Kako je rat besneo, javnost je bila u šoku, a napad na Tokio izgledao je kao logičan kontraudar. Međutim, zbog udaljenosti Japana od najbliže vazdušne luke iz koje su mogli da polete američki bombarderi niko nije znao kako da to zapravo izvede.
Rešenje su ponudili kapetan Frensis Lou i potpukovnik Džejms H. Dulitl, poznati civilni pilot i vazduhoplovni inženjer i pre rata. Njihov plan je predviđao da se napad izvrši bombarderima koji će poletati sa nosača aviona. To se prvi put dogodilo kada je izveden takozvani "Dulitlov napad" 1. aprila 1942. i bombardovan Tokio.
Taktički, akcija je bila potpuni promašaj - svi bombarderi uključeni u akciju su bili izgubljeni, a znatan broj pilota je poginuo ili bio zarobljen. Ipak, kada je do Amerike stigla vest o bombardovanju Tokija, zavladala je masovna euforija. Cela nacija je slavila, a Džimi Dulitl je po povratku dočekan kao narodni heroj jer - dokazao je da Japan nije nedodirljiv!
Bila je to tačka preokreta u ratu za Pacifik. Amerikanci su nakon njega masovno bombardovali japanske gradove, naročito tokom 1945. Iako su Hirošima i Nagasaki najpoznatiji jer su na njih bačene atomske bombe, Tokio zapravo nosi neslavnu titulu grada koji je najviše stradao i to ne samo u Drugom svetskom ratu već u istoriji ratovanja!
Američki bombarderi leteli su na velikim visinama na kojima ih japanska protivavionska artiljerija nije mogla dohvatiti. Nije naročito bilo važno što na taj način bombe izbacuju neprecizno i što strada veliki broj civila i civilnih objekata. A onda je američko ratno vazduhoplovstvo došlo na još strašniju ideju… Bombarderi su opremljeni zapaljivim bombama koje se pri udaru u tlo rasprskavaju bacajući vreli benzin na sve strane i tako formiraju više manjih požara koji se stapaju u veliku vatrenu stihiju. Stambene zgrade u Japanu skoro potpuno napravljene od drveta nisu imale šanse… a ni ljudi u njima!
Noćno bombardovanje Tokija zapaljivim kasetnim bombama u noći između 9. i 10. marta 1945. godine mnogi i danas smatraju zločinom protiv čovečnosti. Na grad je izručena vatrena stihija koja je gutala sve pred sobom. Datum nije izabran slučajno - čekalo se da vlažnost bude mala, vazduh suv i da duva vetar. I, 9. na 10. mart uslovi su bili savršeni za to.
Više od tri sata američki avioni zasipali su Tokio bombama. Spaljen je 41 kvadratni kilometar prostora, a požar koji se tako proširio učinio je ostalo. Svedoci su kasnije pričali da je vazduh bio toliko vreo da je ljudima gorela odeća.
Potpuno je nestalo kiseonika tako da su se i oni koji nisu bili direktno pogođeni bombama ugušili. Tražeći spas hiljade ljudi bežalo je ka rekama. Oni koji su se našli na mostovima morali su da skaču sa njih jer je metal postao vreo, a topio se i asfalt. Ulice i obale bile su zatrpane leševima izgorelim do neprepoznatljivosti, a dobar deo je bio i bukvalno pretvoren u prah i pepeo.
Na kraju, brojke su izgledale nestvarno. Iako žrtve nikada do kraja nisu popisane, procenjuje se da je za ta tri sata u Tokiju poginulo preko 100 hiljada ljudi mada neki istoričari navode i brojku od 200 hiljada. Zbog stanja tela i činjenice da su reke neke leševe odnele u okean, više od 90 odsto žrtava nikada nije identifikovano. Oko 1.5 miliona civila ostalo je bez krova nad glavom. Ovi pokazatelji bombardovanje Tokija od 9. i 10. marta 1045. svrstavaju u najsmrtonosniji napad u istoriji čovečanstva!
(MONDO/Istorijski zabavnik)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.