Svako malo, u našoj lepoj, maloj zemlji dogodi se da me neko očara svojim talentom, poštenjem i autentičnošu, i da održi lekciju svojim starijim , iskusnijim i uspešnijim „kolegama“. Jedan od takvih za mene je i Slobodan Trkulja.
Čoveka sam upoznala negde ’96. u našem studiju koji je tada bio na Zvezdinom stadionu. I saznala da studira saksofon i još kakve duvačke instrumente na Džez akademiji u Amsterdamu. Zanimljivo...
Imao je dugačku kosu u obliku perčina (onda kad ga ovi etno pomodarci nisu nosili), taman prodoran pogled, i žarku žudnju za muzikom i stvaranjem, što će ga uvek i svugde činiti jednim od onih specijalnih ljudi.
Došao je da snimi svoj demo kod nas u studiju, čak mu je Koki nešto pomogao i sa aranžmanom. Priznajem, bila sam zaintrigirana, i pitala sam se kakvu li to muziku pravi taj čudni, dugokosi mladić.
Ono što sam čula me je vrlo iznenadilo. Bila je to mešavina modernog, brzog gruva, gajdi koje on sam majstorski svira i njegovog vokala na kome bi mu zavidela svaka ladarica. A pesma je bila tradicional, „Crne oči“. Toliko mi se dopala da sam redovno, kada sam u studiju, tražila da je čujem.
Nakon nekog vremena otišla sam na svirku koju je Trkulja imao u Ateljeu 212. Tek tu sam postala verni obožavatelj njegovog lika i dela. On je vladao tom scenom, muzičari oko njega su bili vrhunski, a sama muzika je nosila svakog ko se našao u sali. I opet ga posle toga nije bilo nekoliko godina.
Sve do pre par meseci, kad se javio i pitao me za ploču koju snimam, načuo je da sam zvala neke vrsne svetske muzičare, pa je hteo da iz prve ruke čuje kako je to prošlo. I čuo je. Ne pamtim kada mi je neko poklonio toliko pozitivne energije vezano za moj posao. Posle tog vidjanja sa njim, bila sam zadovoljna, puna elana i nestrpljiva da nastavim rad na ploči. A on mi je doneo DVD snimak svog koncerta u Sava centru pod nazivom „Balkanopolis“.
Bila sam u fazonu „Eeeej, pa kad je to bilo, i kako ja nisam znala za to?“. Enivej, pusti on to meni, i ja padnem sa stolice. Filharmonija iza njega, bubnjar iz Holandije, odličan bend. A aranžmani za filharmoniju fantastični (Vladimir Nikolov iz Makedonije, svaka čast!). Sve zvuči kao neki film o Džems Bondu u kome su glavne gajde i neobičan muški glas...Ma fantastično. Da čovek ne poveruje da se tako nešto odigralo u Beogradu!
Starije kolege dotičnog umetnika koji pune dvorane širom sveta i Srbije nek se malo zamisle, jer razlika između njih i ovog autentičnog mladog umetnika je očigledna.
Skoro kao razlika između kopije i originala...Bravo i napred, Trkulja!
Pozdrav
Kristina
kolumna@mtsmondo.com
Čoveka sam upoznala negde ’96. u našem studiju koji je tada bio na Zvezdinom stadionu. I saznala da studira saksofon i još kakve duvačke instrumente na Džez akademiji u Amsterdamu. Zanimljivo...
Imao je dugačku kosu u obliku perčina (onda kad ga ovi etno pomodarci nisu nosili), taman prodoran pogled, i žarku žudnju za muzikom i stvaranjem, što će ga uvek i svugde činiti jednim od onih specijalnih ljudi.
Došao je da snimi svoj demo kod nas u studiju, čak mu je Koki nešto pomogao i sa aranžmanom. Priznajem, bila sam zaintrigirana, i pitala sam se kakvu li to muziku pravi taj čudni, dugokosi mladić.
Ono što sam čula me je vrlo iznenadilo. Bila je to mešavina modernog, brzog gruva, gajdi koje on sam majstorski svira i njegovog vokala na kome bi mu zavidela svaka ladarica. A pesma je bila tradicional, „Crne oči“. Toliko mi se dopala da sam redovno, kada sam u studiju, tražila da je čujem.
Nakon nekog vremena otišla sam na svirku koju je Trkulja imao u Ateljeu 212. Tek tu sam postala verni obožavatelj njegovog lika i dela. On je vladao tom scenom, muzičari oko njega su bili vrhunski, a sama muzika je nosila svakog ko se našao u sali. I opet ga posle toga nije bilo nekoliko godina.
Sve do pre par meseci, kad se javio i pitao me za ploču koju snimam, načuo je da sam zvala neke vrsne svetske muzičare, pa je hteo da iz prve ruke čuje kako je to prošlo. I čuo je. Ne pamtim kada mi je neko poklonio toliko pozitivne energije vezano za moj posao. Posle tog vidjanja sa njim, bila sam zadovoljna, puna elana i nestrpljiva da nastavim rad na ploči. A on mi je doneo DVD snimak svog koncerta u Sava centru pod nazivom „Balkanopolis“.
Bila sam u fazonu „Eeeej, pa kad je to bilo, i kako ja nisam znala za to?“. Enivej, pusti on to meni, i ja padnem sa stolice. Filharmonija iza njega, bubnjar iz Holandije, odličan bend. A aranžmani za filharmoniju fantastični (Vladimir Nikolov iz Makedonije, svaka čast!). Sve zvuči kao neki film o Džems Bondu u kome su glavne gajde i neobičan muški glas...Ma fantastično. Da čovek ne poveruje da se tako nešto odigralo u Beogradu!
Starije kolege dotičnog umetnika koji pune dvorane širom sveta i Srbije nek se malo zamisle, jer razlika između njih i ovog autentičnog mladog umetnika je očigledna.
Skoro kao razlika između kopije i originala...Bravo i napred, Trkulja!
Pozdrav
Kristina
kolumna@mtsmondo.com
Pridruži se MONDO zajednici.