Nekadašnji hrvatski vojni ataše u Rusiji, prof. dr Marinko Ogorec, kaže da je bio u silosima u kojima Rusija drži nuklearnu raketu poznatu kao Satana. “Moje kolege vojni atašei iz drugih ambasada u Rusiji i ja smo bili prvi 'tim' kome je ruska strana pokazala nuklearne rakete R-36M2 'Voevoda', što je ruski naziv, dok je naziv NATO-a SS-18 "Satana". Organizovana nam je zvanična poseta tajnoj lokaciji na kojoj se nalaze ove nuklearne rakete, koja je veoma udaljena od Moskve. Tu smo ušli u nuklearni silos, gde se nalazila raketa. To je, verujte mi, impresivno videti. To je veoma uzak prostor u kome ona stoji, pa je sam doživljaj još impresivniji. Raketa je visoka otprilike kao petospratnica i zaista izgleda veoma moćno, a bila je to samo jedna raketa", rekao je Ogorec, koji je bio vojni ataše u Moksvi od 2000. do 2004.
Ogorec koji danas radi kao vojni analitičar i predavač na Veleučilištu Velika Gorica, gde je rukovodilac studije Upravljanje u kriznim uslovima smatra da nema velike bojazni od nuklearnog rata.
"Ne verujem u nuklearni rat upravo iz razloga što ga nije tako lako započeti. Jedno je pretnja nuklearnim oružjem, a drugo je stvarni napad. Morate znati da je za izvođenje nuklearnog napada potrebno preduzeti nekoliko koraka i proći nekoliko nivoa pre nego što se nuklearno oružje aktivira. Tokom Kubanske raketne krize, kada je svet bio nekoliko minuta ili sekundi udaljen od nuklearnog armagedona, to je sprečio oficir srednjeg ranga tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Naime, imao je jedan od dva ključa kojim je sovjetska nuklearna podmornica trebalo da gađa američke ratne brodove. Bez tog „drugog“ ključa nije bilo moguće započeti armagedon. I odbio je, odbio je da upotrebi taj ključ za aktiviranje nuklearnog oružja. Dakle, dovoljan je samo jedan razuman čovek da zaustavi uništenje sveta. Svi oni koji su direktno uključeni u aktiviranje nuklearnog potencijala dobro znaju kakav bi to efekat imao na svet. Većina njih ima svoje porodice i zna šta bi se desilo sa njihovim porodicama ako "pošalju" nuklearnu raketu na neprijatelja. Zato mislim da možemo da budemo mirni, bar što se nuklearnog sukoba tiče", rekao je Ogorec. Pogledajte rusko naoružanje:
Prema njegovim rečima Rusi imaju ogromnu količinu naoružanja i vojne opreme.
“Nemaju problema sa oružjem i vojnom opremom. Imaju oružje iz doba SSSR-a koje je zastarelo, ali još uvek funkcionalno. Nedavno su se na portalima pojavile slike zarđalih pušaka za koje se tvrdilo da pripadaju ruskoj vojsci. Ipak, vredi videti ko je objavio takve snimke. Ne smete zaboraviti da u ovom ratu u Ukrajini ne smemo verovati informacijama ni ukrajinske ni ruske strane. Obe strane maksimiziraju svoje uspehe i minimiziraju uspehe druge strane, odnosno nijedna strana ne priznaje svoje prave gubitke. Ne smemo verovati ni zapadnim medijima, jer oni “navijaju“ za Ukrajinu, pa tako i pišu. Zato moramo biti veoma oprezni kada su u pitanju informacije sa ratišta. Ne možemo da verujemo ni jednima ni drugima”, smatra Ogorec.
Vratio se potom priči o ruskom oružju i onim čime oni raspolažu.
“Imaju sve što im treba. Ne bi trebalo da se zavaravamo da Rusiji nedostaje oružje. Imaju dosta tenkova i oklopnih transportera. Pre početka napada na Ukrajinu, Rusi su imali 12.000 tenkova, a tenkovi i oklopna vozila su osnova njihovih vojnih operacija. Takve tenkove prate taktičke vazduhoplovne snage, lovci-bombarderi i jurišni helikopteri koji lete na malim visinama. Mnogi govore o zastarelosti ruskog naoružanja. Ako je njihovo oružje zastarelo, to ne mora da znači da nije funkcionalno. Ako, recimo, imate top iz Drugog svetskog rata, on je zastareo, ali ako je dobro održavan i očuvan, funkcionalan je i pucaće normalno. Bivša Jugoslavija je imala puške M-48, koje su bile zastarele po svim standardima, ali su pucale i mogle su da se koriste u ratnim dejstvima”, kaže Ogorec.
S obzirom na to da od naoružanja imaju “šta hoće“, zapanjujuća je situacija na ratištima u Ukrajini, gde su Ukrajinci u kontraofanzivi i gde prolaze kroz ruske trupe kao da ih nema.
“Rusima nedostaje borbeni moral i motivacija za borbu. Oni ne znaju i ne razumeju zašto bi morali da se bore. A ako vojska nema motivaciju, to je već završena ili izgubljena bitka. Ovde, sada u ukrajinskoj kontraofanzivi, ruske snage su pobegle i ostavile za sobom svoje naoružanje i vojnu opremu. Istovremeno, Ukrajinci razumeju za šta se bore. Oni se bore za slobodu svoje zemlje i to je najbolje "gorivo" protiv neprijatelja. Ukratko, Ukrajinci su motivisani, ali Rusi nisu”, kaže Ogorec.
U Rusiji je pre nekoliko dana najavljena mobilizacija tokom koje Putin i njegovi saradnici žele da mobilišu 300.000 ljudi. Mnogi, koji ne žele da ratuju, već su pobegli iz Rusije, a procenjuje se da ih je oko 250.000. Međutim, kako se Rusija hvali da može da stavi pod oružje 25 miliona ljudi, ne bi trebalo da im bude problem da mobilišu 300 hiljada ljudi.
“Oni će bez problema mobilisati 300.000 ljudi, ali kakve će koristi od njih imati ruska vojska, to je pitanje. Oni će vrlo verovatno pobeći sa svojih pozicija kao i oni koji sada beže od ukrajinske vojne sile”, objašnjava Ogorec.
Razlika između Rusije tada, kada je prof. dr Marinko Ogorec bio vojni ataše u Rusiji i ovoga danas je to ogromna.
“Kao vojni ataše stigao sam u Rusiju samo nekoliko meseci nakon dolaska Putina na vlast. Bio sam svedok kako se Rusija diže iz pepela i ide na organizovan i strukturiran nivo. Putin je podstakao ekonomski bum, zaustavio inflaciju, reorganizovao vojsku, odnosno učinio je mnogo dobrog za Rusiju i njen narod. Tada su ruske oružane snage postajale modernije. U međuvremenu, razmišljanje i funkcionisanje ruskog vojnog i političkog vrha se očigledno promenilo, tako da Rusija koju sam napustio 2004. i Rusija prošle godine, kada sam poslednji put bio tamo, nisu ista Rusija. Oseća se značajan retrogradni pomak ka razmišljanju bivšeg SSSR”, ocenjuje Ogorec.
Konačno, pitanje na koje, čini se , niko nema odgovor - koliko će trajati rat u Ukrajini?
“To niko ne zna. Biće to dugotrajan rat. Međutim, morate znati da Rusi ne vole rat i da su naučili da se brane. Da kojim slučajem Rusi vode odbrambeni rat, situacija na ratištima bi verovatno bila drugačija nego što je sada”, zaključuje prof. dr Marinko Ogorec u izjavi za Slobodnu Dalmaciju.
(MONDO)