Nespretno tumarajući po farmama od kojih su samo krateri ostali, trupe ruske 155. mornaričke pešadijske brigade kod sebe nisu imale mape, medicinske komplete ili voki-tokije koji rade. To su posvedočili pripadnici ove jedinice. Samo nekoliko nedelja ranije, oni su bili fabrički radnici i vozači kamiona, gledali su beskonačne prikaze navodnih ruskih vojnih pobeda kod kuće na državnoj televiziji pre nego što su regrutovani u septembru. Čovek koji je sada zadužen da bude lekar nekada je radio u baru i nikada nije imao nikakvu medicinsku obuku.
Sada su svi oni nagomilani na vrhovima prenatrpanih oklopnih vozila, klackajući se po poljima sa kalašnjikovima od pre pola veka i praktično nemajući ništa za jelo. Rusija je bila u ratu veći deo godine, ali je njena vojska izgledala manje spremna nego ikada. U intervjuima, pripadnici brigade su rekli da su neki od njih jedva i pucali iz pištolja ranije rekavši da ionako gotovo da nemaju metaka, a kamoli vazdušno pokrivanje ili artiljeriju. Ali to ih nije previše uplašilo, rekli su. Oni nikada neće videti borbu. To su im obećali njihovi komandanti. Tek kada su granate počele da se razbijaju oko njih, kidajući njihove drugove na komade, shvatili su koliko su bili prevareni, piše Njujork Tajms u svojoj opširnoj analizi rata u Ukrajini čije vam najbitnije delove prenosimo ovde.
Lažna obećanja
Bačen na zemlju, regrutovani ruski vojnik po imenu Mihail se prisetio kako je bio šokiran prizorom koji je video - iseckana tela njegovih drugova zasula su polje. Njemu je šrapnel rasekao stomak. Očajnički želeći da pobegne, rekao je, dopuzao je do nekog šipražja gde je pokušao rukama da iskopa jarak. Od 60 pripadnika njegovog voda u blizini istočnoukrajinskog grada Pavlivka tog dana krajem oktobra, oko 40 njih je ubijeno, rekao je Mihail, govoreći telefonom iz vojne bolnice u blizini Moskve. Samo osmoro je, kako je rekao, izbeglo teške povrede.
„Ovo nije rat. To je uništavanje ruskog naroda od strane njihovih sopstvenih komandanata”, rekao je on.
Rat predsednika Vladimira Putina nikada nije trebalo da bude ovakav. Kada je šef CIA otputovao u Moskvu prošle godine da upozori vrh Rusije protiv invazije na Ukrajinu, zatekao je izuzetno samouveren Kremlj, a Putinov savetnik za nacionalnu bezbednost se hvalio da su ruske najsavremenije oružane snage dovoljno jake da se suprotstave čak i Amerikancima. Planovi ruske invazije, do kojih je došao Njujork Tajms, pokazuju da je vojska očekivala da će pretrčati stotine milja preko Ukrajine i trijumfovati za nekoliko dana. Oficirima je rečeno da spakuju svoje uniforme i medalje u iščekivanju vojnih parada u ukrajinskoj prestonici Kijevu.
Ali umesto te zvučne pobede, dnas sa desetinama hiljada ubijenih njegovih vojnika i delovima njegove vojske u rasulu posle skoro 10 meseci rata, Putin se suočava sa nečim sasvim drugim: najvećom ljudskom i strateškom nesrećom svoje nacije od raspada Sovjetskog Saveza. Postavlja se pitanje kako je jedna od najmoćnijih svetskih vojski, predvođena proslavljenim strategom poput Vladimira Putina, mogla tako da posustane protiv svog mnogo manjeg i slabijeg rivala? Da bismo dobili odgovor uzeli smo stotine mejlova ruske vlade, dokumente, planove invazije, vojne knjige i propagandne direktive. Slušali smo ruske telefonske pozive sa ratišta i razgovarali sa desetinama vojnika, visokih zvaničnika i Putinovih poverenika koji ga poznaju decenijama. Istraga Tajmsa otkrila je zapanjujuću kaskadu grešaka koje su počele sa Putinom — duboko izolovanim u pandemiji, opsednutim svojim nasleđem, uverenim u sopstvenu briljantnost — a koje su nastavljene dugo nakon što su regrutovani vojnici poput Mihaila poslati na klanje. Na svakom koraku, neuspesi su bili dublji nego što se ranije znalo.
U intervjuima, Putinovi saradnici su rekli da je on ušao u samoveličanje i antizapadni žar, što ga je dovelo do sudbonosne odluke da izvrši invaziju na Ukrajinu u skoro potpunoj izolaciji, bez konsultacija sa stručnjacima koji su rat videli kao čistu ludost. Njegovi pomoćnici i oni koji su mu bili privrženi podstakli su njegove brojne ljutnje i sumnje, povratnu petlju koju je jedan bivši pouzdanik uporedio sa radikalizujućim efektom algoritma društvenih medija. Čak su i neki od predsednikovih najbližih savetnika ostali u mraku dok tenkovi nisu počeli da se kreću. Kao što je to rekao neko - Putin je odlučio da će njegovo sopstveno promišljanje biti dovoljno.
Ruska vojska, uprkos zapadnim pretpostavkama o njenoj sposobnosti, bila je ozbiljno kompromitovana, uništena godinama krađe. Stotine milijardi dolara je bilo posvećeno modernizaciji oružanih snaga pod Putinom, ali korupcijski skandali su zarobili hiljade oficira. Jedan od sagovornika je opisao mahnito kačenje ogromnih patriotskih transparenta kako bi se sakrili oronuli uslovi u velikoj ruskoj tenkovskoj bazi, nadajući se da će prevariti vojnu delegaciju. Posetioci su čak bili sprečeni da uđu unutra i koriste kupatilo, rekao je, da ne bi otkrili prevaru. Kada je invazija počela, Rusija je protraćila svoju dominaciju nad Ukrajinom kroz paradu grešaka. Ona se oslanjala na stare mape i loše obaveštajne podatke kojima se rukovodila kada i gde će ispaliti svoje rakete, ostavljajući ukrajinsku protivvazdušnu odbranu iznenađujuće netaknutom, spremnu da brani zemlju.
Putinovo priznanje
Ruski hvaljeni hakerski timovi pokušali su, ali nisu uspeli, da pobede u onome što neki zvaničnici nazivaju prvim velikim testom sajber oružja u stvarnom ratu. Ruski vojnici, mnogi šokirani što idu u rat, koristili su svoje mobilne telefone da zovu kući, dozvoljavajući Ukrajincima da ih prate i pokupe u velikom broju. A ruske oružane snage bile su toliko trome da se nisu prilagođavale, čak ni nakon što su pretrpele ogromne gubitke na bojnom polju. Dok su njihovi avioni bili obarani, mnogi ruski piloti su leteli kao da im ne preti opasnost, skoro kao na aeromitingu.
Nadahnuta svojim velikim ambicijama, Rusija je zauzela više teritorije nego što je mogla da odbrani, ostavljajući hiljade kvadratnih milja u rukama nedovoljno uhranjenih vojnika, nedovoljno obučenih i loše opremljenih boraca. Mnogi su bili regruti ili otrcani separatisti sa podeljenog istoka Ukrajine, sa opremom iz 1940-ih koji su znali malo više od onoga što su mogli naći na internetu o tome kako se koristi snajperska puška, što sugeriše da su vojnici naučili kako da se bore u hodu. Sa novim oružjem sa Zapada u ruci, Ukrajinci su ih tukli, a ruski komandanti su nastavili da šalju talase kopnenih trupa u besmislene napade, iznova i iznova.
“Niko neće ostati živ“, rekao je jedan ruski vojnik koji je shvatio nakon što mu je naređeno da krene u peti marš direktno na nišane ukrajinske artiljerije. Konačno, on i njegovi demoralisani drugovi odbili su da odu.
Putin je podelio svoj rat na feude, ne ostavljajući nikog dovoljno moćnog da ga izazove. Mnogima od njegovih boraca komanduju ljudi koji čak i nisu u vojsci, poput njegovog bivšeg telohranitelja, lidera Čečenije i šefa plaćenika koji je obezbeđivao hranu za događaje u Kremlju. Kako je početna invazija propala, atomizovani pristup se samo produbio, razbijajući ionako nepovezani ratni napor. Sada, razbijene Putinove armije često funkcionišu kao rivali, takmičeći se oko oružja i, s vremena na vreme, žestoko se okreću jedna protiv druge. Jedan vojnik je ispričao kako su sukobi postali nasilni, kada je komandant ruskog tenka namerno jurišao na svoje navodne saveznike i digao u vazduh njihov kontrolni punkt.
Od prvih dana invazije, Putin je privatno priznao da rat nije prošao kako je planirano.
Tokom sastanka u martu sa premijerom Izraela Naftalijem Benetom, Putin je priznao da su Ukrajinci bili čvršći nego što mu je rečeno. „Ovo će verovatno biti mnogo teže nego što smo mislili. Ali rat je na njihovoj teritoriji, a ne na našoj. Mi smo velika zemlja i imamo strpljenja.”
Ljudi koji poznaju Putina kažu da je spreman da žrtvuje i živote i blago koliko god je potrebno, a na jednom od retkih sastanaka licem u lice sa Amerikancima prošlog meseca, Rusi su želeli da prenesu oštru poruku predsedniku Bajdenu: Bez obzira koliko ruskih vojnika bude poginulo ili ranjeno na bojnom polju, Rusija neće odustati. Jedna članica NATO-a upozorava saveznike da je Putin spreman da prihvati smrt ili ranjavanje čak 300.000 ruskih vojnika — što je otprilike tri puta više od procenjenih gubitaka do sada.
Upozorenja koje niko nije slušao
Samo nekoliko dana nakon što se u septembru suočio sa odgovorom obično prijateljskih lidera o ratu, Putin je udvostručio invaziju, pokrenuo je mobilizaciju nadajući se da će okrenuti rat u korist Rusije, ali je umesto toga pokrenuo ogroman bes kod kuće. Ubrzo nakon toga, stotine ruskih vojnika je ubijeno ispred Pavlivka, uključujući Mihailove regrutovane drugove u slepom napredovanju 155. mornaričke brigade.
“Noge, creva. Meso. Samo meso“, rekao je drugi pripadnik voda, Aleksandar, iz bolnice u Rusiji. „Znam da zvuči strašno, ali ne možete to opisati drugačije. Ljudi su pretvoreni u hamburgere.”
Aleksandar je ispričao kako su on i njegove kolege koji su bili regrutovani pitali svog instruktora u Rusiji šta bi uopšte mogli da nauče o pucanju iz pištolja i kako se postaje vojnik u samo nekoliko nedelja pre nego što budu poslati u Ukrajinu.
"Bio je iskren: 'Ništa'", rekao je Aleksandar, citirajući instruktora.
Što više neuspeha Putin trpi na bojnom polju, sve više raste strah od toga koliko daleko je spreman da ide. Ubio je desetine hiljada u Ukrajini, sravnio gradove i gađao civile, uništio bolnice, škole i stambene zgrade, dok je milionima pre zime isključio struju i vodu. Svaki put kada ukrajinske snage zadaju veliki udarac Rusiji, bombardovanje njihove zemlje se pojačava. A Putin je više puta podsećao svet da može da upotrebi sve što mu je na raspolaganju, uključujući i nuklearno oružje, da bi ostvario svoju ideju pobede.
Još u januaru, kada su Sjedinjene Države upozorile da je ruska invazija na Ukrajinu neizbežna, penzionisani ruski general Leonid Ivašov video je katastrofu na horizontu. U retkom otvorenom pismu, on je upozorio da bi upotreba sile protiv Ukrajine ugrozila „samo postojanje Rusije kao države“. U nedavnom telefonskom intervjuu, general Ivašov je rekao da njegova upozorenja pre rata odražavaju ono što je u to vreme slušao od nervoznih ruskih vojnih zvaničnika. Iako je Kremlj insistirao da invazija nije na stolu, neki su govorili drugačije. Pripadnici službe su mu rekli da je „pobeda u takvoj situaciji nemoguća“, rekao je, ali su im pretpostavljeni rekli da ne brinu. Rat će biti kao „šetnja parkom“, rečeno im je.
Poslednjih 10 meseci, nastavio je, ispostavilo se da se sve odigralo mnogo tragičnije od onoga što se predviđalo. Spretni ukrajinski generali i vojnici su nadmašili mnogo većeg, smrtonosnijeg neprijatelja. Zapad, oduševljen uspesima Ukrajine, pružio je sve moćnije oružje da otera Ruse nazad.
“Nikada u svojoj istoriji Rusija nije donosila tako glupe odluke“, rekao je general Ivašov. „Avaj, danas je trijumfovala glupost — glupost, pohlepa, neka vrsta osvetoljubivosti, pa čak i vrsta zlobe.
Putinov portparol Dmitrij Peskov krivi Zapad i oružje koje je dao Ukrajini za neočekivane teškoće Rusije u ratu. “Ovo je veliki teret za nas“, rekao je Peskov. „Bilo je veoma teško poverovati u takav cinizam i u takvu krvoločnost kolektivnog Zapada.
"Gubimo Ukrajinu"
Neki od prvobitnih pristalica rata počinju da računaju sa idejom poraza. Pre invazije, američke obaveštajne agencije identifikovale su Olega Carjova kao vođu marioneta koga bi Kremlj mogao da postavi kada preuzme Ukrajinu. Njegova vera u rat je od tada nestala.
"Bio sam tamo. Učestvovao sam u invaziji, rekao je Carjov za Tajms tokom telefonskog intervjua. Ali, rekao je, nikada mu nisu rekli poslednji detalji i “ruska armija nije razumela“ da bi Ukrajinci uzvratili, misleći da će “sve biti lako“. Sada Carjov, biznismen iz Ukrajine, kaže da će biti srećan ako se borbe jednostavno završe na sadašnjim borbenim linijama — s obzirom da Rusija nije uspela da zauzme i zadrži nijednu regionalnu prestonicu od početka invazije.
“Gubimo Ukrajinu“, rekao je Carjov. "Već smo je izgubili."
Aleksij je jurnuo u mraku kada su prve ruske rakete sletele, seo je u svoj borbeni avion Su-27 i poleteo baš kada su zgrade širom aerodroma počele da eksplodiraju.
“U tom trenutku sam shvatio da je to zaista nešto loše“, rekao je Aleksij (26), koji nije želeo da se zna ništa više od njegovog imena i da je po činu kapetan. Neki drugi vojnici i zvaničnici u ovom članku nisu bili ovlašćeni da govore javno, jer bi se suočili sa odmazdom. Nešto pre 6 sati ujutru po moskovskom vremenu, Putin je u televizijskom obraćanju objavio početak svoje „specijalne vojne operacije“. Počelo je bombardovanjem iz vazduha da bi se uništila ukrajinska protivvazdušna odbrana, komunikacije i radarske instalacije – da bi se nadvladala njena vojska i uništila njena sposobnost da uzvrati. Više od 150 projektila palo je u Ukrajinu sa bombardera, podmornica i brodova. Čak 75 ruskih aviona uletelo je u ukrajinsko nebo, što je otprilike veličina celokupne ukrajinske radne vazdušne borbene flote, rekli su analitičari i zvaničnici.
Na svom radarskom ekranu, Aleksij je video signale nadolazećih projektila i neprijateljskih aviona pre nego što je dobio naređenje: Letite u rezervnu vazdušnu bazu u centralnoj Ukrajini. Kada je sleteo, bio je zapanjen. Tamo je bila ne samo njegova jedinica, već i dobar deo preostalih ukrajinskih vazdušnih snaga. Danima su on i njegove kolege piloti leteli na misije iz svoje nove baze, pitajući se kada će ih ruski radari konačno primetiti. Udar na njihovu poziciju mogao je da bude katastrofalan, da uništi ukrajinsku odbranu, a piloti su pretpostavili da je samo pitanje vremena kada će doći. Ali Rusima je trebalo četiri dana da napadnu, a većina letelica se do tada preselila na nove lokacije, ostavljajući Aleksija u čudu.
“Bilo je zaista jednostavno“, rekao je. "Ne znam kako su propustili ovu priliku."
Neuspeh da se uništi skromna ukrajinska protivvazdušna odbrana bila je jedna od najznačajnijih grešaka u ratu, koja je osujetila moćne ruske vazdušne snage rano. Intervjui su otkrili zašto se to dogodilo — i kako su Ukrajinci uspeli da ostanu korak ispred svojih osvajača. Ukrajina je trebalo da bude preplavljena. Njeni borbeni avioni su bili brojčano nadmašeni 15 prema jedan u nekim ranim vazdušnim bitkama. Ruski avioni su takođe bili napredniji, omogućavajući pilotima da vide dalje i da gađaju sa veće udaljenosti. Rusija je imala hiljade krstarećih i balističkih projektila koji su trebali da uguše zastarelu odbranu Ukrajine iz sovjetske ere. To su i pretpostavili američki i ukrajinski obaveštajci. Delovalo je da će Ukrajina pasti za nekoliko dana. A onda je Ukrajina promešala karte. Premestila je neke od svojih odbrambenih sredstava — poput lansera raketa „Buk“ i S-300, zajedno sa svojim primarnim komandnim i kontrolnim centrom za radio obaveštavanje — na nova mesta pre nego što je rat počeo, rekli su visoki ukrajinski zvaničnici. Umesto toga, ruske rakete često pogađaju stare lokacije. Sve u svemu, čak 60 odsto ruskih krstarećih raketa promašilo je svoje predviđene ciljeve, rekli su američki zvaničnici.
Borba u vazduhu
Deo ruskog problema bila je agilnost. Čak i da su ruske snage primetile Aleksija i njegove kolege pilote nagomilane na svom novom mestu sastanka, rekli su američki zvaničnici, ruska vojska je bila toliko kruta i centralizovana da joj je obično bilo potrebno 48 do 72 sata da ažurira svoje obaveštajne podatke i dobije odobrenje za praćenje novih ciljeva. Do tada bi Ukrajinci već otišli. Zbog te iste nefleksibilnosti Ruse je bilo lako pogoditi. Nakon što nisu uspeli da sruše odbranu Ukrajine, mnogi ruski piloti su nastavili da lete kao da jesu. Njihovi jurišni avioni često su leteli bez podrške od drugih borbenih aviona, rekli su Ukrajinci, omogućavajući pilotima kao što je Aleksij da ih uhvate nespremne leteći na malim visinama, sakriveni od radara.
“Možda ruska vojska nije čitala sovjetske knjige“, rekao je Aleksij. „Leteli su pravo bez ikakvog pokrića. Imali su bombe, imali su rakete, ali nisu pokrivali svoje jurišne letelice.” Zatim, u martu, kada su ruski piloti konačno promenili taktiku i počeli da lete dovoljno nisko da se sagnu ispod radara ukrajinske protivvazdušne odbrane, upali su u nišan ukrajinskih projektila, uključujući i Stingere ispaljene sa ramena koje su obezbedile Sjedinjene Države. Za ruske trupe na terenu to je bila katastrofa.
Bez vazdušnog pokrivanja, odjednom su postali mnogo ranjiviji. Iako su se desetine hiljada njih okupile duž ukrajinskih granica, gde su delovali kao da su željni napada, mnogi nikada nisu pomislili da zapravo idu u rat. Kao i većina Rusije, smatrali su da je to samo za pokazivanje, da izvuku ustupke od Zapada. Intervjui sa ruskim vojnicima pokazuju koliko su bili zapanjeni kada je stigla naredba za invaziju. Nikita Čibrin, 27-godišnji vojnik iz motorizovane pešadijske brigade, rekao je da je proveo mesec ranije u Belorusiji na, kako je njemu i njegovim kolegama rečeno, vežbi obuke. On i njegova jedinica su 23. februara, kako je rekao, bili u njihovom logoru na proslavi praznika Branitelja otadžbine, grickajući slatkiše koje su dobili za tu priliku, kada im je prišao njihov komandant.
“Sutra idete u Ukrajinu da sje*ete neko sranje“, rekao im je komandant. Nije bilo daljeg objašnjenja. Pred zoru 24. februara kaplar Čibrin i njegovi drugovi ukrcali su se u oklopni transporter. Nisu imali uputstva kuda su krenuli, rekao je. Drugi ruski vojnik stacioniran u Belorusiji rekao je da je saznao da ide u rat samo sat vremena pre nego što je njegova jedinica počela da maršira. Naredba je bila i jednostavna i veoma optimistična: pratite vozilo ispred sebe i stižete do Kijeva u roku od 18 sati. Prema rasporedu i dnevniku jedinice — koje je dobio Tajms a koje su pregledala tri nezavisna vojna analitičara i koji su utvrdili autentičnost — prva vozila u njegovom konvoju trebalo je da udare iz Belorusije i stignu na periferiju Kijeva do 2:55 časova, čak i brže nego što je vojniku rečeno. Nisu se ni približili. Masivna vozila su bila toliko teška da su kidala puteve dok su pokušavala da krenu napred. Toliko da se konvoj zaglavio. Bilo je potrebno više od jednog dana samo za prelazak granice sa Ukrajinom.
Odatle je postalo gore. Dnevnik je beležio iz dana u dan kašnjenja, ukrajinske napade i stotine povređenih, poginulih i uništenih vozila. Tajna naređenja za različite ruske snage — koju je dobio Tajms a koja su pregledala četiri nezavisna vojna analitičara, rekavši da je sve verodostojno — izdata su samo nekoliko sati pre Putinove objave. Naređenja, za jedinicu 26. tenkovskog puka, bila su neobično samouverena, do te mere da su bila kontradiktorna. Oni su očekivali splet mogućeg otpora ukrajinskih trupa i aviona. Kada pređu oko 250 milja jedinica bi se ukopavala, oko dva sata izvan Kijeva, i blokirala ukrajinske trupe koje ulaze sa juga i istoka, navodi se u ruskim ratnim planovima. I koliko god neprijatelj bio žestok, od jedinice se očekivalo da sama završi zadatak.
Nema snaga i opreme za pojačanje“, navodi se u naređenjima.
Pljačka
Naravno, glomazne, uglavnom nezaštićene ruske kolone su se pokazale kao primamljive mete. 17. marta, Valerij Zalužni, komandant ukrajinskih snaga, objavio je snimak zapaljenih tenkova za koje je rekao da pripadaju 26. tenkovskom puku na severoistoku Ukrajine — stotinama kilometara manje od nameravanog odredišta. Širom Ukrajine, ruski gubici su rasli. Ogromnu oklopnu kolonu od više od 30.000 vojnika u jezgru ruskih snaga koje su se gurale na jug. Ukrajinci su se sakrili u šumi i razdvojili rusku kolonu protivtenkovskim oružjem ispaljenim s ramena. Jedan ruski vojnik u jedinici rekao je da je šokiran brzinom ukrajinskog napada.
„U prvoj borbi kolona je upala u zasedu, a ja sam ranjen i to je to“, rekao je on. „Ostao sam bez noge. 24 sata sam ležao sam na polju i čekao da moja jedinica dođe po mene.”
Ubrzo su ruske greške postale svakodnevne.
Pošto su njihovi planovi za brzu pobedu bili u zastoju, ruske snage su se iznenada suočile sa najosnovnijim problemima: nisu donele dovoljno hrane, vode ili drugih zaliha za produženu kampanju. Vojnici su pribegli pljačkanju prodavnica, bolnica i domova.
„Momci su išli od stana do stana i iznosili velike torbe“, napisao je jedan ruski vojnik sredinom marta u svom dnevniku, koji su izvukle ukrajinske trupe na istoku Ukrajine i koji je preneo novinaru Tajmsa. Neki su uzimali sve – od starih nefunkcionalnih telefona do plazma televizora, kompjutera i skupog alkohola. U dnevniku, vojnik pripoveda o lovu na lekove, hranu i druge osnovne potrepštine, opisujući radost koju su njegovi ljudi osećali ulazeći u prodavnicu.
„Pronašli smo sve što nam je toliko nedostajalo, čak i slatkiše“, napisao je vojnik. "Svi su se radovali kao deca." On priča da je umalo poginuo u minobacačkom napadu. Ali isto tako često se pojavljuje zabrinut za osnovne namirnice za sebe i svoje drugove, opisujući kako su pretražili bolnicu i došli do džema, kolačića i suvog grožđa.
Dva dana kasnije, imao je više sreće. „Pronašao sam čarape koje sada vrede zlata“, napisao je. Neke ruske trupe su se uspaničile, pa čak i pribegle samosabotaži. U jednom izveštaju obaveštajnih službi Pentagona navodi se da su ruski vojni vozači pravili rupe u rezervoarima za gas, onemogućavajući sopstvena vozila kako bi izbegli ulazak u bitku. Komandir ukrajinskog depoa za remont tenkova rekao je da mu je na početku rata uzeto i isporučeno oko 30 ruskih tenkova T-80 u naizgled savršenom stanju. Kada su njegovi mehaničari pregledali, otkrili su da je pesak sipan u rezervoare za gorivo, što ih čini nefunkcionalnim. Ukrajinci su počeli su da primećuju i još nešto sumnjivo: porast broja stranih mobilnih telefona u blizini granice, u šumama između Ukrajine i Belorusije. Ruski vojnici su koristili mobilne telefone da zovu kući, i iznenada su se pojavili na ukrajinskim mrežama. Zvaničnici koji u mirnodopskim vremenima prate saobraćaj zbog kriminalnih aktivnosti brzo su shvatili da mogu da vide i čuju kako se osvajači približavaju u realnom vremenu.
Odali ih mobilni telefoni i Tik-Tok
„Slušali smo ruske vojnike kako su panično zvali svoje prijatelje i rođake“, rekao je zvaničnik koji nadgleda prisluškivanje telefona. „Koristili su obične telefone da bi donosili odluke o svojim daljim potezima. General-major Kirilo Budanov, šef ukrajinske vojne obaveštajne službe, rekao je da su ukrajinske snage koristile signale mobilnih telefona, pa čak i TikTok video snimke da gađaju jedinicu čečenskih vojnika poznatu kao Kadirovci, nazvanu po moćnom vođi Čečenije Ramzanu Kadirovu. Budanov je rekao da je trebalo 40 minuta od postavljanja jednog video snimka da se odredi lokacija jedinice u blizini aerodroma Hostomel severozapadno od Kijeva. Ukrajinska vojska ih je potom pogodila sa tri balističke rakete, rekao je on. Rusi su nastavili da se približavaju Kijevu, primoravajući prisluškivače da donesu brzu odluku: unište svoju opremu i beže radi sopstvene bezbednosti, ili se drže i nastave da prikupljaju obaveštajne podatke. Ostali su.
„Nismo izgubili Ukrajinu. Nismo dozvolili neprijatelju da ide dalje“, rekao je zvaničnik. „Prvih dana, kada su pravili glupe greške, mi smo njihove glupe greške koristili u našu korist.
Američki zvaničnici su rano shvatili da su znatno precenili rusku vojsku. Moral običnih vojnika je bio tako nizak, rekli su Amerikanci, da je Rusija počela da premešta svoje generale na prve linije fronta da bi je poduprla. Ali generali su napravili smrtonosnu grešku: postavili su se blizu antena i komunikacionih nizova, što ih je učinilo lakim za pronalaženje, rekli su Amerikanci. Ukrajina je počela da ubija ruske generale, ali su se rizične ruske posete linijama fronta nastavile. Konačno, krajem aprila, ruski načelnik generalštaba, general Valerij Gerasimov, napravio je tajne planove da sam ode. Američki zvaničnici rekli su da su saznali, ali su zadržali informacije od Ukrajinaca, zabrinuti da će udariti. Ubistvo generala Gerasimova moglo bi naglo eskalirati sukob, rekli su zvaničnici, i dok su Amerikanci bili posvećeni pomoći Ukrajini, nisu hteli da pokrenu rat između Sjedinjenih Država i Rusije. Ukrajinci su ionako saznali za generalove planove, dovodeći Amerikance u nevolju. Nakon provere sa Belom kućom, visoki američki zvaničnici zatražili su od Ukrajinaca da obustave napad.
„Rekli smo im da to ne rade“, rekao je visoki američki zvaničnik. „Mi smo bili kao: ’Hej, to je previše’.
Poruka je stigla prekasno. Ukrajinski vojni zvaničnici rekli su Amerikancima da su već krenuli u napad na generalovu poziciju. Desetine Rusa su poginule u napadu, saopštili su zvaničnici. General Gerasimov nije bio jedan od njih. Ruski vojni lideri su nakon toga smanjili svoje posete frontu. “On nije lud i nije bolestan“, rekla je osoba koja poznaje Putina od 1990-ih. "On je apsolutni diktator koji je doneo pogrešnu odluku - pametan diktator koji je doneo pogrešnu odluku."
"Vraćam se u borbu"
Putin je pokazao nekoliko nagoveštaja da je spreman da se povuče. Prošlog meseca, direktor CIA sastao se prvi put od invazije sa Sergejem Nariškinom, direktorom Spoljne obaveštajne službe Rusije. Sastanak, u sedištu turske obaveštajne službe u Ankari, održan je da bi se ponovo otvorila direktna, lična linija komunikacije između Vašingtona i Moskve, ali ton nije bio pomirljiv. Prema prisutnim visokim zvaničnicima, Nariškin je rekao da Rusija nikada neće odustati, bez obzira na to koliko je vojnika izgubila na bojnom polju. Ovog meseca ukrajinski lideri su upozorili da bi Rusija mogla da gomila trupe i oružje kako bi pokrenula novu ofanzivu do proleća. U svetu se raspravlja o spremnosti Putina da upotrebi nuklearno oružje u Ukrajini. Ljudi koji ga poznaju ne odbacuju tu mogućnost. Kako je rekao jedan visoki obaveštajni zvaničnik NATO-a, ruski generali „priznaju nesposobnost, nedostatak koordinacije, nedostatak obuke. Svi oni prepoznaju ove probleme.” Ipak, izgleda da su uvereni u „eventualnu pobedu“, jer, rekao je zvaničnik, „Putin veruje da je ovo igra između njega i Zapada, i veruje da će Zapad prvi trepnuti“.
Putin je već pokazao talenat za dugu igru, složio se gospodin Tinkov, bankarski magnat koji se okrenuo protiv Kremlja, napominjući kako je ruski lider proveo decenije stavljajući rusku elitu pod noge. Aleksandar, vojnik regrutovan u 155., i dalje je besan zbog načina na koji su on i njegovi drugovi bačeni u Ukrajinu sa nekoliko metaka za svoje stare puške i primorani da žive u štali sa samo nekoliko paketića obroka koje mogu podeliti. Njegovi komandanti su otvoreno lagali, rekao je, govoreći im da idu na dodatnu obuku - a zapravo su poslani na prve linije, gde je većina ubijena ili teško ranjena. Posle višemesečnih borbi, Rusija je prošlog meseca objavila da je konačno zauzela Pavlivku, ali su vojnici rekli da je to urađeno uz ogromne žrtve. Aleksandar je regrutovan u septembru zajedno sa trojicom bliskih prijatelja iz detinjstva, rekao je. On i još jedan su zadobili potres mozga. Jedan je izgubio obe noge. Četvrti je nestao. Ali kada bude otpušten iz bolnice, rekao je, u potpunosti očekuje da će se vratiti u Ukrajinu i to bi učinio rado.
„Ovako smo vaspitani“, rekao je. „Odrasli smo u našoj zemlji shvatajući da nije važno kako se naša zemlja ponaša prema nama. Možda je ovo loše. Možda je ovo dobro. Možda postoje stvari koje nam se ne sviđaju u našoj vladi.” Ali, dodao je, „kada se pojavi ovakva situacija, mi ustajemo i idemo“.
(MONDO)