Cloverfield (2008)
Režija: Met Rivs
Uloge: Lizi Kaplan, Džesika Lukas
Distribucija: Taramaunt
Odlazak na Kloverfild je bio neminovan. Hajp je bio prejak - super svež film, iz 2008, SF horor sa nekim monstrumom koji kidiše na Njujork, sa instantno izgrađenom reputacijom na internetu, sa dosta pozitivnom kritikom, naročito za ovu vrstu filmova, sa kontroverzom koja ga je pratila i po kojoj za vreme svake projekcije u Americi nekolicina posmatrača završi u sali za povraćanje i konačno – sa Džej Džej Abramsom kao producentom, inače ocem serija kao što su Alias, Felicity i Lost. Sasvim dovoljno za mene. I ni za koga drugog, mislio sam se. Nije bilo baš tako.
Okej, sa mnom niko nije hteo da ide, po običaju, ali me je u Ster bisokopu u nedelju uveče dočekala skoro puna dvorana. Rekoh već 100 puta, uživam kada sam sam u bioskopu, ali i ovako je bilo sve kako treba. Pristojni neki ljudi, parovi, drugari i takva ekipa. Super, pomislio sam, taman ćemo proveriti koliko su Beograđanima osetljivi stomaci.
Malo sam se provozao internetom i proučio ovaj mali fenomen: mučnina i žalbe na želudačne tegobe čini se da nisu poticale od samog prizora na jezivog monstruma (koji, inače, nema više od dva minuta filmskog vremena u Kloverfildu), niti od količine prosute krvi i rasporenih utroba (ni toga nema u ovom filmu, uostalom, nakon prošlonedeljne epizode sa onim bolesnikom Staloneom tome sam se negde i nadao), već samo i isključivo od sindroma morske bolesti, to jest atakom na centar ravnoteže nastao usled histeričnih pokreta kamere koji bi trebalo da nam sugerišu ''reality'' ugađaj i da nas nateraju da maksimalno saučestvujemo u strahu i panici naših glavnih junaka.
Pa o čemu se u stvari ovde radi? Nekolicina Njujorčana slavi u srcu Menhetna rođendanski parti u trenutku kada se na ovaj grad obruši čudovište neviđenih razmera – veličine jednog prosečnog oblakodera. Njih petoro kreću u bekstvo, a zatim i u akciju spasavanja. Jedan od njih, Had, nosi i video kameru kojom rukuje vrlo nevešto. Iz njegove vizure pratimo celu avanturu.
Strah i panika su najjači osećaji koji nas obuzimaju dok pratimo naše junake. Sve ostalo je nebitno: odakle se stvorilo čudovište (iz svemira, morskih dubina ili iz vojnih laboratorija), kako se grad organizuje da ga zaustavi, na koji način se vojska bori protiv uljeza, kakve su, uopšte, posledice ovog napada, kakva su to jeziva bića koja se odvajaju od matičnog monstruma i napadaju ljude, zašto i kako je njihov ugriz fatalan, čime to monstrum ruši grad...Ništa od toga, bitno je samo da li će i kako glavni junaci preživeti ovu katastrofu. Prva rolna filma je najbitnija: na partiju smo i upoznajemo likove. Već tada Had prvi put uzima kameru u ruke i rolerkouster započinje. Kada krene prava akcija i jurnjava kroz već razrušeni grad, već smo naviknuti na iscepkane kadrove i montažni košmar, ostaje nam samo da i sami bežimo, što dalje od ove nove Gamere, Godzile ili Gođire koja teroriše grad.
Tokom filma, niko ne napušta salu, čak ni ono malo devojaka, iako zaista nije jednostavno pratiti vizuelno treskanje na platnu. Nikom se ne povraća. Nemam puno objašnjenja za ovaj fenomen. Možda je to bilo samo sredstvo da se filmu obezbedi dodatni publicitet, ili su Srbi jednostavno hrabriji i otporniji od tih američkih slabića. Pokušao sam da nađem još neki smisleni razlog za ovakvu postojanost i hrabrost naših ljudi, ali jedino mi se javila ideja po kojoj naša publika i ne gleda u platno dok je u bioskopu, već najveći deo filma njen pismeni deo provodi samo čitajući titlove. Ili se bavi već nekim sporednim radnjama kao što su spavanje ili ljubljenje. Ili već nešto slično i podjednako glupo.
U svakom slučaju, 90 minuta proleti i nekako izvlačimo živu glavu. Uzdasi olakšanja svuda oko mene. Nekima je dosta ovog filma, nekima straha i uzbuđenja. Što se mene tiče, prošao sam bolje nego što sam se nadao. Na štetu Kloverfilda, prisećam se jednog drugog, korejskog filma o monstrumu koji izranja iz reke Han i tamani nedužne građane Seula (The Host). Fantastičan film u svakom pogledu. Batalim neravnopravan duel i u pamćenje prizivam Emerihovu Godzilu. Nema šta, odjednom, Kloverfild je remek-delo.
Ocene:
Ja: ***
Režija: Met Rivs
Uloge: Lizi Kaplan, Džesika Lukas
Distribucija: Taramaunt
Odlazak na Kloverfild je bio neminovan. Hajp je bio prejak - super svež film, iz 2008, SF horor sa nekim monstrumom koji kidiše na Njujork, sa instantno izgrađenom reputacijom na internetu, sa dosta pozitivnom kritikom, naročito za ovu vrstu filmova, sa kontroverzom koja ga je pratila i po kojoj za vreme svake projekcije u Americi nekolicina posmatrača završi u sali za povraćanje i konačno – sa Džej Džej Abramsom kao producentom, inače ocem serija kao što su Alias, Felicity i Lost. Sasvim dovoljno za mene. I ni za koga drugog, mislio sam se. Nije bilo baš tako.
Okej, sa mnom niko nije hteo da ide, po običaju, ali me je u Ster bisokopu u nedelju uveče dočekala skoro puna dvorana. Rekoh već 100 puta, uživam kada sam sam u bioskopu, ali i ovako je bilo sve kako treba. Pristojni neki ljudi, parovi, drugari i takva ekipa. Super, pomislio sam, taman ćemo proveriti koliko su Beograđanima osetljivi stomaci.
Malo sam se provozao internetom i proučio ovaj mali fenomen: mučnina i žalbe na želudačne tegobe čini se da nisu poticale od samog prizora na jezivog monstruma (koji, inače, nema više od dva minuta filmskog vremena u Kloverfildu), niti od količine prosute krvi i rasporenih utroba (ni toga nema u ovom filmu, uostalom, nakon prošlonedeljne epizode sa onim bolesnikom Staloneom tome sam se negde i nadao), već samo i isključivo od sindroma morske bolesti, to jest atakom na centar ravnoteže nastao usled histeričnih pokreta kamere koji bi trebalo da nam sugerišu ''reality'' ugađaj i da nas nateraju da maksimalno saučestvujemo u strahu i panici naših glavnih junaka.
Pa o čemu se u stvari ovde radi? Nekolicina Njujorčana slavi u srcu Menhetna rođendanski parti u trenutku kada se na ovaj grad obruši čudovište neviđenih razmera – veličine jednog prosečnog oblakodera. Njih petoro kreću u bekstvo, a zatim i u akciju spasavanja. Jedan od njih, Had, nosi i video kameru kojom rukuje vrlo nevešto. Iz njegove vizure pratimo celu avanturu.
Strah i panika su najjači osećaji koji nas obuzimaju dok pratimo naše junake. Sve ostalo je nebitno: odakle se stvorilo čudovište (iz svemira, morskih dubina ili iz vojnih laboratorija), kako se grad organizuje da ga zaustavi, na koji način se vojska bori protiv uljeza, kakve su, uopšte, posledice ovog napada, kakva su to jeziva bića koja se odvajaju od matičnog monstruma i napadaju ljude, zašto i kako je njihov ugriz fatalan, čime to monstrum ruši grad...Ništa od toga, bitno je samo da li će i kako glavni junaci preživeti ovu katastrofu. Prva rolna filma je najbitnija: na partiju smo i upoznajemo likove. Već tada Had prvi put uzima kameru u ruke i rolerkouster započinje. Kada krene prava akcija i jurnjava kroz već razrušeni grad, već smo naviknuti na iscepkane kadrove i montažni košmar, ostaje nam samo da i sami bežimo, što dalje od ove nove Gamere, Godzile ili Gođire koja teroriše grad.
Tokom filma, niko ne napušta salu, čak ni ono malo devojaka, iako zaista nije jednostavno pratiti vizuelno treskanje na platnu. Nikom se ne povraća. Nemam puno objašnjenja za ovaj fenomen. Možda je to bilo samo sredstvo da se filmu obezbedi dodatni publicitet, ili su Srbi jednostavno hrabriji i otporniji od tih američkih slabića. Pokušao sam da nađem još neki smisleni razlog za ovakvu postojanost i hrabrost naših ljudi, ali jedino mi se javila ideja po kojoj naša publika i ne gleda u platno dok je u bioskopu, već najveći deo filma njen pismeni deo provodi samo čitajući titlove. Ili se bavi već nekim sporednim radnjama kao što su spavanje ili ljubljenje. Ili već nešto slično i podjednako glupo.
U svakom slučaju, 90 minuta proleti i nekako izvlačimo živu glavu. Uzdasi olakšanja svuda oko mene. Nekima je dosta ovog filma, nekima straha i uzbuđenja. Što se mene tiče, prošao sam bolje nego što sam se nadao. Na štetu Kloverfilda, prisećam se jednog drugog, korejskog filma o monstrumu koji izranja iz reke Han i tamani nedužne građane Seula (The Host). Fantastičan film u svakom pogledu. Batalim neravnopravan duel i u pamćenje prizivam Emerihovu Godzilu. Nema šta, odjednom, Kloverfild je remek-delo.
Ocene:
Ja: ***
Pridruži se MONDO zajednici.