Ubrzana industralizacija i urbanizacija u SSSR-u pre i nakon Drugog svetskog rata učinile su dase milioni ljudi preseli iz sela u gradove, što je stvorilo ogromnu potrebu za stambenim prostorom.
Jedno od rešenja za obezbeđivanje stambenog prostora velikom broju ljudi bila je izgradnja "komunalki" za vreme Staljina, u kojima su prostorije sa mokrim čvorom bile zajedničke, a ostale veoma skučene. Po nekoliko porodica koristilo je istu dnevnu sobu, kuhinju i kupatilo. Jedino su spavaće sobe bile lične.
Nakon drugog svetrkog rata, "komunalke" su zamenile Hruščovke. Preseljenje iz "komunalki" u vlastiti stan predstavljalo je spas i ogromnu sreću za sovjetske građane koji su do juče sa porodicom živeli u jednom sobičku.
Pre Drugog svetskog rata u Sovjetskom savezu tradicionalna gradnja je bila spora, skupa i nije bila prilagođena potrebama sve prenaseljenijih gradova. Kako bi se rešio problem nedostatka stambenog prostora, sovjetski su arhitekti tokom 1947-1951 razmatrali različite strategije i tehnologije gradnje kako bi smanjili troškove i ubrzali radni proces.
Početkom 1951. godine Nikita Hruščov (vođa SSSR-a od 1953.) koji je nadgledao konvenciju arhitekata donosi plan koji za cilj ima brze i jeftine tehnologije gradnje, koje će uskoro rezultirati građevinama koje se kolokvijalno nazivaju Hruščovke.
Tokom 1954-1961, inženjer Vitalij Lagutenko, glavni gradski arhitekta i planer Moskve od 1956, dizajnirao je i testirao masovni industrijski proces građenja, oslanjajući se na fabrike glineno-betonskih ploča i tehniku brzog montiranja objekata.
Hruščovka "K-7"
Lagutenkov institut je 1961. godine objavio "K-7 "dizajn montažne petospratnice koji je postao tipičan za Hruščovku. Za samo 7 godina, tokom 1961-1968 u Moskvi je izgrađeno oko 64 hiljade stanova, na 3 miliona metara kvadratnih.
Hruščovke su se širom zemlje gradile sve do raspada Sovjetskog saveza, dok se u Moskvi zbog nedostatka prostora prešlo na građevine sa više od 5 spratova.
Poslednja Hruščovka u Moskvi izgrađena je 1971. godine.
Pogledajte kako je izgledala montaža Hruščovki:
Dizajn Hruščovke predstavljao je rani pokušaj industrijalizovane i montažne zgrade, sa glineno-betonskim panelima izrađenim u fabrikama i prevoženim na lokacije po potrebi.
Liftovi su za projektante bili preskupi, a procene su bile i da istalacija dizala oduzima previše vremena.
Sovjetski zdravstveno bezbednosni standardi određivali su pet spratova kao maksimalnu visinu zgrade bez lifta. Skoro sve Hruščovke imaju po pet spratova.
Minijaturna kupatila sa prozorom koji gleda na kuhinju
Hruščovke su imale minijaturna kupatila, kombinovano sa toaletom, a gotove kabine za kupanje sklapane su u fabrikama i dovožene na ugradnju. Građevinske ekipe su ih spuštale i spajale sa cevovodom.
Projektanti su svim silama pokušavali da "racionalizuju" prostor, pa su čak došli na neverovatnu ideju da spoje WC školjku sa umivaonikom, ali je ta ideja odbačena. Ovo rešenje je srećom izbegnuto, ali je ostalo jedno drugo, mnogo besmislenije. Naime, nekim Hruščovkama postoji prozor na zidu između kuhinje i kupatila.
Pogledajte kako je to izgledalo:
Kuhinje su bile vrlo male, oko 6 metara kvadratnih.
Stanovi od 30 do 60 kvadrata
Standardne Hruščovke serije "K-7" imaju ukupnu površinu od 30 kvadrata (jednosobni), 44 kvadrata (dvosobni) i 60 kvadrata (trosobni). Stanovi su u početku bili dobro organizivani, ali kasnije, zbog "racionalizacije" prostora došlo je do promena koje napravile pravu zbrku.
U kasnijem dizajniranju ovih stambenih jedinica površina je dodatno smanjena, pa je na putu do spavaće trebalo proći kroz dnevnu sobu. Ove stambene jedinice su planirane za manje porodice, ali u praksi, u njima je stanovalo po više porodica i nekoliko generacija.
Neki stanovi su imali ostave koje su u praksi često služile kao spavaće sobe, iako su bile bez prozora i ventilacije.
Hruščovke i danas postoje širom zemalja na kojima se prostirao Sovjetski savez. Njima je planirani vek bio oko 25 godina, a vođa Sovjeta po kome su i dobile naziv građevine obećao je da će kominzam dostići puni kapacitet do 80-ih godina i da će hruščovke biti zamenjene kvalitetnijim i većim stambenim jedinicama.
Kasnije je Leonid Brežnjev obećao svakoj porodici stan sa odvojenom sobom za svaku osobu, plus jednu dodatnu sobu, što je i rešeno "Brežnjevkama", ali mnogi ljudi i danas žive u Hruščovkama.
Jednokratne i trajne Hruščovke
Standardni tipovi Hruščovke klasifikuju se na jednokratne, sa planiranim 25-godišnjim životnim vekom i trajne koje su ređe.
Ova razlika je važna u Moskvi i drugim bogatim gradovima, gde se ruše jednokratne Hruščovke da bi se napravilo mesto za izgradnju novih višespratnica sa većim brojem stanova.
Ruski predsednik Vladimir Putin naložio je moskovskim vlastima 2017. godine da sruše sve Hruščovke iz 50-ih i 60-ih i da se na njihovo mesto izgrade više i kvalitetnije zgrade. Do tada je u Moskvi ostalo oko 7.000 ovih petospratnica koje su bile domovi za oko 1,6 miliona Moskovljana.
Rušenje Hruščovki počelo je 90-ih godina, a vlasti tvrde da se poštuju program preseljenja koji podrazumeva da se prvo u komšiluku naprave nove zgrade, zatim da se porodice iz Hruščovki presele u nove stanove, a tek onda se ruše stare petospratnice.
Ne ruše svi Hruščovke
U nekim delovima bivšeg Sovjetskog Saveza i zemalja Istočnog bloka preduzeti su napori da se obnove i ulepšaju Hruščovke, u Češkoj, Slovačkoj i Belorusiji. U mnogim gradovima Hruščovke su serijom obnova transformisane iz sivih zgrada u živopisne stambene blokove.
Pored toga, uloženi su napori za poboljšanje kvaliteta zgrada. U Tartuu u Estoniji, tri bloka Hruščovki pretvoreno je u energetski efikasne "pametne zgrade".
U Evropi je obnova najčešće finansirana od države ili EU, dok je obnova Hruščovki u Rusiji, Ukrajini, i Centralnoj Aziji finansirana iz privatnih izvora.
"Igra sudbine" i Hruščovka
Kako se odvijao život u Hruščovkama najbolje ilustruje kultni ruski film "Igra sudbine" iz 1975. godine, koji je nezaobilazan na repertoaru ruskih građana tokom novogodišnjih praznika.
Radnja filma se uglavnom odvija u Hruščovkama koje su tipske gradnje, a raspored prostorija je identičan, ključevi su isti. Često je i nameštaj bio isti.
Glavni lik filma je mladić Ženja, koji po ustaljenom običaju sa prijateljima 31. decembra odlazi u saunu i obaveštava ih da planira da se oženi.
Prijatelji odlučuju da to proslave. Međutim, svi se toliko napiju da se Ženja greškom ukrca u avion za Lenjingrad, umesto svog druga.
Po dolasku, još uvek pijan, ne primećuje da je u drugom gradu i taksisti kaže da ga vozi na adresu na kojoj u stvari živi u Moskvi.
Igrom sudbine, zgrada u istoimenoj Lenjingradskoj ulici izgleda identično kao njegova u Moskvi, ključ otvara bravu stana, raspored soba i nameštaj su isti.
Ženja po ulasku u tuđi stan pada u san, a budi se kada naiđe prava vlasnica Nađa, koja ni ne sluti šta se dogodilo.
(MONDO)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.