The Debt (2011)
Režija: Džon Maden
Uloge: Helen Miren, Sem Vortington, Tom Vilkinson
Distributer: Taramaunt
Malo sam bio razočaran što ovog vikenda nisam otišao da overim novi, digitalni bioskop u tržnom centru Delta Siti, tamo na Novom Beogradu. Nekako je to bilo očekivano, jer ko će drugi da se obraduje novim dvoranama nego ja, ali splet okolnosti je bio takav da će se predstavljanje novog bioskopa nastalog na pepelu starog, inače prvog pravog multipleksa u gradu i zemlji, obaviti ipak u sledećem nastavku. Nekoliko je razloga za takvu promenu plana, jedan od njih svakako i repertoar novog bioskopa koji je, barem za sada, više okrenut deci i ljubiteljima 3D avantura, ali glavni razlog je u stvari bio ''Dug'', film koji nisam ni primetio da se pojavio u ponudi i film koji sasvim sigurno neće izdržati više od nekoliko projekcija u ovom gradu. Pa da onda odmah upozorim, pre nego što ću i slovo napisati – zbog svega ovoga, pod hitno se organizujte i požurite u svoj lokalni multipleks jer je ''Dug'', po svemu sudeći, jedan od najboljih filmova koji će vam se ove godine dogoditi u beogradskim salama.
Radi se o delu nastalom prema izraelskom filmu Asafa Bernstina istog naziva iz 2007. godine, prikazanom i na Festivalu na Paliću. Nisam uspeo da vidim ovaj original, ali sam zato imao preporuku i od N. i od G. da je ovaj brzo nastali rimejk pravi dragulj među svim ovim mejnstrim kršom koji dominira repertoarom. Uostalom, niko nije morao mnogo da me nagovara – špijunski film sa Helen Miren, i to u predvečerje premijere ''Dečka, dame, kralja i špijuna'' – teško da sam i mogao sebi i M. da priredim bolji bioskopski provod, pa makar i u staroj, nedigitalnoj dvorani onog drugog bezličnog tržnog centra.
Poslednji put sam Helen Miren gledao u jednom drugom, takođe špijunskom filmu pod imenom ''Red'', ali iako sam znao da će i špijunaža i akcija imati potpuno drugačiji izgled u ''Dugu'', nekako mi je takva Helen, bele kose i u snežno belom kompletu, bila u mislima tokom uvodnih kadrova. Bez obzira na to što me je ovde sačekalo lice sa ogromnim ožiljkom, opet sam se momentalno vezao za ovu neverovatnu glumicu koja je toliko ubedljiva samo svojom pojavom, da je ponekada dovoljno samo da se šetka pred kamerom i da potpuno ispuni svako bioskopsko platno na planeti.
Još kada sam shvatio da je Rejčel Singer agent Mosada sa zadatkom da eliminiše nazzi zlikovca odgovornog za najmonstruoznije zločine protiv čovečnosti, znao sam da će ovo biti jedan od najjačih momenata ovogodišnje bioskopske sezone. Godina je 1997, ali stvari koje se odvijaju upućuju na 1965. godinu i boravak izraelskih operativaca u Istočnom Berlinu, na zadatku otkrivanja odbeglog naciste. Napetost je sve veća i to u obe epohe, a otkrića do kojih dolazimo toliko su dramatična da bi mogla da promene i stanje čitave jedne nacije.
Iako bi svako dalje ulaženje u detalje priče koja se odvija u dva različita vremenska perioda značilo otkrivanje šokantnih detalja koji su toliko bitni za sve ono što će se desiti u završnim minutima ''Duga'', ne mogu a da ne kažem da je ovo prava priča i za našu stvarnost u kojoj se stvari koje su prihvaćene kao opšta i ultimativna istina takođe ne poklapaju sa stvarnim događanjima. Novinska istina i tajne ljudi koji su stvarali tu istinu, dijametralno su suprotni i suprotstavljeni jedna drugoj, pa tako i ovde Rejčel Singer ima dilemu oko toga koje su laži bele, a koje crne i šta sve može da se dogodi kada prava istina pripreti da će da izađe na videlo, pa makar i nakon 30 godina.
Logično, kod ovako konstruisanih priča, rupe u narativu su i vidljive i donekle iritantne, ali sve dok u priči ne počnu da se događaju preokreti. Prvi, pa drugi, pa treći...i na kraju svi zaboravimo na nelogičnosti i stereotipno predviđanje i suočavamo se sa filmom koji je možda i definicija onog čuvenog opisa koji napetost povezuje sa sedenjem na ivici stolice; i sve to bez mnogo pucnjave ili specijalnih efekata. Naravno, neukusno je pričati o pukoj zanimljivosti kod filma u kojem se govori o kolektivnoj osveti za krvave ratne zločine, ali baš tako funkcioniše ''Dug'' – kao nešto što vas pre svega iznenadi i zabavi svojim kinematogarfskim kvalitetima, pa tek onda, kao neki sekundarni efekat, počinje da vas melje svojim moralnim i svakakvim drugim dilemama.
Ovakav film apsolutno zaslužuje i ovakvog zlikovca kakav je Jesper Kristensen u ulozi krvoločnog doktora Bernharda, negativca kakvog nismo imali prilike da vidimo još od Kristofa Valca i njegovog zastrašujućeg pukovnika Landu u Tarantinovim ''Prokletnicima''. Žilavi nacista, očajni izraelski agenti i nepredvidiva špijunska priča – dovoljno da film ovako zavidne ambicije završi kao jedan od najboljih i u svakom slučaju najsadržajnijih u godini koja se završava.
Ja: ****1/2
M: *****
Režija: Džon Maden
Uloge: Helen Miren, Sem Vortington, Tom Vilkinson
Distributer: Taramaunt
Malo sam bio razočaran što ovog vikenda nisam otišao da overim novi, digitalni bioskop u tržnom centru Delta Siti, tamo na Novom Beogradu. Nekako je to bilo očekivano, jer ko će drugi da se obraduje novim dvoranama nego ja, ali splet okolnosti je bio takav da će se predstavljanje novog bioskopa nastalog na pepelu starog, inače prvog pravog multipleksa u gradu i zemlji, obaviti ipak u sledećem nastavku. Nekoliko je razloga za takvu promenu plana, jedan od njih svakako i repertoar novog bioskopa koji je, barem za sada, više okrenut deci i ljubiteljima 3D avantura, ali glavni razlog je u stvari bio ''Dug'', film koji nisam ni primetio da se pojavio u ponudi i film koji sasvim sigurno neće izdržati više od nekoliko projekcija u ovom gradu. Pa da onda odmah upozorim, pre nego što ću i slovo napisati – zbog svega ovoga, pod hitno se organizujte i požurite u svoj lokalni multipleks jer je ''Dug'', po svemu sudeći, jedan od najboljih filmova koji će vam se ove godine dogoditi u beogradskim salama.
Radi se o delu nastalom prema izraelskom filmu Asafa Bernstina istog naziva iz 2007. godine, prikazanom i na Festivalu na Paliću. Nisam uspeo da vidim ovaj original, ali sam zato imao preporuku i od N. i od G. da je ovaj brzo nastali rimejk pravi dragulj među svim ovim mejnstrim kršom koji dominira repertoarom. Uostalom, niko nije morao mnogo da me nagovara – špijunski film sa Helen Miren, i to u predvečerje premijere ''Dečka, dame, kralja i špijuna'' – teško da sam i mogao sebi i M. da priredim bolji bioskopski provod, pa makar i u staroj, nedigitalnoj dvorani onog drugog bezličnog tržnog centra.
Poslednji put sam Helen Miren gledao u jednom drugom, takođe špijunskom filmu pod imenom ''Red'', ali iako sam znao da će i špijunaža i akcija imati potpuno drugačiji izgled u ''Dugu'', nekako mi je takva Helen, bele kose i u snežno belom kompletu, bila u mislima tokom uvodnih kadrova. Bez obzira na to što me je ovde sačekalo lice sa ogromnim ožiljkom, opet sam se momentalno vezao za ovu neverovatnu glumicu koja je toliko ubedljiva samo svojom pojavom, da je ponekada dovoljno samo da se šetka pred kamerom i da potpuno ispuni svako bioskopsko platno na planeti.
Još kada sam shvatio da je Rejčel Singer agent Mosada sa zadatkom da eliminiše nazzi zlikovca odgovornog za najmonstruoznije zločine protiv čovečnosti, znao sam da će ovo biti jedan od najjačih momenata ovogodišnje bioskopske sezone. Godina je 1997, ali stvari koje se odvijaju upućuju na 1965. godinu i boravak izraelskih operativaca u Istočnom Berlinu, na zadatku otkrivanja odbeglog naciste. Napetost je sve veća i to u obe epohe, a otkrića do kojih dolazimo toliko su dramatična da bi mogla da promene i stanje čitave jedne nacije.
Iako bi svako dalje ulaženje u detalje priče koja se odvija u dva različita vremenska perioda značilo otkrivanje šokantnih detalja koji su toliko bitni za sve ono što će se desiti u završnim minutima ''Duga'', ne mogu a da ne kažem da je ovo prava priča i za našu stvarnost u kojoj se stvari koje su prihvaćene kao opšta i ultimativna istina takođe ne poklapaju sa stvarnim događanjima. Novinska istina i tajne ljudi koji su stvarali tu istinu, dijametralno su suprotni i suprotstavljeni jedna drugoj, pa tako i ovde Rejčel Singer ima dilemu oko toga koje su laži bele, a koje crne i šta sve može da se dogodi kada prava istina pripreti da će da izađe na videlo, pa makar i nakon 30 godina.
Logično, kod ovako konstruisanih priča, rupe u narativu su i vidljive i donekle iritantne, ali sve dok u priči ne počnu da se događaju preokreti. Prvi, pa drugi, pa treći...i na kraju svi zaboravimo na nelogičnosti i stereotipno predviđanje i suočavamo se sa filmom koji je možda i definicija onog čuvenog opisa koji napetost povezuje sa sedenjem na ivici stolice; i sve to bez mnogo pucnjave ili specijalnih efekata. Naravno, neukusno je pričati o pukoj zanimljivosti kod filma u kojem se govori o kolektivnoj osveti za krvave ratne zločine, ali baš tako funkcioniše ''Dug'' – kao nešto što vas pre svega iznenadi i zabavi svojim kinematogarfskim kvalitetima, pa tek onda, kao neki sekundarni efekat, počinje da vas melje svojim moralnim i svakakvim drugim dilemama.
Ovakav film apsolutno zaslužuje i ovakvog zlikovca kakav je Jesper Kristensen u ulozi krvoločnog doktora Bernharda, negativca kakvog nismo imali prilike da vidimo još od Kristofa Valca i njegovog zastrašujućeg pukovnika Landu u Tarantinovim ''Prokletnicima''. Žilavi nacista, očajni izraelski agenti i nepredvidiva špijunska priča – dovoljno da film ovako zavidne ambicije završi kao jedan od najboljih i u svakom slučaju najsadržajnijih u godini koja se završava.
Ja: ****1/2
M: *****
