TOMORROWLAND - Zemlja budućnosti (RECENZIJA)

TOMORROWLAND
Zemlja budućnosti (2015)
Režija: Bred Bird
Uloge: Džordž Kluni, Hju Lori, Brit Robertson
Distributer: Taramaunt

Evo da probam da u jednu rečenicu sažmem sopstvene impresije nakon odgledane premijere filma ''Zemlja budućnosti'', filma koji sam i sam stavio na listu potencijalnih trijumfa 2015. godine (da, znam, ''Mad Max-a'' nisam): Nema tog filma koji Dizni ne može da upropasti, pa makar ga napisao jedan Dejmon Lindelof, a režirao Bred Bird. Jasno je, dakle, koliko sam bio razočaran po izlasku iz bioskopa. Očekivao sam magiju, a dobio nezanimljivu i napadnim optimizom opterećenu fantaziju.

Jeste, moguće je i tako nešto, da se smorite od nepopravljivog optimizma i neutažive želje za uspehom glavne junakinje ovog, posle svega, ne previše originalnog filma. Priznajem, na vizuelnom planu ''Tomorrowland'' ulazi u onu kategoriju filmova koji su svojim izgledom u stanju da ošamute gledaoce, ali nema tog filma kojem je tako nešto dovoljno za uspeh. Uostalom,  on je tek započeo svoj bioskopski život, pa je možda još rano pričati o njegovoj uspešnosti, ali ako mene pitate, budućnost mu i nije tako sjajna.

Kao što je blistava ona budućnost koju sam film projektuje. Nije ni čudo, jer su taj svet sutrašnjice kreirali ni manje ni više nego Tesla, Ajfel, Edison i Žil Vern, osnivači Plus Ultra grupe posvećene pronalaženju i ohrabrivanju drugih sanjara i inovatora zaslužnih za otkrivanje nove dimenzije koja će kasnije postati Tomorrowland, zemlja nove, bolje i lepše budućnosti. Ali, krenimo ispočetka.

Godine 1964, mladi inovator Frenk Voker dolazi na Svetsku izložbu u Njujork ne bi li predstavio svoj ''jet pack'', tj. ranac na mlazni pogon, san svakog klinca. Iako njegov rad biva odbijen, mali Frenk od devojčice Atine dobija bedž uz čiju pomoć stiže na misteriozno mesto iz budućnosti.

Mnogo godina kasnije, mlada naučnica Kejsi Njuton nekako dolazi do istog tog bedža koji je takođe transportuje u Svet sutrašnjice. Međutim, tamo ostaje vrlo kratko, ali dovoljno da bude zaražena virusom sreće i optimizma. No, po povratku u svoj svet, Kejsi saznaje da stvari baš i nisu tako blistave, naročito kada i sama upozna Atinu i Frenka Vokera. Koji je u međuvremenu, naravno, izrastao u Džordža Klunija.



Ne znam ni sam šta sam očekivao od filma koji je nazvan po Diznijevom futurističkom zabavnom parku. Stvarno. Naravno, ''dobre vibracije'' i ''pozitivna energija'' izviru iz svake pore bioskopskog platna, ali iako sam sve to i unapred mogao da pretpostavim, bio sam ubeđen da će Bred Bird, autor takvih remek-dela kakva su ''The Incredibles'' ili ''Ratatouille'' uspeti da u film unese Pixarovu, a ne Diznijevu filozofiju, kao i da će Lindelof doneti nešto u stilu svog ''Lost'' opusa. Ništa od toga, na žalost; štaviše, po izlasku iz bioskopa samo su mi dolazeći ''Zvezdani ratovi'' bili u glavi, jer sam se setio da se Dizni i toga dočepao. Pomozi bože.

Naravno, nije sve crno u ''Zemlji budućnosti'', daleko od toga. Bird je u većem delu filma potpuno u svom elementu. Akcija je besprekorna i sve se nekako kreće glatko, njegova retro-futuristika je neodoljiva, spilbergovski duh je sveprisutan, tako da ne mogu a da se ne zapitam da li su ipak deca ta koja bi trebalo da daju konačni sud o ovom filmu. Istina, kada smo već kod dečijih akcionih filmova, sebe više pronalazim u, recimo, Rodrigezovim ''Spy Kids'', ali nikako nisam neprijatelj ni porodičnih blokbastera. Ipak, čini se da ovaj film ne uspeva da dotakne nijednu ciljnu grupu - deci će sve ovo biti previše zbunjujuće, dok će odrasli gledati na sat ili dremati.

Jasno je, na kraju, šta je meni najviše smetalo. Negde na samom početku filma, nimalo neupadljivo, mada se već sada više ne sećam kako, ekranom promakne slogan ''Važna je mašta, a ne znanje'', ili tako nešto. Naravno, nikom normalnom tako nešto ne može suštinski da zasmeta, ali kada vam to zazvuči kao najobičnija propaganda, onda tu nešto ozbiljno nije u redu i cela konstrukcija se ruši kao kula od karata. Na kraju krajeva, kao što reče jedan moj prijatelj koji je takođe debelo razočaran izašao iz bioskopa: "Deca ove nedelje mogu barem da biraju između dva futuristička filma - Mad Max i ovog sranja".

Ja ne bih bio baš toliko radikalan, ali kad smo već kod izbora i preporuke, onda je jasno u koju salu multipleksa bih poslao i decu i odrasle.

Ja: **1/2

-----------------------------
SVE KOLUMNE (RECENZIJE)MIŠKA BILBIJE

TOMORROWLAND
Zemlja budućnosti (2015)
Režija: Bred Bird
Uloge: Džordž Kluni, Hju Lori, Brit Robertson
Distributer: Taramaunt

Evo da probam da u jednu rečenicu sažmem sopstvene impresije nakon odgledane premijere filma ''Zemlja budućnosti'', filma koji sam i sam stavio na listu potencijalnih trijumfa 2015. godine (da, znam, ''Mad Max-a'' nisam): Nema tog filma koji Dizni ne može da upropasti, pa makar ga napisao jedan Dejmon Lindelof, a režirao Bred Bird. Jasno je, dakle, koliko sam bio razočaran po izlasku iz bioskopa. Očekivao sam magiju, a dobio nezanimljivu i napadnim optimizom opterećenu fantaziju.

Jeste, moguće je i tako nešto, da se smorite od nepopravljivog optimizma i neutažive želje za uspehom glavne junakinje ovog, posle svega, ne previše originalnog filma. Priznajem, na vizuelnom planu ''Tomorrowland'' ulazi u onu kategoriju filmova koji su svojim izgledom u stanju da ošamute gledaoce, ali nema tog filma kojem je tako nešto dovoljno za uspeh. Uostalom,  on je tek započeo svoj bioskopski život, pa je možda još rano pričati o njegovoj uspešnosti, ali ako mene pitate, budućnost mu i nije tako sjajna.

Kao što je blistava ona budućnost koju sam film projektuje. Nije ni čudo, jer su taj svet sutrašnjice kreirali ni manje ni više nego Tesla, Ajfel, Edison i Žil Vern, osnivači Plus Ultra grupe posvećene pronalaženju i ohrabrivanju drugih sanjara i inovatora zaslužnih za otkrivanje nove dimenzije koja će kasnije postati Tomorrowland, zemlja nove, bolje i lepše budućnosti. Ali, krenimo ispočetka.

Godine 1964, mladi inovator Frenk Voker dolazi na Svetsku izložbu u Njujork ne bi li predstavio svoj ''jet pack'', tj. ranac na mlazni pogon, san svakog klinca. Iako njegov rad biva odbijen, mali Frenk od devojčice Atine dobija bedž uz čiju pomoć stiže na misteriozno mesto iz budućnosti.

Mnogo godina kasnije, mlada naučnica Kejsi Njuton nekako dolazi do istog tog bedža koji je takođe transportuje u Svet sutrašnjice. Međutim, tamo ostaje vrlo kratko, ali dovoljno da bude zaražena virusom sreće i optimizma. No, po povratku u svoj svet, Kejsi saznaje da stvari baš i nisu tako blistave, naročito kada i sama upozna Atinu i Frenka Vokera. Koji je u međuvremenu, naravno, izrastao u Džordža Klunija.



Ne znam ni sam šta sam očekivao od filma koji je nazvan po Diznijevom futurističkom zabavnom parku. Stvarno. Naravno, ''dobre vibracije'' i ''pozitivna energija'' izviru iz svake pore bioskopskog platna, ali iako sam sve to i unapred mogao da pretpostavim, bio sam ubeđen da će Bred Bird, autor takvih remek-dela kakva su ''The Incredibles'' ili ''Ratatouille'' uspeti da u film unese Pixarovu, a ne Diznijevu filozofiju, kao i da će Lindelof doneti nešto u stilu svog ''Lost'' opusa. Ništa od toga, na žalost; štaviše, po izlasku iz bioskopa samo su mi dolazeći ''Zvezdani ratovi'' bili u glavi, jer sam se setio da se Dizni i toga dočepao. Pomozi bože.

Naravno, nije sve crno u ''Zemlji budućnosti'', daleko od toga. Bird je u većem delu filma potpuno u svom elementu. Akcija je besprekorna i sve se nekako kreće glatko, njegova retro-futuristika je neodoljiva, spilbergovski duh je sveprisutan, tako da ne mogu a da se ne zapitam da li su ipak deca ta koja bi trebalo da daju konačni sud o ovom filmu. Istina, kada smo već kod dečijih akcionih filmova, sebe više pronalazim u, recimo, Rodrigezovim ''Spy Kids'', ali nikako nisam neprijatelj ni porodičnih blokbastera. Ipak, čini se da ovaj film ne uspeva da dotakne nijednu ciljnu grupu - deci će sve ovo biti previše zbunjujuće, dok će odrasli gledati na sat ili dremati.

Jasno je, na kraju, šta je meni najviše smetalo. Negde na samom početku filma, nimalo neupadljivo, mada se već sada više ne sećam kako, ekranom promakne slogan ''Važna je mašta, a ne znanje'', ili tako nešto. Naravno, nikom normalnom tako nešto ne može suštinski da zasmeta, ali kada vam to zazvuči kao najobičnija propaganda, onda tu nešto ozbiljno nije u redu i cela konstrukcija se ruši kao kula od karata. Na kraju krajeva, kao što reče jedan moj prijatelj koji je takođe debelo razočaran izašao iz bioskopa: "Deca ove nedelje mogu barem da biraju između dva futuristička filma - Mad Max i ovog sranja".

Ja ne bih bio baš toliko radikalan, ali kad smo već kod izbora i preporuke, onda je jasno u koju salu multipleksa bih poslao i decu i odrasle.

Ja: **1/2

-----------------------------
SVE KOLUMNE (RECENZIJE)MIŠKA BILBIJE

TOMORROWLAND
Zemlja budućnosti (2015)
Režija: Bred Bird
Uloge: Džordž Kluni, Hju Lori, Brit Robertson
Distributer: Taramaunt

Evo da probam da u jednu rečenicu sažmem sopstvene impresije nakon odgledane premijere filma ''Zemlja budućnosti'', filma koji sam i sam stavio na listu potencijalnih trijumfa 2015. godine (da, znam, ''Mad Max-a'' nisam): Nema tog filma koji Dizni ne može da upropasti, pa makar ga napisao jedan Dejmon Lindelof, a režirao Bred Bird. Jasno je, dakle, koliko sam bio razočaran po izlasku iz bioskopa. Očekivao sam magiju, a dobio nezanimljivu i napadnim optimizom opterećenu fantaziju.

Jeste, moguće je i tako nešto, da se smorite od nepopravljivog optimizma i neutažive želje za uspehom glavne junakinje ovog, posle svega, ne previše originalnog filma. Priznajem, na vizuelnom planu ''Tomorrowland'' ulazi u onu kategoriju filmova koji su svojim izgledom u stanju da ošamute gledaoce, ali nema tog filma kojem je tako nešto dovoljno za uspeh. Uostalom,  on je tek započeo svoj bioskopski život, pa je možda još rano pričati o njegovoj uspešnosti, ali ako mene pitate, budućnost mu i nije tako sjajna.

Kao što je blistava ona budućnost koju sam film projektuje. Nije ni čudo, jer su taj svet sutrašnjice kreirali ni manje ni više nego Tesla, Ajfel, Edison i Žil Vern, osnivači Plus Ultra grupe posvećene pronalaženju i ohrabrivanju drugih sanjara i inovatora zaslužnih za otkrivanje nove dimenzije koja će kasnije postati Tomorrowland, zemlja nove, bolje i lepše budućnosti. Ali, krenimo ispočetka.

Godine 1964, mladi inovator Frenk Voker dolazi na Svetsku izložbu u Njujork ne bi li predstavio svoj ''jet pack'', tj. ranac na mlazni pogon, san svakog klinca. Iako njegov rad biva odbijen, mali Frenk od devojčice Atine dobija bedž uz čiju pomoć stiže na misteriozno mesto iz budućnosti.

Mnogo godina kasnije, mlada naučnica Kejsi Njuton nekako dolazi do istog tog bedža koji je takođe transportuje u Svet sutrašnjice. Međutim, tamo ostaje vrlo kratko, ali dovoljno da bude zaražena virusom sreće i optimizma. No, po povratku u svoj svet, Kejsi saznaje da stvari baš i nisu tako blistave, naročito kada i sama upozna Atinu i Frenka Vokera. Koji je u međuvremenu, naravno, izrastao u Džordža Klunija.



Ne znam ni sam šta sam očekivao od filma koji je nazvan po Diznijevom futurističkom zabavnom parku. Stvarno. Naravno, ''dobre vibracije'' i ''pozitivna energija'' izviru iz svake pore bioskopskog platna, ali iako sam sve to i unapred mogao da pretpostavim, bio sam ubeđen da će Bred Bird, autor takvih remek-dela kakva su ''The Incredibles'' ili ''Ratatouille'' uspeti da u film unese Pixarovu, a ne Diznijevu filozofiju, kao i da će Lindelof doneti nešto u stilu svog ''Lost'' opusa. Ništa od toga, na žalost; štaviše, po izlasku iz bioskopa samo su mi dolazeći ''Zvezdani ratovi'' bili u glavi, jer sam se setio da se Dizni i toga dočepao. Pomozi bože.

Naravno, nije sve crno u ''Zemlji budućnosti'', daleko od toga. Bird je u većem delu filma potpuno u svom elementu. Akcija je besprekorna i sve se nekako kreće glatko, njegova retro-futuristika je neodoljiva, spilbergovski duh je sveprisutan, tako da ne mogu a da se ne zapitam da li su ipak deca ta koja bi trebalo da daju konačni sud o ovom filmu. Istina, kada smo već kod dečijih akcionih filmova, sebe više pronalazim u, recimo, Rodrigezovim ''Spy Kids'', ali nikako nisam neprijatelj ni porodičnih blokbastera. Ipak, čini se da ovaj film ne uspeva da dotakne nijednu ciljnu grupu - deci će sve ovo biti previše zbunjujuće, dok će odrasli gledati na sat ili dremati.

Jasno je, na kraju, šta je meni najviše smetalo. Negde na samom početku filma, nimalo neupadljivo, mada se već sada više ne sećam kako, ekranom promakne slogan ''Važna je mašta, a ne znanje'', ili tako nešto. Naravno, nikom normalnom tako nešto ne može suštinski da zasmeta, ali kada vam to zazvuči kao najobičnija propaganda, onda tu nešto ozbiljno nije u redu i cela konstrukcija se ruši kao kula od karata. Na kraju krajeva, kao što reče jedan moj prijatelj koji je takođe debelo razočaran izašao iz bioskopa: "Deca ove nedelje mogu barem da biraju između dva futuristička filma - Mad Max i ovog sranja".

Ja ne bih bio baš toliko radikalan, ali kad smo već kod izbora i preporuke, onda je jasno u koju salu multipleksa bih poslao i decu i odrasle.

Ja: **1/2

-----------------------------
SVE KOLUMNE (RECENZIJE)MIŠKA BILBIJE