Happy Feet (2006)
Režija: Džordž Miler
Glasovi: Ilajdža Vud, Nikol Kidman, Hju Džekman
Distribucija: Tak
Na putu do Sava centra, J. (7,5) me je upitala da li postoji bilo kakva šansa da i danas budemo potpuno sami u dvorani, kao prošli put kada smo gledali film u Rodi, ali sam morao da je razočaram i objasnim kako idemo na premijeru i kako nema šanse da budemo sami, ali i kako je to bolja varijanta, biće puno dece, veselja i tih fazona.
I zaista, na stotine dece i na stotine majki (tek razbuđenih, raščupanih i nadrndanih, ali i poneka nasmejana i tip-top sređena u 11 ujutru, nedelja) i poneki otac (zanimljivo, očevi uglavnom prepoznatljivi likovi, da ne kažem selebriti sugrađani), već su sedeli u sali i bili spremni za početak filma koji je svojim divnim trejlerom već mesecima pretio kako će bez problema poneti titulu najzabavnijeg crtaća godine.
Znate već, to je onaj film u kojem pingvin stepuje. Negde sam pre filma bio pročitao kako je saundtrek filma pravi spektakl, pa sam J. pokušao da dam i jedan mali zadatak: ''Znaš, muzika je vrlo bitna u ovom filmu i čućeš svakakve pesme, ali ne bi bilo loše da mi na kraju kažeš koja ti se pesma najviše dopala, pa možda nagovorim onog bradatog u crveno-belom da ti donese disk za ispod jelke'', probao sam ja. ''Okej, reći ću ti, ali pusti to sa diskovima, to i ti možeš da mi narežeš, nego reci ti Deda Mrazu ono za zmaja i plejstejsn i bajonikla i ostalo''. Nešto sam promrmljao i odvukao je u prednje redove.
Iz nekog razloga, roditelji su tog jutra bili specijalno antipatični: zvrjali su mobilni, slali su se SMS-ovi, dralo se na decu (''evo ti, gledaj sada, sama si to tražila'' i sl.), mislim da je bilo i poneko fizičko razračunavanje, ali J. i ja smo sve to stojički podnosili. Slika je, i pored svega, zaista bila divna – gomila dece u dvorani i snežna prostranstva na platnu, prava idila.
Naš junak se zove Mucko, čini mi se, Mambl u originalu. On je Carski pingvin (to su oni veliki) iz plemena u kojem svi divno pevaju. Mucko je očajan, jer falšira ko Džimi Barka, ali zato poseduje jedan sasvim drugačiji dar – pun energije, on stepuje kao neka vrhunska brodvejska zvezda. Svejedno, kod njega na Antarktiku plemenske vođe su zatucane i sklone religioznom fanatizmu i Mucko ubrzo biva odbačen ne samo od pingvinskih lidera, već i od svojih najbližih. Meni je već tu sve postalo pomalo sumnjivo, a usput je saundtrekom već izvesno vreme dominirala neka Queen pesma i ja sam samo molio boga da mi J. ne proglasi Fredija za svog novog muzičkog idola.
Uz crne misli, i na platnu su stvari postajale sve nebuloznije. Izopšteni Mucko luta Južnim polom sve dok ne sretne drugo pleme pingvina, ovog puta onih malih koji ne znaju da pevaju, ali se ludo zabavljaju plešući uz, uglavnom, disko muziku. Oni objašnjavaju Mucku da je sve okej, da samo treba da se čuva krvoločnih foka (!?) i vanzemaljaca (to su inače ljudi). Blagi košmar, rekao bih.
Nekako sam se osećao prevarenim. Trejler nam je nagoveštavao divan muzički film sa puno plesa, igre i koječega, kad ono odjednom ljudi uništavaju riblji svet i bezobzirno tamane simpatične stvorove ledenih prostranstava, dok životinje žive duboko podeljene i nepoverljive u odnosu na svet koji se dešava van njihovog vidokruga. Scary, depressing! I ne samo to, nego na samom kraju dolaze i Ujedinjene Nacije koje po hitnom postupku zabrane ribolov i, uopšte, na ekspesan način reše sve, baš sve probleme koji su ikada postojali na tim prostorima. Fenomenalno!
Nakon svih tih silnih preokreta i neverovatnih rešenja, nije bilo dileme da su i deca i roditelji u potpunoj konfuziji. I dok su očevi i majke možda i pokušavali da shvate poruku, primetio sam kako dečje nogice ipak cupkaju uz odjavnu šicu. J. takođe. Očekivao sam namršteno ili makar zbunjeno lice, ali J. je bila baš ozarena. ''Tata, bilo je divno, a jel' se i tebi svideo''. ''Naravno cico'', slagao sam bezočno, ''a koja ti se pesma najviše svidela?'', upitao sam stidljivo i dalje strepeći od odgovora, ali navijajući za Prinsa ili Kej Di Leng ili Bič Bojse. Nakon malo pevušenja i đuskanja, laknulo mi je – ipak je disko pobedio Fredija. Kad već nije bilo Sonic Youth u ovom filmu, može onda i Boogie Wonderland.
Happy Feet - Happy Ending! Na kraju je sve ipak bilo kako i treba. Divno bioskopsko prepodne, srećno i nasmejano dete, a roditelji neka se sami lože na Ala Gora ili Džordža Buša, kako im drago. A meni niko nije kriv što idem da gledam filmove u kojim svi junaci nose crno-bele dresove.
Ocene:
Ja **
J *****
kolumna@mtsmondo.com
Režija: Džordž Miler
Glasovi: Ilajdža Vud, Nikol Kidman, Hju Džekman
Distribucija: Tak
Na putu do Sava centra, J. (7,5) me je upitala da li postoji bilo kakva šansa da i danas budemo potpuno sami u dvorani, kao prošli put kada smo gledali film u Rodi, ali sam morao da je razočaram i objasnim kako idemo na premijeru i kako nema šanse da budemo sami, ali i kako je to bolja varijanta, biće puno dece, veselja i tih fazona.
I zaista, na stotine dece i na stotine majki (tek razbuđenih, raščupanih i nadrndanih, ali i poneka nasmejana i tip-top sređena u 11 ujutru, nedelja) i poneki otac (zanimljivo, očevi uglavnom prepoznatljivi likovi, da ne kažem selebriti sugrađani), već su sedeli u sali i bili spremni za početak filma koji je svojim divnim trejlerom već mesecima pretio kako će bez problema poneti titulu najzabavnijeg crtaća godine.
Znate već, to je onaj film u kojem pingvin stepuje. Negde sam pre filma bio pročitao kako je saundtrek filma pravi spektakl, pa sam J. pokušao da dam i jedan mali zadatak: ''Znaš, muzika je vrlo bitna u ovom filmu i čućeš svakakve pesme, ali ne bi bilo loše da mi na kraju kažeš koja ti se pesma najviše dopala, pa možda nagovorim onog bradatog u crveno-belom da ti donese disk za ispod jelke'', probao sam ja. ''Okej, reći ću ti, ali pusti to sa diskovima, to i ti možeš da mi narežeš, nego reci ti Deda Mrazu ono za zmaja i plejstejsn i bajonikla i ostalo''. Nešto sam promrmljao i odvukao je u prednje redove.
Iz nekog razloga, roditelji su tog jutra bili specijalno antipatični: zvrjali su mobilni, slali su se SMS-ovi, dralo se na decu (''evo ti, gledaj sada, sama si to tražila'' i sl.), mislim da je bilo i poneko fizičko razračunavanje, ali J. i ja smo sve to stojički podnosili. Slika je, i pored svega, zaista bila divna – gomila dece u dvorani i snežna prostranstva na platnu, prava idila.
Naš junak se zove Mucko, čini mi se, Mambl u originalu. On je Carski pingvin (to su oni veliki) iz plemena u kojem svi divno pevaju. Mucko je očajan, jer falšira ko Džimi Barka, ali zato poseduje jedan sasvim drugačiji dar – pun energije, on stepuje kao neka vrhunska brodvejska zvezda. Svejedno, kod njega na Antarktiku plemenske vođe su zatucane i sklone religioznom fanatizmu i Mucko ubrzo biva odbačen ne samo od pingvinskih lidera, već i od svojih najbližih. Meni je već tu sve postalo pomalo sumnjivo, a usput je saundtrekom već izvesno vreme dominirala neka Queen pesma i ja sam samo molio boga da mi J. ne proglasi Fredija za svog novog muzičkog idola.
Uz crne misli, i na platnu su stvari postajale sve nebuloznije. Izopšteni Mucko luta Južnim polom sve dok ne sretne drugo pleme pingvina, ovog puta onih malih koji ne znaju da pevaju, ali se ludo zabavljaju plešući uz, uglavnom, disko muziku. Oni objašnjavaju Mucku da je sve okej, da samo treba da se čuva krvoločnih foka (!?) i vanzemaljaca (to su inače ljudi). Blagi košmar, rekao bih.
Nekako sam se osećao prevarenim. Trejler nam je nagoveštavao divan muzički film sa puno plesa, igre i koječega, kad ono odjednom ljudi uništavaju riblji svet i bezobzirno tamane simpatične stvorove ledenih prostranstava, dok životinje žive duboko podeljene i nepoverljive u odnosu na svet koji se dešava van njihovog vidokruga. Scary, depressing! I ne samo to, nego na samom kraju dolaze i Ujedinjene Nacije koje po hitnom postupku zabrane ribolov i, uopšte, na ekspesan način reše sve, baš sve probleme koji su ikada postojali na tim prostorima. Fenomenalno!
Nakon svih tih silnih preokreta i neverovatnih rešenja, nije bilo dileme da su i deca i roditelji u potpunoj konfuziji. I dok su očevi i majke možda i pokušavali da shvate poruku, primetio sam kako dečje nogice ipak cupkaju uz odjavnu šicu. J. takođe. Očekivao sam namršteno ili makar zbunjeno lice, ali J. je bila baš ozarena. ''Tata, bilo je divno, a jel' se i tebi svideo''. ''Naravno cico'', slagao sam bezočno, ''a koja ti se pesma najviše svidela?'', upitao sam stidljivo i dalje strepeći od odgovora, ali navijajući za Prinsa ili Kej Di Leng ili Bič Bojse. Nakon malo pevušenja i đuskanja, laknulo mi je – ipak je disko pobedio Fredija. Kad već nije bilo Sonic Youth u ovom filmu, može onda i Boogie Wonderland.
Happy Feet - Happy Ending! Na kraju je sve ipak bilo kako i treba. Divno bioskopsko prepodne, srećno i nasmejano dete, a roditelji neka se sami lože na Ala Gora ili Džordža Buša, kako im drago. A meni niko nije kriv što idem da gledam filmove u kojim svi junaci nose crno-bele dresove.
Ocene:
Ja **
J *****
kolumna@mtsmondo.com
Pridruži se MONDO zajednici.