građani Carigrada i mnogih drugih mesta širom Evrope nisu bili te sreće. Pojedini izvori tvrde da je u tom periodu oko 10.000 ljudi umiralo dnevno od ove pošasti i da su mnogi spaljivani jer nije bilo vremena da se sahranjuju.
Druga velika epidemija kuge počela je 1334. u Kini, a nekoliko godina kasnije stigla je i do Evrope. Ova pandemija ostala je zapisana u istoriji kao Bubonska kuga ili "crna smrt", koja je odnela između 30 i 60% ondašnje populacije Evrope, kojoj je trebalo dva veka da se oporavi.
Kuga je na teritoriju današnje Srbije stigla već početkom 1348. godine, najverovatnije iz dva pravca - Dubrovnika - južnih i jugoistočnih delova Balkanskog poluostrva, odnosno Carigrada. Do sredine te godine kuga je već zavladala.
Sreća u nesreći je da tadašnja srpska carevina nije imala veliki broj naseobina sa velikim brojem stanovnika, a kao veći gradovi izdvajali su Skoplje, Kotor, Prizren, Niš... Ser, kod današnjeg Soluna, bio je najveći posle vizantijske prestonice.
Ruralni delovi stare Srbije bili su da tako kažemo, pošteđeni, jer se epidemija nije tako brzo širila, pa je procenat mrtvih bio niži. Ipak, i u tom periodu, dakle u 14. veku ništa nije moglo da zaustavi "crnu smrt" i niko nije bio potpuno zaštićen i siguran.
Upravo zbog kuge je, prema nekim izvorima, srpski vladar Dušan Silniotišao na Svetu goru i poveo suprugu Jelenu, što je tada bilo, u najmanju ruku, neobično (ili neprihvatljivo).
Atos je i tada, kao i sada, bio prilično izolovana teritorija, ali sa strogim pravilima, a jedno od najvažnijih je da žensko stopalo ne sme kročiti na njega, kako se monasi ne bi uznemiravali i dovodili u iskušenje. Prenosi se kao legenda, da je slavni vladar ovo pravilo "poštovao" tako što nije dozvolio da njegova žena hoda, već je bila nošena. Navvodno je u toj nosiljki spavala, jela, vršila nuždu... Ipak, prema nekim drugim izvorima, Jelena zaista nije ni bila na Svetoj gori, feć je za nju, u okolini, napravljena posebna nastambina.
Dušan je, navodno, tamo proveo oko osam meseci, udaljen od državničkih poslova, što samo govori o strahu koji je vladao i o svesti o neophodnosti izolacije u takvim prilikama. Većina ljudi ne zna da se ovo samo pretpostavlja i da izvori o tome ćute. Upravo u to vreme naslikan je lik našeg cara i njegove supruge u manastiru Lesnovo.
"Prema saznanjima najistaknutijih proučavalaca Srednjeg veka, u Srbiji toga vremena su uzroci bolesti i posebno velikih zaraza (epidemija) traženi u natprirodnim silama. Onda je logično da se i odbrana od takvih zala nalazila u prigodnim molitvama, a takođe i u vračanju i gatanju. No, valja znati da to nisu bila jedina sredstva. Postojali su medicinsko-apotekarski priručnici, pa i bolnice i to ne samo u manastirima, nego i u gradovima, npr. u Prizrenu. U Kotoru je bilo nekoliko bolničkih ustanova i apoteka", objasnio nam je kustos Istorijskog muzeja Srbije Nebojša Damnjanović.
Postoje predanja da je za vreme kuge i despot Đurađ Branković napustio Smederevo i bio u karantinu u šatorima u Beogradu. (pročitajte tekst o manastiru Manasija i pogledajte video)
ODAKLE POTIČE REČ KARANTIN?
Sama reč karantin je latinskog porekla i znači 40, jer je upravo toliko dana bilo neophodno da osoba provede u izolaciji kako bi se utvrdilo da je bezbedan po spoljni svet.
ISTORIJA PANDEMIJA
Čak je i vizantijski vladar Manojlo II Komnin, navodno, u vreme pandemije kuge izlovao sebe i dvorjane u manastiru u zapadnom delu Carigrada.
Interesantno je napomenuti da je upravo širenje velike bolesti doprinelo srpskom zaposedanju Tesalije i Epira. Pa i u godinama pre Velike kuge, masovno obolevanje vojnika umelo je da bitno utiče na tok ratnih operacija. Recimo, u zajedničkom pohodu vojske cara Dušana i vizantijskog velikaša Kantakuzina, krajem leta 1342. epidemija je nanela teške gubitke srpskoj vojsci prilikom opsade grada Sera, današnjeg Sereza.
Smatra se da je tada umrlo oko 1.500 vojnika, po Jovanu Kantakuzinu zbog toga što su, tobože, neumereno jeli meso i pili medovinu i širu.
Ne treba misliti da je pojava kuge bila retka. Petnaest godina posle pominjane velike epidemije 1348.-1349. godine, dakle 1363. opet je morila kuga i odnela velikog gospodara, kneza Vojislava Vojinovića, pod čijom vlašću se nalazio prostor od planine Rudnika, pa sve do Trebinja.
Poznato je da je epidemija kuge polovinom XV veka, konkretno 1456. godine, odnela predvodnike hrišćanske vojske koja je nanela poraz Turcima i odbranila Beograd, Janoša-Janka Hunjadija, Sibinjanin Janka naših narodnih pesama i fratra propovednika Ivana Kapistrana.
Jednako tako, epidemija kuge je zaustavila prodor austrijske vojske, u kojoj i sa kojom su kao pridruženi ratovali i mnogi naši sunarodnici 1690. godine u Makedoniji, što je na kraju uzrokovalo i poznatu Veliku seobu Srba.
