PUTIN JE U DRUGOJ FAZI RATA IMAO SAMO 1 CILJ! Sve snage je usmerio na njegovo UNIŠTENJE - a onda se desio KONTRAUDARAC

Petog decembra stupila je na snagu ograničenje cene ruske nafte koja se transportuje morem od 60 dolara po barelu. Ovu cenu su nekoliko dana ranije dogovorile Evropska unija, zemlje G7 i Australija, a ovaj potez označio je početak nove faze u ekonomskom ratu između Rusije i Zapada.

Međunarodnoj koaliciji koja se protivila ratu Rusije protiv Ukrajine nije bilo lako da se dogovori oko ovog poteza – njene konačne uslove su sve strane prihvatile tek 2. decembra. Pitanje je bilo gde postaviti gornju granicu. Ove zemlje su na kraju odlučile da to bude 60 dolara, što je više od cene po kojoj se prodavala većina ruske sirove nafte pre uvođenja ovog ograničenja. Kao evropska nacija koja je verovatno najviše podržavala Ukrajinu nakon ruske invazije, Poljska je pružila najveći otpor. Varšava se pridružila ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom u kritikovanju tog poteza, rekavši da ograničenje na tom nivou znači da Rusija i dalje ostvaruje profit od buradi koje prodaje.

Moskva je sama sebi kriva

Ali na kraju su se sve strane složile da ograniče cenu na 60 dolara, jer su shvatile da bi na tom nivou ruska zarada mogla biti u velikoj meri ograničena, a da se ne izazovu veliki poremećaji na globalnom tržištu nafte koji bi izazvali skok cena za sve. Zaista, da su pregovarali o nižoj ceni, to bi verovatno nateralo Rusiju da preduzme drastične mere, kao što je potpuno zaustavljanje izvoza, i naštetilo svim zemljama uvoznicama nafte, kao i Rusiji. Kremlj od februara, uprkos protestima i izjavama da su takva ograničenja neprihvatljivo kršenje njegovog suvereniteta, već izvozi naftu po znatno nižim cenama. Stoga je ograničavanje cene na 60 dolara samo pokušaj da se postojeći aranžman učini trajnim. Zapad će primeniti ovo ograničenje odbijanjem da pruži osnovne usluge, kao što su transport i osiguranje, za rusku naftu koja se prodaje po višoj ceni. Moskva samo sebe može kriviti za ovu tužnu situaciju. Kada je pokrenuo rat protiv Ukrajine i odlučio da prkosi međunarodnom ekonomskom poretku, predsednik Putin je napravio ozbiljne pogrešne procene.

Prvo i najvažnije je, naravno, njegovo smrtonosno i razorno pogrešno tumačenje Ukrajine – Putin je mislio da će većina Ukrajinaca srdačno dočekati ruske trupe i da će se njegova „specijalna vojna operacija“ završiti pobedom za nekoliko dana. Njegova druga pogrešna procena bila je stepen sposobnosti Rusije da poremeti međunarodni ekonomski poredak bez negativnog odgovora. Pretpostavljao je da će mu uticaj njegove zemlje na energetsko tržište omogućiti da lako podeli Zapad i spreči svoje neprijatelje da pristanu na multilateralne mere, kao što je ovo ograničenje cena, koje bi mogle ozbiljno da ograniče njegovu sposobnost da vodi ekonomski rat. Ali Rusija nije u poziciji da se ekonomski suprotstavi Zapadu, piše Al Jazeera.

Problemi za Rusiju

Još u junu, na primer, otprilike dve trećine ruske sirove nafte transportovane morem i dalje su prevozili brodovi koji pripadaju nacijama koje su uvele sankcije Rusiji. Da bi rešio ovu obogaćujuću zavisnost i direktne naftne sankcije, Kremlj je nastojao da brzo izgradi „flotu u senci“ za transport svoje sirove nafte. Ali i ta flota zavisi od zapadnih službi — kao što je osiguranje koje države zahtevaju da bi primile pošiljke nafte — i stoga je podložna sankcijama. Da bi izbegao zavisnost od multinacionalnih osiguravajućih kompanija koje poštuju zapadne sankcije, Putinov Kremlj je pokušao da razvije sopstvenu osiguravajuću kompaniju. Ali mnoge nacije, prvenstveno Kina i Turska, odbile su da prihvate ovo rusko “zaobilazno” osiguranje. Uticaj kineskog i turskog odbijanja bio je značajan, s obzirom da je Kina glavni ruski kupac nafte i da Turska kontroliše Bosfor – primarni put kojim ruska nafta izlazi iz Crnog mora.

Ni Peking ni Ankara ne učestvuju u sankcijama koje je uveo Zapad, niti u ograničenju cena. Kina bi svakako mogla da iskoristi svoje velike osiguravajuće kompanije da ublaži udarac Rusiji. Iako je uoči rata objavio da je njegov odnos sa Moskvom bio na nivou „prijateljstva bez granica“, Peking je od tada revidirao tu poziciju. Novi sporazum je da Peking neće aktivno pomagati Rusiji da zaobiđe sankcije, iako ih neće ni uvesti, shvatajući da se Putinov cilj rušenja međunarodnog ekonomskog poretka kosi sa željom Pekinga da istisne Vašington i izađe na čelo. Ukratko, rado će zaključati popust na rusku sirovu naftu izazvan ratom Rusije, a koji limit cena nafte želi da učini trajnim.

Putinova sve veća izolacija i shvatanje da njegovi navodni prijatelji nisu pravi saveznici mogli bi da ga navedu da reaguje agresivno. Jedina mogućnost Putinu ostaje obustava izvoza na sva tržišta. Međutim, to bi rizikovalo spaljivanje nekoliko preostalih mostova koje Kremlj još ima, s obzirom na verovatan uticaj koji bi takav potez imao na međunarodne cene nafte. A Saudijska Arabija, koja je radila sa Moskvom preko OPEK+ kako bi sprečila preveliki pad cena nafte, mogla bi da pokuša da iskoristi ovu situaciju – njihovo partnerstvo je skoro propalo 2020. godine u borbi za tržišni udeo zbog čega su cene bile negativne mesec dana, Rijad ima daleko veći kapacitet za povećanje proizvodnje od Rusije. Rijad se već pripremio za veću ulogu na evropskim energetskim tržištima ulaganjem u poljsku mrežu rafinerija.

Sve u svemu, ovomesečno ograničenje cene ruske sirove nafte označava prekretnicu u ekonomskom ratu između Rusije i Zapada. Naravno, ovaj rat je daleko od kraja i verovatno ćemo u bliskoj budućnosti doživeti još više poremećaja izazvanih njime. Ali sve više izgleda kao početak kraja Putinovih ambicija da uništi svetski ekonomski poredak.

(MONDO)