Čitavih osam godina. Toliko je prošlo otkad sam bila u mom omiljenom gradu na zemaljskoj kugli poslednji put. A to je mnogo vremena da se čovek drži daleko od nečega što mnogo voli. I zato sam pre mesec dana odlučila – idemo za London!!!!

Sve je organizovano u roku od nedelju dana, karte su kupljene, hotel pronađen i plaćen, Aleksandra izmoljena da čuva Milicu, i hrabrost skupljena za let avionom (na moj užas!). Sve u svemu, ne pamtim kada sam se toliko radovala bilo čemu na svetu. Da bi cela stvar bila još uzbudljivija, Igor je prvi put kročio na britansko tlo, a meni je sa njim bilo kao da sam JA ta koja prvi put vidi i Englesku i London.

Sve od sletanja pa nadalje, imala sam taj tupavi osmeh na licu, i verujem da se niko nije obradovao toj kiši i sivom nebu koliko ja.

Ne, nije padala kiša svih 10 dana. Čak šta više, bilo je proleće kad mu vreme nije, ali o tom potom. Ne pamtim da sam ikad u životu više pešačila. Ujutro bi ustajali tik pred kraj doručka, koji nas je snabdevao preko potrebnom energijom za dan pred nama. S’tim u vezi, jeli smo kao nenormalni, od prženih jaja do engleskog pasulja, preko tosta do kobasica. Strašno.

Onda bi kretali u pustošenje radnji na Oxford stritu, i ne, za to nije potrebno čitavo bogatstvo. Kad bolje razmislim, London je jeftiniji od Beograda. Par fenomenalnih cipela u Beogradu košta i po nekoliko stotina evra, dok u Londonu možeš da kupiš najlepše lila štiklice kakvih ovde uopšte nema za 50 evra, ili trendi čizme za 100…

Već drugog dana čoveku počne da biva jasno gde je upao. U meku muzičke mode, jedinu u Evropi, među večne trendsetere. Igor je bio zaprepašćen i oduševljen činjenicom da većina mladih, ma sve od 15 do 40 godina izgleda kao da je izašla iz nekog od aktuelnih rok bendova. Naime, pank moda se vratila na velika vrata, mada u malo izmenjenom obliku. Nema onih ludih kresta na glavi, ali su tu zato “skini” farmerke (sa jako uskom nogavicom) koje jači pol nosi na samoj ivici zadnjice, sa obaveznim šarenim bokserkama koje vire. Zatim, polu- oble duguljaste cipele ili uvek popularne starke.

Pa, razne pank košulje, majice, kožne jakne itd. Sve u svemu, prosečan englez je ili japi ili muzički modni frik.

U svim radnjama trešte pesme Kilersa, Strouksa, Kin, Kuksa, Rejzorlajta, a tu i tamo zasviraju i neki hip-hop i R&B. I to je tamo MEJNSTRIM. Podvlačim, MEJNSTRIM.

Zamislite da živite u zemlji gde su Kilersi mejnstrim. Ne možete? Nije ni čudo.

Ali, pre nego što prekoračim limit reči, u sledećem tekstu vam pričam kako je bilo na nastupu Džejms Morisona sa još 2 000 ljudi (vrlo intimna svirka!)

kolumna@mtsmondo.com

Čitavih osam godina. Toliko je prošlo otkad sam bila u mom omiljenom gradu na zemaljskoj kugli poslednji put. A to je mnogo vremena da se čovek drži daleko od nečega što mnogo voli. I zato sam pre mesec dana odlučila – idemo za London!!!!

Sve je organizovano u roku od nedelju dana, karte su kupljene, hotel pronađen i plaćen, Aleksandra izmoljena da čuva Milicu, i hrabrost skupljena za let avionom (na moj užas!). Sve u svemu, ne pamtim kada sam se toliko radovala bilo čemu na svetu. Da bi cela stvar bila još uzbudljivija, Igor je prvi put kročio na britansko tlo, a meni je sa njim bilo kao da sam JA ta koja prvi put vidi i Englesku i London.

Sve od sletanja pa nadalje, imala sam taj tupavi osmeh na licu, i verujem da se niko nije obradovao toj kiši i sivom nebu koliko ja.

Ne, nije padala kiša svih 10 dana. Čak šta više, bilo je proleće kad mu vreme nije, ali o tom potom. Ne pamtim da sam ikad u životu više pešačila. Ujutro bi ustajali tik pred kraj doručka, koji nas je snabdevao preko potrebnom energijom za dan pred nama. S’tim u vezi, jeli smo kao nenormalni, od prženih jaja do engleskog pasulja, preko tosta do kobasica. Strašno.

Onda bi kretali u pustošenje radnji na Oxford stritu, i ne, za to nije potrebno čitavo bogatstvo. Kad bolje razmislim, London je jeftiniji od Beograda. Par fenomenalnih cipela u Beogradu košta i po nekoliko stotina evra, dok u Londonu možeš da kupiš najlepše lila štiklice kakvih ovde uopšte nema za 50 evra, ili trendi čizme za 100…

Već drugog dana čoveku počne da biva jasno gde je upao. U meku muzičke mode, jedinu u Evropi, među večne trendsetere. Igor je bio zaprepašćen i oduševljen činjenicom da većina mladih, ma sve od 15 do 40 godina izgleda kao da je izašla iz nekog od aktuelnih rok bendova. Naime, pank moda se vratila na velika vrata, mada u malo izmenjenom obliku. Nema onih ludih kresta na glavi, ali su tu zato “skini” farmerke (sa jako uskom nogavicom) koje jači pol nosi na samoj ivici zadnjice, sa obaveznim šarenim bokserkama koje vire. Zatim, polu- oble duguljaste cipele ili uvek popularne starke.

Pa, razne pank košulje, majice, kožne jakne itd. Sve u svemu, prosečan englez je ili japi ili muzički modni frik.

U svim radnjama trešte pesme Kilersa, Strouksa, Kin, Kuksa, Rejzorlajta, a tu i tamo zasviraju i neki hip-hop i R&B. I to je tamo MEJNSTRIM. Podvlačim, MEJNSTRIM.

Zamislite da živite u zemlji gde su Kilersi mejnstrim. Ne možete? Nije ni čudo.

Ali, pre nego što prekoračim limit reči, u sledećem tekstu vam pričam kako je bilo na nastupu Džejms Morisona sa još 2 000 ljudi (vrlo intimna svirka!)

kolumna@mtsmondo.com

Čitavih osam godina. Toliko je prošlo otkad sam bila u mom omiljenom gradu na zemaljskoj kugli poslednji put. A to je mnogo vremena da se čovek drži daleko od nečega što mnogo voli. I zato sam pre mesec dana odlučila – idemo za London!!!!

Sve je organizovano u roku od nedelju dana, karte su kupljene, hotel pronađen i plaćen, Aleksandra izmoljena da čuva Milicu, i hrabrost skupljena za let avionom (na moj užas!). Sve u svemu, ne pamtim kada sam se toliko radovala bilo čemu na svetu. Da bi cela stvar bila još uzbudljivija, Igor je prvi put kročio na britansko tlo, a meni je sa njim bilo kao da sam JA ta koja prvi put vidi i Englesku i London.

Sve od sletanja pa nadalje, imala sam taj tupavi osmeh na licu, i verujem da se niko nije obradovao toj kiši i sivom nebu koliko ja.

Ne, nije padala kiša svih 10 dana. Čak šta više, bilo je proleće kad mu vreme nije, ali o tom potom. Ne pamtim da sam ikad u životu više pešačila. Ujutro bi ustajali tik pred kraj doručka, koji nas je snabdevao preko potrebnom energijom za dan pred nama. S’tim u vezi, jeli smo kao nenormalni, od prženih jaja do engleskog pasulja, preko tosta do kobasica. Strašno.

Onda bi kretali u pustošenje radnji na Oxford stritu, i ne, za to nije potrebno čitavo bogatstvo. Kad bolje razmislim, London je jeftiniji od Beograda. Par fenomenalnih cipela u Beogradu košta i po nekoliko stotina evra, dok u Londonu možeš da kupiš najlepše lila štiklice kakvih ovde uopšte nema za 50 evra, ili trendi čizme za 100…

Već drugog dana čoveku počne da biva jasno gde je upao. U meku muzičke mode, jedinu u Evropi, među večne trendsetere. Igor je bio zaprepašćen i oduševljen činjenicom da većina mladih, ma sve od 15 do 40 godina izgleda kao da je izašla iz nekog od aktuelnih rok bendova. Naime, pank moda se vratila na velika vrata, mada u malo izmenjenom obliku. Nema onih ludih kresta na glavi, ali su tu zato “skini” farmerke (sa jako uskom nogavicom) koje jači pol nosi na samoj ivici zadnjice, sa obaveznim šarenim bokserkama koje vire. Zatim, polu- oble duguljaste cipele ili uvek popularne starke.

Pa, razne pank košulje, majice, kožne jakne itd. Sve u svemu, prosečan englez je ili japi ili muzički modni frik.

U svim radnjama trešte pesme Kilersa, Strouksa, Kin, Kuksa, Rejzorlajta, a tu i tamo zasviraju i neki hip-hop i R&B. I to je tamo MEJNSTRIM. Podvlačim, MEJNSTRIM.

Zamislite da živite u zemlji gde su Kilersi mejnstrim. Ne možete? Nije ni čudo.

Ali, pre nego što prekoračim limit reči, u sledećem tekstu vam pričam kako je bilo na nastupu Džejms Morisona sa još 2 000 ljudi (vrlo intimna svirka!)

kolumna@mtsmondo.com