Na papiru i u govorima, Nemačka je potpuno solidarna sa Ukrajinom. U praksi, međutim, nemački lideri provode svoje vreme raspravljajući o stvarima koje definitivno ne bi uradili kao odgovor na rusku agresiju. Nemačka ministarka odbrane Kristin Lambreht upozorila je na povlačenje veze između Severnog toka 2 i "različitosti sa Moskvom oko Ukrajine“.
Generalni sekretar vladajućih Socijaldemokrata levog centra rekao je: "Sve u meni se opire ideji da se sukobi prizivaju samo da bi se sahranio kontroverzni projekat."
Novi lider nemačke opozicije založio se protiv isključivanja Rusije iz međunarodnih platnih sistema. Zeleni ministar spoljnih poslova odbacio je pozive na nemačko oružje Ukrajini rekavši da je nemačka „restriktivna pozicija dobro poznata i da je ukorenjena u istoriji“. Pored svega ovoga, Nemačka je navodno blokirala i izvoz oružja nemačke proizvodnje od strane trećih zemalja poput Estonije, piše Warontherocks.
Pa zašto se Nemačka tako ponaša? U poslednjih nekoliko nedelja bilo je bezbroj pokušaja da se nađe objašnjenje. Većina je bila neubedljiva. Neki su tvrdili da Nemačka jednostavno više nije pouzdan saveznik, dok su drugi otišli još dalje i sugerisali da Berlin aktivno radi sa Moskvom na potkopavanju Ukrajine. Ni jedno ni drugo nije tačno. Umesto toga, Nemci drugačije vide svet i njihovi lideri prvenstveno reaguju na politička ograničenja svoje kancelarije. Svet Nemaca je svet u kome se njihova zemlja „odmakla od politike moći, nacionalnih interesa i militarizam“. To je paralelna realnost u kojoj trgovina pobeđuje silu i svaki sukob između država može da se reši kroz više dijaloga ili više multilateralizma. Saveznici Nemačke mogu biti ogorčeni ovim stavom ili se utešiti činjenicom da polako počinje da se menja. Ali u najmanju ruku bi im bilo dobro da to shvate.
Nemačka, naravno, nije monolitna, ali u velikom delu nemačkog društva postoje neki duboko ukorenjeni stavovi koji imaju ogroman uticaj na spoljnu politiku.
Najznačajniji od njih je način na koji mnogi Nemci gledaju na ulogu vojne moći u međunarodnoj politici. Gledano iz Donje Saksonije ili Bavarske, vojna sila nije samo zla, već je i beskorisna. To je izazvalo najveće tragedije 20. veka i gomilu bespotrebne patnje tokom Hladnog rata. Od tada je samo stvorila još više haosa i smrti u Iraku, Siriji, Avganistanu i Libiji. U svom odličnom eseju o ovoj temi, Ulrike Franke opisuje kako su milenijumski Nemci, koji se sada kreću na pozicije moći, počeli da razmišljaju na način na koji razmišljaju. Ako ste rođeni u (zapadnoj) Nemačkoj sredinom 1980-ih ili kasnije, odrasli ste „u svetu izuzetne stabilnosti i mira“. To ne znači da se ništa nije dogodilo, ali Nemačka je bila toliko bezbedna i zaštićena da Nemci „nikada nisu morali da razmišljaju o vojsci“, a njihovo obrazovanje je dodatno naglašavalo beskorisnost sile. Kako Franke primećuje, to je imalo važan uticaj na način na koji mladi Nemci vide svet i na ono što smatraju normalnim.
Kratkoročno gledano, čini se da geopolitičke okolnosti u Nemačkoj potvrđuju ovaj istorijski zasnovan osećaj bezbednosti. Razmišljanje ide otprilike ovako: Ukrajinci i Gruzijci bi mogli biti u opasnosti od nove invazije, ali Nemačka ne bi bila u opasnosti od napada u skorije vreme čak i ako NATO prestane da postoji. Ovaj neodoljivi osećaj sigurnosti utiče na to koliko Nemaca misle o sopstvenoj vojsci. Ako razgovarate o Bundesveru u Nemačkoj, ljudi često kažu: „Pa, ko će da nas napadne?“ To pitanje propušta širu poentu, ali nije ni sasvim iracionalno. Niko neće da izvrši invaziju na Nemačku, bar ne pre nego što napadne još desetak zemalja.
Za generaciju Nemaca koja je preživela Hladni rat, u igru ulazi dodatni skup faktora. Gledano iz inostranstva, moglo bi imati smisla pretpostaviti da bi oni barem razumeli korisnost moći i vojne sile u međunarodnoj politici. Neki to rade, mnogi ne. Kada pitate Amerikance šta je bilo potrebno za pobedu u Hladnom ratu, oni bi mogli pomenuti nuklearno oružje, superiorne finansijske resurse ili stotine hiljada vojnika. Mnogi stariji Nemci drugačije pamte stvari. Ono što je zaista srušilo Berlinski zid nisu projektili ili tenkovi, već angažman.
Tokom Hladnog rata, naravno, Savezna Republika Nemačka jeste mnogo ozbiljnije shvatala sopstvenu bezbednost, ali je pod kancelarom Vilijem Brantom takođe sprovodila strategiju poznatu kao Ostpolitik koja je nastojala da postigne „promenu kroz zbližavanje“ sa Nemačkom Demokratskom Republikom i Istočnom Evropom. Decenijama nakon Brantove smrti, svaki nemački političar koji govori o odnosima sa Moskvom govori o novoj Ostpolitici, evropskoj Ostpolitici ili nekom drugom obliku Ostpolitike. Bila tačna ili lažna, ideja da je dijalog efikasniji od odvraćanja duboko je usađena u nemačku političku kulturu.
Pošto je vojna moć skoro uvek kontraproduktivna, postoji vrlo malo potencijala za isporuku oružja u "zonu sukoba" kao što je Ukrajina. Kada obični Nemci razmišljaju o isporuci oružja Ukrajini, oni to ne misle kao priliku da pomognu Ukrajini da se odbrani. Oni misle da bi isporuka oružja "samo pogoršala sukob" i pogoršala stvari za sve. Kao rezultat toga, mnogi Nemci su istinski uvereni da je njihova pozicija politički i moralno superiornija od pozicije aktivnijih međunarodnih aktera poput Sjedinjenih Država ili Ujedinjenog Kraljevstva.
Takođe je važno da ova kriza uključuje Rusiju. U glavama mnogih Nemaca postoji obaveza da ne zauzmu previše oštar stav prema Moskvi jer je nacistička Nemačka ubila milione Rusa tokom Drugog svetskog rata. Na nesreću Ukrajinaca, takav način razmišljanja se ne odnosi na njihovu zemlju, iako su Nemci i tamo sproveli nezamislive strahote tokom rata. U igri je i novija istorija. Da nije bilo Moskve, smatra se, do mirnog ujedinjenja Nemačke nikada ne bi došlo, a za to su Nemci dužni Rusiji. Sve to utiče na nemačko razmišljanje o aktuelnoj krizi. U istočnoj Nemačkoj, na primer, 43 odsto ljudi kaže da su SAD pre svega odgovorne za eskalaciju tenzija, dok samo 32 odsto smatra da je Rusija kriva.
Pogodno je da se moralna superiornost Nemaca i osećaj bezbednosti dobro uklapaju sa njihovim kratkoročnim ekonomskim interesima. Od kraja Hladnog rata, Nemačka se uglavnom našla u poziciji da slobodno trguje sa bilo kim, a da nije sputana rigoroznim razmatranjima politike ili bezbednosti. S obzirom na tu sigurnost, Nemačka može sebi da priušti luksuz da odredi prioritete i podeli trgovinu. I pošto Nemci ne moraju da koriste trgovinu da unaprede svoju bezbednost, mogu sebi priuštiti da je tretiraju kao nešto što je odvojeno od politike. Severni tok 2, dakle, nije geopolitički projekat koji pomaže protivniku dok povređuje saveznike, to je samo posao.
To nas dovodi do javnog mnjenja. Ako se osećate bezbedno kao većina Nemaca i verujete da vojna sila nije samo zla već uglavnom beskorisna, da li biste podržali oštriju spoljnu politiku? Verovatno ne, kao ni većina Nemaca. Nedavna anketa pitala je Nemce da li treba otkazati Severni tok 2. Samo 28 odsto se složilo. I dok je 47 odsto reklo da su otvoreni za pooštravanje sankcija Rusiji, opcija koja je dobila najviše odobravanja je jačanje uloge evropskih država kao posrednika u sukobu. Ovo osećanje ne postoji samo u anketama, već je svuda. Uključite nemački radio u utorak popodne i šanse su da nećete čuti mnogo zabrinutosti za Ukrajinu, ali ćete verovatno čuti da se slušalac žali na nemačke "pretnje" Rusiji. Kada je reč o potencijalnim isporukama oružja Ukrajini, brojke su isto tako jasne: 73 odsto Nemaca se protivi. Pošto su političari u svim većim nemačkim političkim partijama svesni načina na koji razmišljaju njihovi birači, oni su krajnje nevoljni da promene kurs čak i ako sami razumeju šta je u pitanju.
Izvan javnog mnjenja, partijska politika deluje kao značajno ograničenje za pozicioniranje vlade. Ako ste izabrani za lidera Zelenih, socijaldemokrata levog centra ili liberalnih Slobodnih demokrata, ne morate samo da vodite računa o javnom mnjenju, već i o mnogim drugim stvarima. Nije važno koju stranku vodite – ako prozovete Rusiju, dobićete ljute pozive. Puno njih. Konačno, postoji mnogo zabrinjavajućih primera moćnih Nemaca poput bivšeg kancelara Gerharda Šredera koji sada rade za rusku državu. Te mreže nesumnjivo imaju indirektan uticaj na nemačku spoljnu politiku, ali se njihov uticaj precenjuje u odnosu na gore pomenute faktore. Nemačka spoljna politika je takva kakva jeste jer Nemci žele da tako bude.
Gledano u budućnost, Nemci bi se mogli predomisliti. Zeleni, i pored svog skepticizma prema upotrebi vojne moći, mnogo češće nego prethodna vlada zalažu se za ekonomski i politički pritisak da se obračunaju sa zemljama poput Rusije jer smatraju da Nemačka treba da stavi veći naglasak na promociju vrednosti u spoljnoj politici. Isto tako, liberalne Slobodne demokrate su sve više spremne da odu dalje od kratkoročnih ekonomskih interesa kada su ljudska prava u pitanju.
Malo je verovatno da će ovaj fokus na vrednostima dovesti do racionalne, interesno zasnovane spoljnopolitičke debate u skorije vreme, ali polako i sigurno menja javni diskurs. Pre jedne decenije, sama sugestija da se isporuči oružje Ukrajini dok je suočena sa napadom Rusije izazvala bi ogromno negodovanje. Sada je ideja barem dovoljno ozbiljno shvaćena da garantuje prostor u novinama. Štaviše, postoji presedan, jer je Berlin poslao oružje u Irak da pomogne u borbi protiv ISIL-a. Socijaldemokrate su, sa svoje strane, pokazale da su čak i oni spremni da pooštre svoju poziciju kao odgovor na rusku agresiju ako bude dovoljno savezničkog pritiska i ruske agresije. Upitan o Severnom toku 2, kancelar Olaf Šolc je signalizirao da je on na stolu u slučaju još jedne vojne intervencije protiv Ukrajine.
Ako ruski predsednik Vladimir Putin ponovo odluči da izvrši invaziju na Ukrajinu, Nemci i dalje možda neće promeniti svoj stav o upotrebi sile u međunarodnim odnosima. Ali oni bi gotovo sigurno promenili svoj pogled na Rusiju. To trenutno neće pomoći Ukrajincima, ali bi svakako naštetilo Moskvi u godinama koje dolaze.
(MONDO)