Poseidon (2006)
Režija: Volfgang Petersen
Uloge: Kurt Rasel, Ričard Drajfus, Džoš Lukas
Distribucija: Tuck
Mesecima sam se oštrio na ovaj film! Još onog trenutka kada sam u bioskopu prvi put video najavu za novog Posejdona, što je bilo pre par meseci, osetio sam neko neobično uzbuđenje. Naravno, znao sam da to nije zbog samog filma – trejler mi je, naime, još od starta izgledao prilično sumnjivo – naslov je izazvao reakciju. Još tada, dakle pre par meseci, žurno sam otišao na IMDB da se podsetim originala i tada shvatio da kada je ovaj film prikazivan u Beogradu, ja nisam bio još ni tinejdžer.
Iako sam 100% siguran da godinama ili čak decenijama nisam gledao ovaj film, nije ni čudo da mi je Posejdonova avantura ostala tako dobro urezana u pamćenje – bila su to, valjda, prva ozbiljna bioskopska iskustva. Skoro sam ubeđen da sam ga tih davnih godina gledao sa majkom i da sam bio oduševljen, kao i ona. Sećao sam se pune sale. Sećao sam se Šeli Vinters i Džina Hekmana, sećao sam se spektakularnih spec. efekata i genijalnog slogana: HELL, UPSIDE DOWN!
Automatski sam se prisetio još nekih dečačkih favorita iz tog vremena – Zemljotresa, Paklenog tornja, Godzile protiv Megalona...
Tako sam, pun nekog neobjašnjivog elana krenuo ka Takvudu. Sreda, pola tri, nas 5-6 u Riti Hejvort. Nisam sam, naravno, pored mene moj drugar S, inače Crnogorac, ali od onih retkih koji vole more i imaju neko iskustvo sa brodova. S. je par godina krstario nekim stranim teretnjakom po svetu pa je to i bio glavni razlog što sam ga poveo na ovaj film. Kao, iskusan je, pomoći će. Malo se bunio, jer, kako reče, preseli su mu morski filmovi još od Titanika, ali nekako sam ga nagovorio da mi ipak pravi društvo. To me je koštalo njegovu kartu, kikiriki i koka kolu (prvo je tražio pivo!) i posle prevoz do neke periferije. Sledeći put vodim samo dobrovoljce.
Posejdon, znači. Režija Volfgang Petersen, što i nije baš tako loša referenca, pomislio sam u prvom trenutku – Das Boot kojim je kupio kartu za Kaliforniju, pa zatim super SF Enemy Mine za zanimljiv start u Holivudu, pa odličan In the Line of Fire. Pa i više nego pristojna Troja.
Već u desetom minutu filma S. je izgovorio najgoru moguću rečenicu koju možete da čujete dok gledate neki akcioni ili sličan film: ''Slušaj M, samo da ti kažem, ovo je nemoguće!'' U tom trenutku na platnu se odigrava ubedljivo najuzbudljiviji trenutak filma – ogromni, spektakularni talas udara direktno u našeg junaka (brod) koji se okreće i pada na leđa (ili je to možda trbuh?). Putnici padaju sa poda na plafon, nabijaju se na lustere, žene vrište, deca kmeče – pravi pakao. Od tog trenutka pa do kraja filma grupa odabranih putnika pokušava da se dokopa otvora za propelere (S: brate, i ovo je nemoguće).
Za mene je već sve nemoguće i neshvatljivo – šta je gore, a šta dole, gde je more, a gde površina i sl. Akcija je apsolutno non-stop prisutna, efekti moćni, ali gde je ona Šeli Vinters, gde su suze?
Umesto emocija, tu je S, koji sad već ne zatvara usta. Na sreću, uskoro shvatam da ne priča meni, već se obraća platnu: ''Matere mi, da ste prošli kroz otvor za lift sad bi film već bio gotov'', pa zatim ''Ne tuda, ne jado, đe ćeš posle da se vratiš, idi ka pramcu nesrećo''. I slično.
Sva sreća, film traje nešto manje od 100-tinak minuta, vrlo, vrlo kul od Volfganga, obično ovakve besmislice nemaju kraja. Već u pola pet mi smo napolju. S. i dalje prosipa svoju ekspertizu (''Trebalo je da razvale vrata od male palube, Kurt bi još bio živ. I onaj glupi kapetan, trebalo je da ga okrene prema talasu, da ga seče brate, pod uglom od 85 stepeni. A i ono kad šaht odvrću, veruj mi, nemoguće je...'')
Može S. da priča šta hoće, ali vidim da se u stvari dobro proveo, iako je sve nemoguće. Ja i nisam. Svašta mi je falilo na Posejdonu – i uverljivijih likova i zanimljivije priče. Malo neke romanse i malo manje akcije. Da je bilo tako, verovatno bi i sala bila punija.
Ocene:
Ja **
S. ****
kolumna@mtsmondo.com
Režija: Volfgang Petersen
Uloge: Kurt Rasel, Ričard Drajfus, Džoš Lukas
Distribucija: Tuck
Mesecima sam se oštrio na ovaj film! Još onog trenutka kada sam u bioskopu prvi put video najavu za novog Posejdona, što je bilo pre par meseci, osetio sam neko neobično uzbuđenje. Naravno, znao sam da to nije zbog samog filma – trejler mi je, naime, još od starta izgledao prilično sumnjivo – naslov je izazvao reakciju. Još tada, dakle pre par meseci, žurno sam otišao na IMDB da se podsetim originala i tada shvatio da kada je ovaj film prikazivan u Beogradu, ja nisam bio još ni tinejdžer.
Iako sam 100% siguran da godinama ili čak decenijama nisam gledao ovaj film, nije ni čudo da mi je Posejdonova avantura ostala tako dobro urezana u pamćenje – bila su to, valjda, prva ozbiljna bioskopska iskustva. Skoro sam ubeđen da sam ga tih davnih godina gledao sa majkom i da sam bio oduševljen, kao i ona. Sećao sam se pune sale. Sećao sam se Šeli Vinters i Džina Hekmana, sećao sam se spektakularnih spec. efekata i genijalnog slogana: HELL, UPSIDE DOWN!
Automatski sam se prisetio još nekih dečačkih favorita iz tog vremena – Zemljotresa, Paklenog tornja, Godzile protiv Megalona...
Tako sam, pun nekog neobjašnjivog elana krenuo ka Takvudu. Sreda, pola tri, nas 5-6 u Riti Hejvort. Nisam sam, naravno, pored mene moj drugar S, inače Crnogorac, ali od onih retkih koji vole more i imaju neko iskustvo sa brodova. S. je par godina krstario nekim stranim teretnjakom po svetu pa je to i bio glavni razlog što sam ga poveo na ovaj film. Kao, iskusan je, pomoći će. Malo se bunio, jer, kako reče, preseli su mu morski filmovi još od Titanika, ali nekako sam ga nagovorio da mi ipak pravi društvo. To me je koštalo njegovu kartu, kikiriki i koka kolu (prvo je tražio pivo!) i posle prevoz do neke periferije. Sledeći put vodim samo dobrovoljce.
Posejdon, znači. Režija Volfgang Petersen, što i nije baš tako loša referenca, pomislio sam u prvom trenutku – Das Boot kojim je kupio kartu za Kaliforniju, pa zatim super SF Enemy Mine za zanimljiv start u Holivudu, pa odličan In the Line of Fire. Pa i više nego pristojna Troja.
Već u desetom minutu filma S. je izgovorio najgoru moguću rečenicu koju možete da čujete dok gledate neki akcioni ili sličan film: ''Slušaj M, samo da ti kažem, ovo je nemoguće!'' U tom trenutku na platnu se odigrava ubedljivo najuzbudljiviji trenutak filma – ogromni, spektakularni talas udara direktno u našeg junaka (brod) koji se okreće i pada na leđa (ili je to možda trbuh?). Putnici padaju sa poda na plafon, nabijaju se na lustere, žene vrište, deca kmeče – pravi pakao. Od tog trenutka pa do kraja filma grupa odabranih putnika pokušava da se dokopa otvora za propelere (S: brate, i ovo je nemoguće).
Za mene je već sve nemoguće i neshvatljivo – šta je gore, a šta dole, gde je more, a gde površina i sl. Akcija je apsolutno non-stop prisutna, efekti moćni, ali gde je ona Šeli Vinters, gde su suze?
Umesto emocija, tu je S, koji sad već ne zatvara usta. Na sreću, uskoro shvatam da ne priča meni, već se obraća platnu: ''Matere mi, da ste prošli kroz otvor za lift sad bi film već bio gotov'', pa zatim ''Ne tuda, ne jado, đe ćeš posle da se vratiš, idi ka pramcu nesrećo''. I slično.
Sva sreća, film traje nešto manje od 100-tinak minuta, vrlo, vrlo kul od Volfganga, obično ovakve besmislice nemaju kraja. Već u pola pet mi smo napolju. S. i dalje prosipa svoju ekspertizu (''Trebalo je da razvale vrata od male palube, Kurt bi još bio živ. I onaj glupi kapetan, trebalo je da ga okrene prema talasu, da ga seče brate, pod uglom od 85 stepeni. A i ono kad šaht odvrću, veruj mi, nemoguće je...'')
Može S. da priča šta hoće, ali vidim da se u stvari dobro proveo, iako je sve nemoguće. Ja i nisam. Svašta mi je falilo na Posejdonu – i uverljivijih likova i zanimljivije priče. Malo neke romanse i malo manje akcije. Da je bilo tako, verovatno bi i sala bila punija.
Ocene:
Ja **
S. ****
kolumna@mtsmondo.com
Pridruži se MONDO zajednici.