Over the Hedge (2006)
Režija: Tim Džonson, Keri Kirkpatrik
Glasovi: Brus Vilis, Nik Nolti
Distribucija: Taramaunt
Nekako se desilo da danas imam pred sobom prilično slobodan dan, to jest popodne. Bio sam vrlo, vrlo vredan i sve svoje poslove završio do pola pet, kada se J. završava škola. Kad sam već kod toga, upozoren sam da sam prilikom poslednjeg odlaska sa njom u bioskop, na istom ovom mestu napisao u zagradi iza njenog imena broj 7. Kardinalna greška, priznajem i ovom prilikom se izvinjavam mladoj gospođici. Pravi broj je 7,5. Opasni su postali ovi đaci prvaci!
Dakle J. (7,5) i ja smo imali celo popodne pred sobom i kada sam joj objasnio da u Rodi ima onaj film koji liči na ‘’Sezonu lova’’, ali je, kako sam čuo, mnogo bolji, više nije bilo nikakve dileme. Smestila se na svoje zadnje sedište, vezala pojas i nestrpljivo naredila: ‘’Ajde, šta čekaš, vozi!’’. Nekim čudom, u saobraćaju nije bilo kataklizmično kako ume da bude, pa smo do Brda stigli čak 15 minuta ranije, kupili karte i grickalice i neku gaziranu tečnost i smestili se negde više napred nego nazad, kada je J. primetila da smo sami u dvorani. ‘’Doći će već neko, ništa ne brini’’, rekoh ja, ‘’nadam se barem, inače možda neće biti projekcije’’. U sebi sam mislio da to stvarno ne mogu da joj priredim i da ću, ako bude trebalo, da kupim još par karata (i D.-u ispostaviti račun) kako bismo ipak imali predviđeni provod, ali odjednom, sva svetla su se ugasila i projekcija je počela. Nas dvoje sami u dvorani.
Režija: Tim Džonson, Keri Kirkpatrik
Glasovi: Brus Vilis, Nik Nolti
Distribucija: Taramaunt
Nekako se desilo da danas imam pred sobom prilično slobodan dan, to jest popodne. Bio sam vrlo, vrlo vredan i sve svoje poslove završio do pola pet, kada se J. završava škola. Kad sam već kod toga, upozoren sam da sam prilikom poslednjeg odlaska sa njom u bioskop, na istom ovom mestu napisao u zagradi iza njenog imena broj 7. Kardinalna greška, priznajem i ovom prilikom se izvinjavam mladoj gospođici. Pravi broj je 7,5. Opasni su postali ovi đaci prvaci!
Dakle J. (7,5) i ja smo imali celo popodne pred sobom i kada sam joj objasnio da u Rodi ima onaj film koji liči na ‘’Sezonu lova’’, ali je, kako sam čuo, mnogo bolji, više nije bilo nikakve dileme. Smestila se na svoje zadnje sedište, vezala pojas i nestrpljivo naredila: ‘’Ajde, šta čekaš, vozi!’’. Nekim čudom, u saobraćaju nije bilo kataklizmično kako ume da bude, pa smo do Brda stigli čak 15 minuta ranije, kupili karte i grickalice i neku gaziranu tečnost i smestili se negde više napred nego nazad, kada je J. primetila da smo sami u dvorani. ‘’Doći će već neko, ništa ne brini’’, rekoh ja, ‘’nadam se barem, inače možda neće biti projekcije’’. U sebi sam mislio da to stvarno ne mogu da joj priredim i da ću, ako bude trebalo, da kupim još par karata (i D.-u ispostaviti račun) kako bismo ipak imali predviđeni provod, ali odjednom, sva svetla su se ugasila i projekcija je počela. Nas dvoje sami u dvorani.
Sami kao Zombi...
Moram ovde da napravim malu digresiju, jer se ovakve stvari ne dešavaju baš često, čak ni u ovom jadnom gradu. Meni lično se to dogodilo samo jednom i to ne ovde već u jednom malom američkom Midvest gradu u kojem sam se pre mnogo godina potpuno sam uputio u lokalni multipleks na ponoćnu projekciju filma ‘’Night of the Living Dead’’ Toma Savinija (rimejk Romerovog slavnog zombi prvenca) i tamo naišao na bioskop u mraku, sa potpuno praznim ogromnim parkingom i dve devojke koje su unutra prodavale kokice i cepkale karte. Malo sam čekao, a onda ih upitao da li će uopšte biti projekcije pošto su prodali samo jednu kartu, na šta su me one iznenađeno pogledale i objasnile da bi se film vrteo i da niko nije došao. Šta reći, Amerikanci.
U svakom slučaju, narednih stotinak minuta sam proveo u neopisivom strahu i kroz glavu su mi, pored zastrašujućih zombija sa platna, prolazili inseti iz svih američkih horor filmova kojih sam mogao da se setim i u kojima nevini turisti stradaju baš na Midvestu od raznih izopačenih zlikovaca. Znate već – Teksaški masakr motornom testerom, Brda imaju oči i slično. Nekako sam, uz bezbroj osvrtanja i trzanja, ipak preživeo tu strašnu projekciju.
Naravno, druga pesma je bila u Rodi. J. je ubrzo nakon početne opčinjenosti pokretnim slikama na velikom ekranu počela da uživa u svim blagodetima prazne dvorane, od pravljenja senki po platnu do glasnog navijanja i komentarisanja.
A na samom platnu, jedan od najboljih crtaća godine! Neotesani rakun koristi zimski san i krade medvedu njegove zalihe junk food-a, ali kada je uhvaćen na delu, ostaje mu samo da obeća medi da će mu sve vratiti na ovaj ili onaj način. Ne bi li spasao sopstvenu kožu, on pronalazi sitnije usnule životinje i uspeva da ih nagovori da krenu u pohod preko ograde, u obližnje ljudsko naselje. Milk šejkovi, čipsevi, neki američki smokiji, hamburgeri i slične odvratnosti fantastičnog ukusa postaju predmet rata između ljudi i šumskih bića. Kraj već i sami možete da predvidite, rakun je ipak kul, medved baš i nije, a ljudi su, logično, katastrofa. Oposumi, kornjače, bodljikavi prasići – pravi junaci.
I J. je bila, baš kao i ja, oduševljena provodom. Naravno, morala je ipak malo i da me ponizi – ‘’Ovaj put nisi čak ni zaspao, mora da se i tebi svideo film’’, ali meni ništa više nije moglo da pokvari ovo divno veče. Ipak nisam hteo da joj ostanem dužan, pa sam tako došao na genijalnu ideju da film iskoristim ne bih li joj još jednom objasnio svu pogubnost brze hrane i kako se od nje ljudi nenormalno debljaju i razboljevaju i kako im od toga mozak postaje kašast, i kako će, ako bude mnogo jela tu hranu uskoro početi da sluša i Cecu i sve tako, ali sav trud je pao u vodu kada smo stigli do Slavije i kada nas je pogledalo veliko crveno slovo M. Molim te tata, molim te. Molimtemolimtemolimte, samo sad baš sam strašno gladna, ajde bre molim te, neću ti tražiti mesec dana, leći ću na vreme večeras i slični fazoni.
Okej, okej, može jednom mesečno.
Na kraju, posle kupanja i čaše (zdravog) jogurta, makar je legla na vreme. A kad je zaspala, krišom sam se naoružao gaziranim pićem i bonbonama radioaktivnih boja, bilo je tu i malo čipsa sa ukusom tzatzikija, čokolade i svega još i montirao se ispred malog ekrana ne bih li otpratio novu briljantnu partiju Nemanje Vidića.
Očevi su odvratni licemeri. Sa kašastim mozgovima.
Ocene:
Ja *****
J. *****
kolumna@mtsmondo.com
U svakom slučaju, narednih stotinak minuta sam proveo u neopisivom strahu i kroz glavu su mi, pored zastrašujućih zombija sa platna, prolazili inseti iz svih američkih horor filmova kojih sam mogao da se setim i u kojima nevini turisti stradaju baš na Midvestu od raznih izopačenih zlikovaca. Znate već – Teksaški masakr motornom testerom, Brda imaju oči i slično. Nekako sam, uz bezbroj osvrtanja i trzanja, ipak preživeo tu strašnu projekciju.
Naravno, druga pesma je bila u Rodi. J. je ubrzo nakon početne opčinjenosti pokretnim slikama na velikom ekranu počela da uživa u svim blagodetima prazne dvorane, od pravljenja senki po platnu do glasnog navijanja i komentarisanja.
A na samom platnu, jedan od najboljih crtaća godine! Neotesani rakun koristi zimski san i krade medvedu njegove zalihe junk food-a, ali kada je uhvaćen na delu, ostaje mu samo da obeća medi da će mu sve vratiti na ovaj ili onaj način. Ne bi li spasao sopstvenu kožu, on pronalazi sitnije usnule životinje i uspeva da ih nagovori da krenu u pohod preko ograde, u obližnje ljudsko naselje. Milk šejkovi, čipsevi, neki američki smokiji, hamburgeri i slične odvratnosti fantastičnog ukusa postaju predmet rata između ljudi i šumskih bića. Kraj već i sami možete da predvidite, rakun je ipak kul, medved baš i nije, a ljudi su, logično, katastrofa. Oposumi, kornjače, bodljikavi prasići – pravi junaci.
I J. je bila, baš kao i ja, oduševljena provodom. Naravno, morala je ipak malo i da me ponizi – ‘’Ovaj put nisi čak ni zaspao, mora da se i tebi svideo film’’, ali meni ništa više nije moglo da pokvari ovo divno veče. Ipak nisam hteo da joj ostanem dužan, pa sam tako došao na genijalnu ideju da film iskoristim ne bih li joj još jednom objasnio svu pogubnost brze hrane i kako se od nje ljudi nenormalno debljaju i razboljevaju i kako im od toga mozak postaje kašast, i kako će, ako bude mnogo jela tu hranu uskoro početi da sluša i Cecu i sve tako, ali sav trud je pao u vodu kada smo stigli do Slavije i kada nas je pogledalo veliko crveno slovo M. Molim te tata, molim te. Molimtemolimtemolimte, samo sad baš sam strašno gladna, ajde bre molim te, neću ti tražiti mesec dana, leći ću na vreme večeras i slični fazoni.
Okej, okej, može jednom mesečno.
Na kraju, posle kupanja i čaše (zdravog) jogurta, makar je legla na vreme. A kad je zaspala, krišom sam se naoružao gaziranim pićem i bonbonama radioaktivnih boja, bilo je tu i malo čipsa sa ukusom tzatzikija, čokolade i svega još i montirao se ispred malog ekrana ne bih li otpratio novu briljantnu partiju Nemanje Vidića.
Očevi su odvratni licemeri. Sa kašastim mozgovima.
Ocene:
Ja *****
J. *****
kolumna@mtsmondo.com
Pridruži se MONDO zajednici.