Stiče se utisak da može Real, ovakav kakav je, da dovede još jednog Murinja i da pokupuje sve najbolje na igračkom tržištu sveta , ali da ni to ne bi bilo dovoljno da odigra makar egal sa Barsom. Inače, vidjeno je već što-šta u pokušajima da se odgovori na Gvardiolinu igru „od noge do noge“ . I tvrdo, i žustro, i presingom, i na prekid... I bezobrazno, i grubo. I ništa. Džaba trud, silina, histerija...
Jednostavno, nema ’leba od takve igre protiv Barse. Tačka.
Jer to, kako to plavo-crveni igraju od noge do noge još u istoriji fudbala nije vidjeno, a dokazano je da takvu pas-igru u ovom trenutku, ni potencijalno, ne može da realizuje baš nijedan tim na svetu. Na pitanje zašto je to tako ima više odgovora, a samo jedan od bitnijih je taj da se takva igra u katalonskom klubu neguje odavno i to od najmladjih - od petlića.
Svi nastoje da igraju baš tako i to, od malena, pa za nekih petnaestak godina svakodnevnog treninga, eto, sazru i poneki igrači koji to mogu da demonstriraju i u takmičarskim utakmicama. Tamo se, takodje, što nije bez veze, favorizuju izrazite tehničke, atletske i psihološke sposobnosti dece koje će, primenjene u igri, biti od neprocenjive važnosti za ono što se zove nadigravanje. A od takve dece tamo se prave igrači.
U Realu, medjutim, ničega od toga nema. Oni kupuju i kupuju i čini se i ubuduće će samo - kupovati. Tu je, možda, i suštinska razlika izmedju ova dva kluba, pa i dve fudbaske filozofije. To su dva pogleda na igru i na budućnost te igre. Pa, čak, i dva pogleda na fudbal kao biznis. To su razlike koje karakterišu sisteme i koje se nikad, pa ni u beskonačnosti, neće moći približiti.
Po mnogima, nije slučajno što španska reprezentacija, već više od dve godine, igra stilom Barcelone, a njeni igrači čine bazu takve igre. Po meni, nije čudno što se čak i realovi igrači dok igraju u reprezentaciji osećaju nekako bolje, opuštenije, pa i komfornije nego u onom što forsira Murinjo.
Filozofiju fudbala kao rata na dva gola na travnatom terenu, po onome što videsmo i pre neki dan, Barcelona elegantno poražava i ponižava veštinom i inteligencijom. A suverenost u nadigravanju psihološki ih čini čak isuviše superiornim za ovu generaciju Reala.
U kontekstu čitave ove priče gde samo Barcelona pobedjuje, ono što, eventualno, predstavlja opasnost po španski derbi (pa i za nas ljubitelje fudbala) u budućnosti jeste moguća izvesnost rezultata u kontinuitetu. A ako se to dogodi, onda, možda, sledi dosada, pa kao rezultat dosade i pad interesovanja za takve utakmice. Katastrofa. I, ko bi u tom slučaju bio kriv - Real ili Barcelona? Barsa verovatno ne, zato što igra nešto što drugi objektivno ne mogu da dostignu, jer im nedostaje kvalitet i mnogo toga još. Ali, ni Real ne bi bio kriv, jer taj tim postiže maksimum sa sistemima koje može da primenjuje na terenu, kao i kvalitetom igrača kojima raspolaže.
Stoga, iako uživam u ovome što se sada dogadja u „el klasiku“, sve se nešto plašim da baš i neće valjati da Barsa stalno dere Real. Ali, kako da Real prekine taj trend koji preti da sve odvede u dosadu? Bojim se, nikako, bar još neko vreme.
Zato uživam, a, eto, i strepim!
Jednostavno, nema ’leba od takve igre protiv Barse. Tačka.
Jer to, kako to plavo-crveni igraju od noge do noge još u istoriji fudbala nije vidjeno, a dokazano je da takvu pas-igru u ovom trenutku, ni potencijalno, ne može da realizuje baš nijedan tim na svetu. Na pitanje zašto je to tako ima više odgovora, a samo jedan od bitnijih je taj da se takva igra u katalonskom klubu neguje odavno i to od najmladjih - od petlića.
Svi nastoje da igraju baš tako i to, od malena, pa za nekih petnaestak godina svakodnevnog treninga, eto, sazru i poneki igrači koji to mogu da demonstriraju i u takmičarskim utakmicama. Tamo se, takodje, što nije bez veze, favorizuju izrazite tehničke, atletske i psihološke sposobnosti dece koje će, primenjene u igri, biti od neprocenjive važnosti za ono što se zove nadigravanje. A od takve dece tamo se prave igrači.
U Realu, medjutim, ničega od toga nema. Oni kupuju i kupuju i čini se i ubuduće će samo - kupovati. Tu je, možda, i suštinska razlika izmedju ova dva kluba, pa i dve fudbaske filozofije. To su dva pogleda na igru i na budućnost te igre. Pa, čak, i dva pogleda na fudbal kao biznis. To su razlike koje karakterišu sisteme i koje se nikad, pa ni u beskonačnosti, neće moći približiti.
Po mnogima, nije slučajno što španska reprezentacija, već više od dve godine, igra stilom Barcelone, a njeni igrači čine bazu takve igre. Po meni, nije čudno što se čak i realovi igrači dok igraju u reprezentaciji osećaju nekako bolje, opuštenije, pa i komfornije nego u onom što forsira Murinjo.
Filozofiju fudbala kao rata na dva gola na travnatom terenu, po onome što videsmo i pre neki dan, Barcelona elegantno poražava i ponižava veštinom i inteligencijom. A suverenost u nadigravanju psihološki ih čini čak isuviše superiornim za ovu generaciju Reala.
U kontekstu čitave ove priče gde samo Barcelona pobedjuje, ono što, eventualno, predstavlja opasnost po španski derbi (pa i za nas ljubitelje fudbala) u budućnosti jeste moguća izvesnost rezultata u kontinuitetu. A ako se to dogodi, onda, možda, sledi dosada, pa kao rezultat dosade i pad interesovanja za takve utakmice. Katastrofa. I, ko bi u tom slučaju bio kriv - Real ili Barcelona? Barsa verovatno ne, zato što igra nešto što drugi objektivno ne mogu da dostignu, jer im nedostaje kvalitet i mnogo toga još. Ali, ni Real ne bi bio kriv, jer taj tim postiže maksimum sa sistemima koje može da primenjuje na terenu, kao i kvalitetom igrača kojima raspolaže.
Stoga, iako uživam u ovome što se sada dogadja u „el klasiku“, sve se nešto plašim da baš i neće valjati da Barsa stalno dere Real. Ali, kako da Real prekine taj trend koji preti da sve odvede u dosadu? Bojim se, nikako, bar još neko vreme.
Zato uživam, a, eto, i strepim!
Pridruži se MONDO zajednici.