Reč vuče poreklo iz provincije Emilija Romanja, rodnog kraja Federika Felinija. ’Sećam se’ na dijalektu.

Najpoznatiji film čuvenog italijanskog reditelja prepun je nadrealnih scena za pamćenje.

Idealna asocijacija za fudbalske priče isprepletane nizom živopisnih i ekscentričnih likova

U ovoj rubrici, kolumnista Monda pokušaće da uz pomoć sekvenci iz prošlosti izvuče iz svojih sagovornika što više nepoznatih podataka o događajima koji su obeležili određene epohe.

13. april 1966. Beograd i Jugoslaviju trese fudbalska groznica. Na noge šampionskom sastavu Partizana, stiže slavni Mančester junajted.

"Baš sam pre neki dan gledao sjajan dokumentarac na Areni o avionskoj tragediji Mančester junajteda po povratku sa utakmice protiv Crvene zvezde" – počinje priču za Mondov Amarkord Mustafa Hasanagić, legendarni centarfor crno-belih – "Bilo je tu igrača koji su preživeli nesreću i osam godina kasnije vratili se u Beograd da odmere snage sa nama u polufinalu Kupa šampiona. Recimo, Bobi Čarlton i golman Greg. Iskreno, film mi je pomogao da još jednom shvatim koliko je to zapravo bio veliki klub".  

Veliki i moćan. Pazite sastav: Kreg – Brenan, Dan – Krirand, Folks, Stajls – Best, Lou, Čarlton, Herd i Koneli.

"Oni su te godine imali ubedljivo najkvalitetniji tim u Evropi. Bili su jači od Reala i Intera. Bukvalno nisu imali slabu tačku u ekipi. Uostalom, dve godine kasnije postali su evropski prvaci, a Džordž Best je osvojio "Zlatnu loptu". U timu koji je tukao Bnefiku sa 4:1 u finalu Kupa šampiona, bilo je osam igrača iz beogradske utakmice protiv Partizana. Plus trener Mat Bazbi".     

Krenimo redom. Od šampionske titule koju su crno-beli osvojili u sezoni 1964/65 i stekli pravo da predstavljaju Jugoslaviju u najkvalitetnijem evropskom takmičenju.

"Odigrali smo celo prvenstvo na visokom nivou i nijednog trenutka naš trijumf nije doveden u pitanje. Bili smo ubedljivo najefikasnija ekipa sa 62 gola i završili smo sa osam bodova prednosti u odnosu na Sarajevo i Crvenu zvezdu. Meni je ta titula mnogo draža od one iz 1963. godine, jer sam postao standardni prvotimac i dao pun doprinos u pohodu na šampionski tron".

U sezoni kada su dogurali do finala Kupa šampiona, crno-beli osvajaju tek 11. mesto u domaćem prvenstvu.

"Nije to ništa čudno. Dešavalo se i drugim ekipama, jer nije lako igrati na dva fronta. Nama u individualnom smislu niko u ligi nije mogao na crtu. Nažalost, došlo je do prvih pučeva u ekipi. Ne sećam se detalja, ali bilo je utakmica koje smo igrali u nekompletnom sastavu. Ti unutrašnji nesporazumi udaljili su nas od borbe za odbranu titule i Vojvodina je zasluženo osvojila prvo mesto. Srećom, u Evropi je sve išlo kao po loju".

Iako je žreb bio nemilosrdan. Na startu Nant, posle Verder, pa Sparta.

"Prvaci Francuske, Nemačke i Čehoslovačke, tri fudbalske velesile toga doba. Činjenica je da mi na četiri utakmice u Beogradu nismo primili nijedan gol. Imali smo gol-razliku 12:0. Granitna odbrana i ubitačan napad. To nam je protiv Nanta i Verdera pomoglo da već posle prvih 90 minuta obezbedimo plasman u naredno kolo".

Sparta se pokazala kao mnogo krupniji zalogaj. Partizan je prvi put došao u situaciju da juri prednost rivala. A ona je delovala nenadoknadivo.

"Nismo zaslužili da izgubimo sa 4:1 u Pragu. Dao sam gol, poveli smo u 16. minutu i imali još nekoliko odličnih prilika do kraja utakmice. Ja sam bio u identičnoj situaciji kao kod prvog gola… izašao sam oči u oči sa golmanom Sparte, malo iskosa sa desne strane… i opet sam isto šutirao, iznad njegove glave… kao u rukometu… ali, lopta je pogodila raklje i odbila se skoro do centra igrališta. Jusufi je imao odličnu šansu… uopšte nismo igrali loše, ali smo bezveze primali golove i došli u gotovo bezizlaznu situaciju pred revanš na JNA".

Publika nije gubila nadu. Reke navijača slivale su se ka Humskoj i tribine su sat vremena pre utakmice bile ispunjene do poslednjeg mesta.  

"Vladica Kovačević je već u 4. minutu otvorio reviju golova i to je bio uvod u spektakularno prvo poluvreme, možda i najboljih 45 minuta u istoriji Partizana. Golman Sparte je još četiri puta kapitulirao do odlaska na odmor. Meni je u nastavku susreta poništen regularan gol. Nikome na stadionu nije bilo jasno šta je svirao bugarski sudija (Dimitar Rumencev, op.aut). Kada smo ga okružili, samo je rekao ’dosta vam je 5:0, šta će vam šesti’ (smeh)".

Muji je sličan gol poništen i protiv Mančestera u Beogradu. I to kakav! Pravi projektil sa 20 metara…

"… pod prečku golmana Grega. I to je bio apsolutno regularan gol. Došlo je do vazdušnog duela na ivici njihovog šesnaesterca, ja sam sačekao odbitak i lansirao ga volejom u mrežu Junajtedovog gola. Sudija je svirao faul našeg igrača u skoku, iako je sve bilo čisto. Da su mi priznali ta dva pogotka, bio bih prvi strelac Kupa šampiona. Ovako sam podelio drugo mesto sa Konelijem iz Mančestera, dok su Euzebio i Florijan Albert bili za gol efikasniji".

Mančester je prvo poluvreme odigrao fenomenalno i pravo je čudo kako se na odmor otišlo rezultatom 0:0.

"Imali smo mnogo sreće u prvih 45 minuta. Englezi su imali par stopostotnih šansi. Sećam se da je Lou sa pola metra promašio prazan gol. Lopta je pogodila prečku i odbila se u polje. Fudbal je takav, ne pobeđuje uvek bolji. Mi smo u Briselu nadigrali Real, ali je trofej otišao u Madrid. U Beogradu je Mančester dominirao terenom, a Partizan slavio sa 2:0".

Maler razbija upravo Hasanagić na početku drugog poluvremena. U stilu Kristijana Ronalda. Skok sa zadrškom u vazduhu i perfektan trzaj glavom pored skamenjenog centarhalfa gostujuće ekipe.

"Neki kažu da je Jusufi centrirao, ali meni je u glavi Josip Pirmajer. U svakom slučaju, fenomenalno nabačena lopta i predivan gol. Englezi su poznati po svojoj superiornosti u skok igri i meni je bio izazov da im odgovorim njihovim oružjem. Nisam ja bio nešto naročito visok, ali sam imao sjajan tajming. I obožavao sam golove glavom. Posle je Bečejac povisio na 2:0. Takođe, veoma lepa akcija. Vasović je odigrao pravovremeni pas, Bečejac primio na grudi, zahvatio ’dropku’ i savladao Grega".

Nije bio kraj. Partizan je nastavio sa opsadom Junajtedovog gola i malo je falilo da se Muja i Bečejac po drugi put upišu u strelce.

"Eto vidiš, toga se ne sećam. A često me prijatelji pitaju za šansu koju sam imao u poslednjim trenucima utakmice. Ima valjda snimak na jutjubu i kažu da je veoma kvalitetan. Ja ga nisam gledao, ali mi kažu da sam bio u idealnoj poziciji da još jednom zatresem mrežu. Greg je odbranio i onda je Bečejac u nastavku akcije šutirao pored gola. Nije važno, ovo nam je bio sasvim dovoljan kapital za revanš na Old Trafordu".

Sedam dana kasnije, fudbal je ustupio mesto borbi do poslednjeg daha. Pisalo se da su Vasović, Šoškić i Rašović više vremena proveli u vazduhu, nego na travi. Famozni sudija Dinst tolerisao je provokacije domaćih igrača, pa je Miladinović zaradio isključenje i ispao iz konkurencije za finale protiv Reala.

"Revanš se igrao 20. aprila, na moj rođendan. Zanimljivo da je tog dana i Mat Bazbi proslavio 20 godina rada u Mančester junajtedu. Uspeli smo da odolimo njihovim napadima i tek je Stajls u 72. minutu uspeo da postigne jedini gol na utakmici. Šole je branio fantastično. Nisam se dugo čuo sa njim, malo je bolešljiv u poslednje vreme. Neko mi reče da je bio u Sokobanji i da mu je sada bolje".

Brisel, 11. maj 1966. Mnogo je čudnih okolnosti koje su vezane za utakmicu sa Real Madridom. Neke su i dan danas pod velom misterije.

"Činjenica je da smo omanuli u organizaciji. Nije bilo discipline, nismo bili na visini zadatka u tako važnom trenutku za klub i za naše karijere. Da ne ulazim sada u detalje… bilo je svega i svačega".

Recimo, iscrpljujućeg šopinga pre utakmice…  

"Ma šoping je bio najmanji problem. Mislim da su menadžeri najviše doprineli nestabilnosti ekipe. Iskoristili su činjenicu da je mnogo igrača te sezone napunilo 28 godina i da su stekli pravo za odlazak u inostranstvo. U Brisel su putovale naše žene i devojke… Jednostavno, priprema za utakmicu nije bila na odgovarajućem nivou. Mnogo mi je žao… boli me i dan danas… imali smo šansu da ispišemo istoriju i postanemo prva jugoslovenska ekipa sa oreolom evropskog šampiona". 

Jedna fotografija iz našeg Amarkorda izaziva posebnu setu. Na njoj dominiraju Atomik i Velibor Vasović u nebeskom skoku iznad odbrane Reala.

"Vaske je dao gol i delilo nas je 20 minuta od velike pobede. Ono što mi najteže pada, jeste način na koji smo dozvolili Realu da izjednači rezultat. Bukvalno iz našeg kornera. Lopta je udarila Galića u butinu i odbila se pravo u noge njihovom igraču. Zato smo bili otvoreni i oni su iskoristili slobodan prostor za ubitačan kontranapad. Vaske je ostao ’jedan na jedan’ sa Amansijom, nije hteo da ga ruši, ovaj ga je obišao driblingom i savladao Šoškića".

Eh, da ga je srušio…

"… pa morao je. Vaske je bio veliki sportista. Zračio je harizmom, pucao od snage i imao taj neverovatan voljni momenat. Često je išao glavom, gde neko ne bi smeo nogom. Kajao se kasnije, ali… Znate šta, tu i trener mora da vikne ’faul’, bez obzira što nije u fer i sportskom duhu. Velika šteta. Real je imao smenu generacija i nije bio onoliki bauk kao sredinom pedesetih. Čak je i briselska publika bila na našoj strani, jer su Španci u četvrtfinalu izbacili Anderleht".

Bio je to kraj jedne vanserijske generacije koju je formirao fudbalski vizionar Florijan Matekalo. Legendarne ’Matekalove bebe’.

"Namesti se tako. Svaki ciklus je imao neku svoju generaciju. Sećamo se one Hajdukove… posle toga je Zvezda bila dominantna u jednom periodu. Ipak, naša je imala nešto specifično. Jeste bila sastavljena od igrača velike klase, ali smo imali i hemiju u ekipi. Činili smo okosnicu jugoslovenske reprezentacije. Nikada neću da zaboravim meč protiv SSSR-a kada je nas devet iz Partizana dobilo poziv od Selektorske komisije".

A slušajte ko je bio u Komisiji: Miljan Miljanić, Aleksandar Tirnanić, Rajko Mitić, Vujadin Boškov i Branko Stanković.   

"Ostaje žal što nisam bio u prilici da odigram više utakmica za državni tim. Iz više razloga… lom noge, zapaljenje pluća, oštra konkurencija… Sa druge strane, još mi je draže što sam svoje najbolje partije pružio u dresu Partizana. Skoro mi je neko rekao podatak za koji nisam imao pojma… ja sam sa 330 golova na 350 utakmica najbolji strelac u istoriji crno-belih. To mi veoma imponuje" – ističe Muja i odmah se nadovezuje:  

"Obradovali su me pre par dana što su se setili i što su došli. Ne zbog poklona, jer nikada nisam imao finansijskih problema. Više zbog gesta. I zato što je inicijativa krenula od igrača, a ne od Uprave. Utoliko mi je draže, jer sa Upravom nemam neko zajedničko mišljenje".

Za Jugoslaviju je debitovao protiv Norveške, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1966.

"Baš sam se skoro prisetio te utakmice, jer sam sa Bjekovićem pričao o predstojećem baražu za Evropsko prvenstvo. Rekao sam mu da su Norvežani u tom periodu bili totalni autsajderi, a malo je falilo da nas pobede na stadionu Partizana. Vodili su 1:0, pa je Vaske dao gol i osvojili smo bod. Gledam šta radi ovaj Haland iz Dortmunda, odavno nisam video boljeg igrača. Zadaće nam velike probleme u Oslu. Srećom, i mi imamo Mitrovića koga izuzetno cenim. Borben je, gladan golova, tipičan fajter napadač".

Posle svega pet nastupa, Hasanagić se od dresa sa državnim grbom oprostio na utakmici protiv Nemačke 3. maja 1967. godine.

"Oni su tada bili aktuelni vicešampioni sveta. Branio je Majer, igrali su Fogts, Bekenbauer, Miler, Overat… Dobili smo ih na Zvezdinom stadionu golom Joške Skoblara i kasnije iskoristili njihov kiks protiv Albanije da odemo na Evropsko prvenstvo. Ja sam na toj utakmici povredio kičmu kod jednog doskoka i morao sam na operaciju četvrtog i petog pršljena. To me je sprečilo da budem deo tima koji je u Italiji osvojio srebrnu medalju. I zato sada nemam sportsku penziju (smeh)".

Nije sve u srebru, ima nešto i u slavi. Mnogo je tu uspomena, emocija, sekvenci koje ne blede… A sada i vremena da se izlistaju albumi i vrate sećanja na nezaboravne momente jedne velike karijere. Jer, šta nam drugo ostaje tokom ovog karantina.

"Gazim već devetu deceniju života, nisam ja ni pre vanrednog stanja nešto puno izlazio iz kuće. Možda do kafića na Vračaru da popijem kafu sa mojim prijateljima i ti je to. Tu mi je najmlađi sin koji radi u marketingu Partizana. Ide svaki dan u nabavku, donosi mi jutarnju štampu i pomaže mi da sve bude kako treba. Drugi sin mi živi u San Dijegu, a ćerka je u Parizu. Javljaju mi svaki dan šta se dešava, nije ni tamo lako. Kao što vidite, Francuska je posle Italije i Španije najviše izložena talasu zaraze".

Hasanagić na kraju izražava nadu da će po završetku pandemije društvo biti bolje, a ceo svet mnogo lepše mesto za život.

"Izgleda da smo se zamerili prirodi, nismo bili dobri. Treba maksimalno ozbiljno da shvatimo situaciju i da na pametan način iskoristimo boravak u karantinu. Ako posle toga izađemo sa nekim novim iskustvom i sa novim navikama, značiće da smo tokom ove krize izvukli neke pouke i postali bolji ljudi. Tu pre svega mislim na disciplinu, higijenu i način na koji se ophodimo jedni prema drugima" – mudro rezonuje treći najbolji strelac u istoriji Partizana.

Reč vuče poreklo iz provincije Emilija Romanja, rodnog kraja Federika Felinija. ’Sećam se’ na dijalektu.

Najpoznatiji film čuvenog italijanskog reditelja prepun je nadrealnih scena za pamćenje.

Idealna asocijacija za fudbalske priče isprepletane nizom živopisnih i ekscentričnih likova

U ovoj rubrici, kolumnista Monda pokušaće da uz pomoć sekvenci iz prošlosti izvuče iz svojih sagovornika što više nepoznatih podataka o događajima koji su obeležili određene epohe.

13. april 1966. Beograd i Jugoslaviju trese fudbalska groznica. Na noge šampionskom sastavu Partizana, stiže slavni Mančester junajted.

"Baš sam pre neki dan gledao sjajan dokumentarac na Areni o avionskoj tragediji Mančester junajteda po povratku sa utakmice protiv Crvene zvezde" – počinje priču za Mondov Amarkord Mustafa Hasanagić, legendarni centarfor crno-belih – "Bilo je tu igrača koji su preživeli nesreću i osam godina kasnije vratili se u Beograd da odmere snage sa nama u polufinalu Kupa šampiona. Recimo, Bobi Čarlton i golman Greg. Iskreno, film mi je pomogao da još jednom shvatim koliko je to zapravo bio veliki klub".  

Veliki i moćan. Pazite sastav: Kreg – Brenan, Dan – Krirand, Folks, Stajls – Best, Lou, Čarlton, Herd i Koneli.

"Oni su te godine imali ubedljivo najkvalitetniji tim u Evropi. Bili su jači od Reala i Intera. Bukvalno nisu imali slabu tačku u ekipi. Uostalom, dve godine kasnije postali su evropski prvaci, a Džordž Best je osvojio "Zlatnu loptu". U timu koji je tukao Bnefiku sa 4:1 u finalu Kupa šampiona, bilo je osam igrača iz beogradske utakmice protiv Partizana. Plus trener Mat Bazbi".     

Krenimo redom. Od šampionske titule koju su crno-beli osvojili u sezoni 1964/65 i stekli pravo da predstavljaju Jugoslaviju u najkvalitetnijem evropskom takmičenju.

"Odigrali smo celo prvenstvo na visokom nivou i nijednog trenutka naš trijumf nije doveden u pitanje. Bili smo ubedljivo najefikasnija ekipa sa 62 gola i završili smo sa osam bodova prednosti u odnosu na Sarajevo i Crvenu zvezdu. Meni je ta titula mnogo draža od one iz 1963. godine, jer sam postao standardni prvotimac i dao pun doprinos u pohodu na šampionski tron".

U sezoni kada su dogurali do finala Kupa šampiona, crno-beli osvajaju tek 11. mesto u domaćem prvenstvu.

"Nije to ništa čudno. Dešavalo se i drugim ekipama, jer nije lako igrati na dva fronta. Nama u individualnom smislu niko u ligi nije mogao na crtu. Nažalost, došlo je do prvih pučeva u ekipi. Ne sećam se detalja, ali bilo je utakmica koje smo igrali u nekompletnom sastavu. Ti unutrašnji nesporazumi udaljili su nas od borbe za odbranu titule i Vojvodina je zasluženo osvojila prvo mesto. Srećom, u Evropi je sve išlo kao po loju".

Iako je žreb bio nemilosrdan. Na startu Nant, posle Verder, pa Sparta.

"Prvaci Francuske, Nemačke i Čehoslovačke, tri fudbalske velesile toga doba. Činjenica je da mi na četiri utakmice u Beogradu nismo primili nijedan gol. Imali smo gol-razliku 12:0. Granitna odbrana i ubitačan napad. To nam je protiv Nanta i Verdera pomoglo da već posle prvih 90 minuta obezbedimo plasman u naredno kolo".

Sparta se pokazala kao mnogo krupniji zalogaj. Partizan je prvi put došao u situaciju da juri prednost rivala. A ona je delovala nenadoknadivo.

"Nismo zaslužili da izgubimo sa 4:1 u Pragu. Dao sam gol, poveli smo u 16. minutu i imali još nekoliko odličnih prilika do kraja utakmice. Ja sam bio u identičnoj situaciji kao kod prvog gola… izašao sam oči u oči sa golmanom Sparte, malo iskosa sa desne strane… i opet sam isto šutirao, iznad njegove glave… kao u rukometu… ali, lopta je pogodila raklje i odbila se skoro do centra igrališta. Jusufi je imao odličnu šansu… uopšte nismo igrali loše, ali smo bezveze primali golove i došli u gotovo bezizlaznu situaciju pred revanš na JNA".

Publika nije gubila nadu. Reke navijača slivale su se ka Humskoj i tribine su sat vremena pre utakmice bile ispunjene do poslednjeg mesta.  

"Vladica Kovačević je već u 4. minutu otvorio reviju golova i to je bio uvod u spektakularno prvo poluvreme, možda i najboljih 45 minuta u istoriji Partizana. Golman Sparte je još četiri puta kapitulirao do odlaska na odmor. Meni je u nastavku susreta poništen regularan gol. Nikome na stadionu nije bilo jasno šta je svirao bugarski sudija (Dimitar Rumencev, op.aut). Kada smo ga okružili, samo je rekao ’dosta vam je 5:0, šta će vam šesti’ (smeh)".

Muji je sličan gol poništen i protiv Mančestera u Beogradu. I to kakav! Pravi projektil sa 20 metara…

"… pod prečku golmana Grega. I to je bio apsolutno regularan gol. Došlo je do vazdušnog duela na ivici njihovog šesnaesterca, ja sam sačekao odbitak i lansirao ga volejom u mrežu Junajtedovog gola. Sudija je svirao faul našeg igrača u skoku, iako je sve bilo čisto. Da su mi priznali ta dva pogotka, bio bih prvi strelac Kupa šampiona. Ovako sam podelio drugo mesto sa Konelijem iz Mančestera, dok su Euzebio i Florijan Albert bili za gol efikasniji".

Mančester je prvo poluvreme odigrao fenomenalno i pravo je čudo kako se na odmor otišlo rezultatom 0:0.

"Imali smo mnogo sreće u prvih 45 minuta. Englezi su imali par stopostotnih šansi. Sećam se da je Lou sa pola metra promašio prazan gol. Lopta je pogodila prečku i odbila se u polje. Fudbal je takav, ne pobeđuje uvek bolji. Mi smo u Briselu nadigrali Real, ali je trofej otišao u Madrid. U Beogradu je Mančester dominirao terenom, a Partizan slavio sa 2:0".

Maler razbija upravo Hasanagić na početku drugog poluvremena. U stilu Kristijana Ronalda. Skok sa zadrškom u vazduhu i perfektan trzaj glavom pored skamenjenog centarhalfa gostujuće ekipe.

"Neki kažu da je Jusufi centrirao, ali meni je u glavi Josip Pirmajer. U svakom slučaju, fenomenalno nabačena lopta i predivan gol. Englezi su poznati po svojoj superiornosti u skok igri i meni je bio izazov da im odgovorim njihovim oružjem. Nisam ja bio nešto naročito visok, ali sam imao sjajan tajming. I obožavao sam golove glavom. Posle je Bečejac povisio na 2:0. Takođe, veoma lepa akcija. Vasović je odigrao pravovremeni pas, Bečejac primio na grudi, zahvatio ’dropku’ i savladao Grega".

Nije bio kraj. Partizan je nastavio sa opsadom Junajtedovog gola i malo je falilo da se Muja i Bečejac po drugi put upišu u strelce.

"Eto vidiš, toga se ne sećam. A često me prijatelji pitaju za šansu koju sam imao u poslednjim trenucima utakmice. Ima valjda snimak na jutjubu i kažu da je veoma kvalitetan. Ja ga nisam gledao, ali mi kažu da sam bio u idealnoj poziciji da još jednom zatresem mrežu. Greg je odbranio i onda je Bečejac u nastavku akcije šutirao pored gola. Nije važno, ovo nam je bio sasvim dovoljan kapital za revanš na Old Trafordu".

Sedam dana kasnije, fudbal je ustupio mesto borbi do poslednjeg daha. Pisalo se da su Vasović, Šoškić i Rašović više vremena proveli u vazduhu, nego na travi. Famozni sudija Dinst tolerisao je provokacije domaćih igrača, pa je Miladinović zaradio isključenje i ispao iz konkurencije za finale protiv Reala.

"Revanš se igrao 20. aprila, na moj rođendan. Zanimljivo da je tog dana i Mat Bazbi proslavio 20 godina rada u Mančester junajtedu. Uspeli smo da odolimo njihovim napadima i tek je Stajls u 72. minutu uspeo da postigne jedini gol na utakmici. Šole je branio fantastično. Nisam se dugo čuo sa njim, malo je bolešljiv u poslednje vreme. Neko mi reče da je bio u Sokobanji i da mu je sada bolje".

Brisel, 11. maj 1966. Mnogo je čudnih okolnosti koje su vezane za utakmicu sa Real Madridom. Neke su i dan danas pod velom misterije.

"Činjenica je da smo omanuli u organizaciji. Nije bilo discipline, nismo bili na visini zadatka u tako važnom trenutku za klub i za naše karijere. Da ne ulazim sada u detalje… bilo je svega i svačega".

Recimo, iscrpljujućeg šopinga pre utakmice…  

"Ma šoping je bio najmanji problem. Mislim da su menadžeri najviše doprineli nestabilnosti ekipe. Iskoristili su činjenicu da je mnogo igrača te sezone napunilo 28 godina i da su stekli pravo za odlazak u inostranstvo. U Brisel su putovale naše žene i devojke… Jednostavno, priprema za utakmicu nije bila na odgovarajućem nivou. Mnogo mi je žao… boli me i dan danas… imali smo šansu da ispišemo istoriju i postanemo prva jugoslovenska ekipa sa oreolom evropskog šampiona". 

Jedna fotografija iz našeg Amarkorda izaziva posebnu setu. Na njoj dominiraju Atomik i Velibor Vasović u nebeskom skoku iznad odbrane Reala.

"Vaske je dao gol i delilo nas je 20 minuta od velike pobede. Ono što mi najteže pada, jeste način na koji smo dozvolili Realu da izjednači rezultat. Bukvalno iz našeg kornera. Lopta je udarila Galića u butinu i odbila se pravo u noge njihovom igraču. Zato smo bili otvoreni i oni su iskoristili slobodan prostor za ubitačan kontranapad. Vaske je ostao ’jedan na jedan’ sa Amansijom, nije hteo da ga ruši, ovaj ga je obišao driblingom i savladao Šoškića".

Eh, da ga je srušio…

"… pa morao je. Vaske je bio veliki sportista. Zračio je harizmom, pucao od snage i imao taj neverovatan voljni momenat. Često je išao glavom, gde neko ne bi smeo nogom. Kajao se kasnije, ali… Znate šta, tu i trener mora da vikne ’faul’, bez obzira što nije u fer i sportskom duhu. Velika šteta. Real je imao smenu generacija i nije bio onoliki bauk kao sredinom pedesetih. Čak je i briselska publika bila na našoj strani, jer su Španci u četvrtfinalu izbacili Anderleht".

Bio je to kraj jedne vanserijske generacije koju je formirao fudbalski vizionar Florijan Matekalo. Legendarne ’Matekalove bebe’.

"Namesti se tako. Svaki ciklus je imao neku svoju generaciju. Sećamo se one Hajdukove… posle toga je Zvezda bila dominantna u jednom periodu. Ipak, naša je imala nešto specifično. Jeste bila sastavljena od igrača velike klase, ali smo imali i hemiju u ekipi. Činili smo okosnicu jugoslovenske reprezentacije. Nikada neću da zaboravim meč protiv SSSR-a kada je nas devet iz Partizana dobilo poziv od Selektorske komisije".

A slušajte ko je bio u Komisiji: Miljan Miljanić, Aleksandar Tirnanić, Rajko Mitić, Vujadin Boškov i Branko Stanković.   

"Ostaje žal što nisam bio u prilici da odigram više utakmica za državni tim. Iz više razloga… lom noge, zapaljenje pluća, oštra konkurencija… Sa druge strane, još mi je draže što sam svoje najbolje partije pružio u dresu Partizana. Skoro mi je neko rekao podatak za koji nisam imao pojma… ja sam sa 330 golova na 350 utakmica najbolji strelac u istoriji crno-belih. To mi veoma imponuje" – ističe Muja i odmah se nadovezuje:  

"Obradovali su me pre par dana što su se setili i što su došli. Ne zbog poklona, jer nikada nisam imao finansijskih problema. Više zbog gesta. I zato što je inicijativa krenula od igrača, a ne od Uprave. Utoliko mi je draže, jer sa Upravom nemam neko zajedničko mišljenje".

Za Jugoslaviju je debitovao protiv Norveške, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1966.

"Baš sam se skoro prisetio te utakmice, jer sam sa Bjekovićem pričao o predstojećem baražu za Evropsko prvenstvo. Rekao sam mu da su Norvežani u tom periodu bili totalni autsajderi, a malo je falilo da nas pobede na stadionu Partizana. Vodili su 1:0, pa je Vaske dao gol i osvojili smo bod. Gledam šta radi ovaj Haland iz Dortmunda, odavno nisam video boljeg igrača. Zadaće nam velike probleme u Oslu. Srećom, i mi imamo Mitrovića koga izuzetno cenim. Borben je, gladan golova, tipičan fajter napadač".

Posle svega pet nastupa, Hasanagić se od dresa sa državnim grbom oprostio na utakmici protiv Nemačke 3. maja 1967. godine.

"Oni su tada bili aktuelni vicešampioni sveta. Branio je Majer, igrali su Fogts, Bekenbauer, Miler, Overat… Dobili smo ih na Zvezdinom stadionu golom Joške Skoblara i kasnije iskoristili njihov kiks protiv Albanije da odemo na Evropsko prvenstvo. Ja sam na toj utakmici povredio kičmu kod jednog doskoka i morao sam na operaciju četvrtog i petog pršljena. To me je sprečilo da budem deo tima koji je u Italiji osvojio srebrnu medalju. I zato sada nemam sportsku penziju (smeh)".

Nije sve u srebru, ima nešto i u slavi. Mnogo je tu uspomena, emocija, sekvenci koje ne blede… A sada i vremena da se izlistaju albumi i vrate sećanja na nezaboravne momente jedne velike karijere. Jer, šta nam drugo ostaje tokom ovog karantina.

"Gazim već devetu deceniju života, nisam ja ni pre vanrednog stanja nešto puno izlazio iz kuće. Možda do kafića na Vračaru da popijem kafu sa mojim prijateljima i ti je to. Tu mi je najmlađi sin koji radi u marketingu Partizana. Ide svaki dan u nabavku, donosi mi jutarnju štampu i pomaže mi da sve bude kako treba. Drugi sin mi živi u San Dijegu, a ćerka je u Parizu. Javljaju mi svaki dan šta se dešava, nije ni tamo lako. Kao što vidite, Francuska je posle Italije i Španije najviše izložena talasu zaraze".

Hasanagić na kraju izražava nadu da će po završetku pandemije društvo biti bolje, a ceo svet mnogo lepše mesto za život.

"Izgleda da smo se zamerili prirodi, nismo bili dobri. Treba maksimalno ozbiljno da shvatimo situaciju i da na pametan način iskoristimo boravak u karantinu. Ako posle toga izađemo sa nekim novim iskustvom i sa novim navikama, značiće da smo tokom ove krize izvukli neke pouke i postali bolji ljudi. Tu pre svega mislim na disciplinu, higijenu i način na koji se ophodimo jedni prema drugima" – mudro rezonuje treći najbolji strelac u istoriji Partizana.

Reč vuče poreklo iz provincije Emilija Romanja, rodnog kraja Federika Felinija. ’Sećam se’ na dijalektu.

Najpoznatiji film čuvenog italijanskog reditelja prepun je nadrealnih scena za pamćenje.

Idealna asocijacija za fudbalske priče isprepletane nizom živopisnih i ekscentričnih likova

U ovoj rubrici, kolumnista Monda pokušaće da uz pomoć sekvenci iz prošlosti izvuče iz svojih sagovornika što više nepoznatih podataka o događajima koji su obeležili određene epohe.

13. april 1966. Beograd i Jugoslaviju trese fudbalska groznica. Na noge šampionskom sastavu Partizana, stiže slavni Mančester junajted.

"Baš sam pre neki dan gledao sjajan dokumentarac na Areni o avionskoj tragediji Mančester junajteda po povratku sa utakmice protiv Crvene zvezde" – počinje priču za Mondov Amarkord Mustafa Hasanagić, legendarni centarfor crno-belih – "Bilo je tu igrača koji su preživeli nesreću i osam godina kasnije vratili se u Beograd da odmere snage sa nama u polufinalu Kupa šampiona. Recimo, Bobi Čarlton i golman Greg. Iskreno, film mi je pomogao da još jednom shvatim koliko je to zapravo bio veliki klub".  

Veliki i moćan. Pazite sastav: Kreg – Brenan, Dan – Krirand, Folks, Stajls – Best, Lou, Čarlton, Herd i Koneli.

"Oni su te godine imali ubedljivo najkvalitetniji tim u Evropi. Bili su jači od Reala i Intera. Bukvalno nisu imali slabu tačku u ekipi. Uostalom, dve godine kasnije postali su evropski prvaci, a Džordž Best je osvojio "Zlatnu loptu". U timu koji je tukao Bnefiku sa 4:1 u finalu Kupa šampiona, bilo je osam igrača iz beogradske utakmice protiv Partizana. Plus trener Mat Bazbi".     

Krenimo redom. Od šampionske titule koju su crno-beli osvojili u sezoni 1964/65 i stekli pravo da predstavljaju Jugoslaviju u najkvalitetnijem evropskom takmičenju.

"Odigrali smo celo prvenstvo na visokom nivou i nijednog trenutka naš trijumf nije doveden u pitanje. Bili smo ubedljivo najefikasnija ekipa sa 62 gola i završili smo sa osam bodova prednosti u odnosu na Sarajevo i Crvenu zvezdu. Meni je ta titula mnogo draža od one iz 1963. godine, jer sam postao standardni prvotimac i dao pun doprinos u pohodu na šampionski tron".

U sezoni kada su dogurali do finala Kupa šampiona, crno-beli osvajaju tek 11. mesto u domaćem prvenstvu.

"Nije to ništa čudno. Dešavalo se i drugim ekipama, jer nije lako igrati na dva fronta. Nama u individualnom smislu niko u ligi nije mogao na crtu. Nažalost, došlo je do prvih pučeva u ekipi. Ne sećam se detalja, ali bilo je utakmica koje smo igrali u nekompletnom sastavu. Ti unutrašnji nesporazumi udaljili su nas od borbe za odbranu titule i Vojvodina je zasluženo osvojila prvo mesto. Srećom, u Evropi je sve išlo kao po loju".

Iako je žreb bio nemilosrdan. Na startu Nant, posle Verder, pa Sparta.

"Prvaci Francuske, Nemačke i Čehoslovačke, tri fudbalske velesile toga doba. Činjenica je da mi na četiri utakmice u Beogradu nismo primili nijedan gol. Imali smo gol-razliku 12:0. Granitna odbrana i ubitačan napad. To nam je protiv Nanta i Verdera pomoglo da već posle prvih 90 minuta obezbedimo plasman u naredno kolo".

Sparta se pokazala kao mnogo krupniji zalogaj. Partizan je prvi put došao u situaciju da juri prednost rivala. A ona je delovala nenadoknadivo.

"Nismo zaslužili da izgubimo sa 4:1 u Pragu. Dao sam gol, poveli smo u 16. minutu i imali još nekoliko odličnih prilika do kraja utakmice. Ja sam bio u identičnoj situaciji kao kod prvog gola… izašao sam oči u oči sa golmanom Sparte, malo iskosa sa desne strane… i opet sam isto šutirao, iznad njegove glave… kao u rukometu… ali, lopta je pogodila raklje i odbila se skoro do centra igrališta. Jusufi je imao odličnu šansu… uopšte nismo igrali loše, ali smo bezveze primali golove i došli u gotovo bezizlaznu situaciju pred revanš na JNA".

Publika nije gubila nadu. Reke navijača slivale su se ka Humskoj i tribine su sat vremena pre utakmice bile ispunjene do poslednjeg mesta.  

"Vladica Kovačević je već u 4. minutu otvorio reviju golova i to je bio uvod u spektakularno prvo poluvreme, možda i najboljih 45 minuta u istoriji Partizana. Golman Sparte je još četiri puta kapitulirao do odlaska na odmor. Meni je u nastavku susreta poništen regularan gol. Nikome na stadionu nije bilo jasno šta je svirao bugarski sudija (Dimitar Rumencev, op.aut). Kada smo ga okružili, samo je rekao ’dosta vam je 5:0, šta će vam šesti’ (smeh)".

Muji je sličan gol poništen i protiv Mančestera u Beogradu. I to kakav! Pravi projektil sa 20 metara…

"… pod prečku golmana Grega. I to je bio apsolutno regularan gol. Došlo je do vazdušnog duela na ivici njihovog šesnaesterca, ja sam sačekao odbitak i lansirao ga volejom u mrežu Junajtedovog gola. Sudija je svirao faul našeg igrača u skoku, iako je sve bilo čisto. Da su mi priznali ta dva pogotka, bio bih prvi strelac Kupa šampiona. Ovako sam podelio drugo mesto sa Konelijem iz Mančestera, dok su Euzebio i Florijan Albert bili za gol efikasniji".

Mančester je prvo poluvreme odigrao fenomenalno i pravo je čudo kako se na odmor otišlo rezultatom 0:0.

"Imali smo mnogo sreće u prvih 45 minuta. Englezi su imali par stopostotnih šansi. Sećam se da je Lou sa pola metra promašio prazan gol. Lopta je pogodila prečku i odbila se u polje. Fudbal je takav, ne pobeđuje uvek bolji. Mi smo u Briselu nadigrali Real, ali je trofej otišao u Madrid. U Beogradu je Mančester dominirao terenom, a Partizan slavio sa 2:0".

Maler razbija upravo Hasanagić na početku drugog poluvremena. U stilu Kristijana Ronalda. Skok sa zadrškom u vazduhu i perfektan trzaj glavom pored skamenjenog centarhalfa gostujuće ekipe.

"Neki kažu da je Jusufi centrirao, ali meni je u glavi Josip Pirmajer. U svakom slučaju, fenomenalno nabačena lopta i predivan gol. Englezi su poznati po svojoj superiornosti u skok igri i meni je bio izazov da im odgovorim njihovim oružjem. Nisam ja bio nešto naročito visok, ali sam imao sjajan tajming. I obožavao sam golove glavom. Posle je Bečejac povisio na 2:0. Takođe, veoma lepa akcija. Vasović je odigrao pravovremeni pas, Bečejac primio na grudi, zahvatio ’dropku’ i savladao Grega".

Nije bio kraj. Partizan je nastavio sa opsadom Junajtedovog gola i malo je falilo da se Muja i Bečejac po drugi put upišu u strelce.

"Eto vidiš, toga se ne sećam. A često me prijatelji pitaju za šansu koju sam imao u poslednjim trenucima utakmice. Ima valjda snimak na jutjubu i kažu da je veoma kvalitetan. Ja ga nisam gledao, ali mi kažu da sam bio u idealnoj poziciji da još jednom zatresem mrežu. Greg je odbranio i onda je Bečejac u nastavku akcije šutirao pored gola. Nije važno, ovo nam je bio sasvim dovoljan kapital za revanš na Old Trafordu".

Sedam dana kasnije, fudbal je ustupio mesto borbi do poslednjeg daha. Pisalo se da su Vasović, Šoškić i Rašović više vremena proveli u vazduhu, nego na travi. Famozni sudija Dinst tolerisao je provokacije domaćih igrača, pa je Miladinović zaradio isključenje i ispao iz konkurencije za finale protiv Reala.

"Revanš se igrao 20. aprila, na moj rođendan. Zanimljivo da je tog dana i Mat Bazbi proslavio 20 godina rada u Mančester junajtedu. Uspeli smo da odolimo njihovim napadima i tek je Stajls u 72. minutu uspeo da postigne jedini gol na utakmici. Šole je branio fantastično. Nisam se dugo čuo sa njim, malo je bolešljiv u poslednje vreme. Neko mi reče da je bio u Sokobanji i da mu je sada bolje".

Brisel, 11. maj 1966. Mnogo je čudnih okolnosti koje su vezane za utakmicu sa Real Madridom. Neke su i dan danas pod velom misterije.

"Činjenica je da smo omanuli u organizaciji. Nije bilo discipline, nismo bili na visini zadatka u tako važnom trenutku za klub i za naše karijere. Da ne ulazim sada u detalje… bilo je svega i svačega".

Recimo, iscrpljujućeg šopinga pre utakmice…  

"Ma šoping je bio najmanji problem. Mislim da su menadžeri najviše doprineli nestabilnosti ekipe. Iskoristili su činjenicu da je mnogo igrača te sezone napunilo 28 godina i da su stekli pravo za odlazak u inostranstvo. U Brisel su putovale naše žene i devojke… Jednostavno, priprema za utakmicu nije bila na odgovarajućem nivou. Mnogo mi je žao… boli me i dan danas… imali smo šansu da ispišemo istoriju i postanemo prva jugoslovenska ekipa sa oreolom evropskog šampiona". 

Jedna fotografija iz našeg Amarkorda izaziva posebnu setu. Na njoj dominiraju Atomik i Velibor Vasović u nebeskom skoku iznad odbrane Reala.

"Vaske je dao gol i delilo nas je 20 minuta od velike pobede. Ono što mi najteže pada, jeste način na koji smo dozvolili Realu da izjednači rezultat. Bukvalno iz našeg kornera. Lopta je udarila Galića u butinu i odbila se pravo u noge njihovom igraču. Zato smo bili otvoreni i oni su iskoristili slobodan prostor za ubitačan kontranapad. Vaske je ostao ’jedan na jedan’ sa Amansijom, nije hteo da ga ruši, ovaj ga je obišao driblingom i savladao Šoškića".

Eh, da ga je srušio…

"… pa morao je. Vaske je bio veliki sportista. Zračio je harizmom, pucao od snage i imao taj neverovatan voljni momenat. Često je išao glavom, gde neko ne bi smeo nogom. Kajao se kasnije, ali… Znate šta, tu i trener mora da vikne ’faul’, bez obzira što nije u fer i sportskom duhu. Velika šteta. Real je imao smenu generacija i nije bio onoliki bauk kao sredinom pedesetih. Čak je i briselska publika bila na našoj strani, jer su Španci u četvrtfinalu izbacili Anderleht".

Bio je to kraj jedne vanserijske generacije koju je formirao fudbalski vizionar Florijan Matekalo. Legendarne ’Matekalove bebe’.

"Namesti se tako. Svaki ciklus je imao neku svoju generaciju. Sećamo se one Hajdukove… posle toga je Zvezda bila dominantna u jednom periodu. Ipak, naša je imala nešto specifično. Jeste bila sastavljena od igrača velike klase, ali smo imali i hemiju u ekipi. Činili smo okosnicu jugoslovenske reprezentacije. Nikada neću da zaboravim meč protiv SSSR-a kada je nas devet iz Partizana dobilo poziv od Selektorske komisije".

A slušajte ko je bio u Komisiji: Miljan Miljanić, Aleksandar Tirnanić, Rajko Mitić, Vujadin Boškov i Branko Stanković.   

"Ostaje žal što nisam bio u prilici da odigram više utakmica za državni tim. Iz više razloga… lom noge, zapaljenje pluća, oštra konkurencija… Sa druge strane, još mi je draže što sam svoje najbolje partije pružio u dresu Partizana. Skoro mi je neko rekao podatak za koji nisam imao pojma… ja sam sa 330 golova na 350 utakmica najbolji strelac u istoriji crno-belih. To mi veoma imponuje" – ističe Muja i odmah se nadovezuje:  

"Obradovali su me pre par dana što su se setili i što su došli. Ne zbog poklona, jer nikada nisam imao finansijskih problema. Više zbog gesta. I zato što je inicijativa krenula od igrača, a ne od Uprave. Utoliko mi je draže, jer sa Upravom nemam neko zajedničko mišljenje".

Za Jugoslaviju je debitovao protiv Norveške, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1966.

"Baš sam se skoro prisetio te utakmice, jer sam sa Bjekovićem pričao o predstojećem baražu za Evropsko prvenstvo. Rekao sam mu da su Norvežani u tom periodu bili totalni autsajderi, a malo je falilo da nas pobede na stadionu Partizana. Vodili su 1:0, pa je Vaske dao gol i osvojili smo bod. Gledam šta radi ovaj Haland iz Dortmunda, odavno nisam video boljeg igrača. Zadaće nam velike probleme u Oslu. Srećom, i mi imamo Mitrovića koga izuzetno cenim. Borben je, gladan golova, tipičan fajter napadač".

Posle svega pet nastupa, Hasanagić se od dresa sa državnim grbom oprostio na utakmici protiv Nemačke 3. maja 1967. godine.

"Oni su tada bili aktuelni vicešampioni sveta. Branio je Majer, igrali su Fogts, Bekenbauer, Miler, Overat… Dobili smo ih na Zvezdinom stadionu golom Joške Skoblara i kasnije iskoristili njihov kiks protiv Albanije da odemo na Evropsko prvenstvo. Ja sam na toj utakmici povredio kičmu kod jednog doskoka i morao sam na operaciju četvrtog i petog pršljena. To me je sprečilo da budem deo tima koji je u Italiji osvojio srebrnu medalju. I zato sada nemam sportsku penziju (smeh)".

Nije sve u srebru, ima nešto i u slavi. Mnogo je tu uspomena, emocija, sekvenci koje ne blede… A sada i vremena da se izlistaju albumi i vrate sećanja na nezaboravne momente jedne velike karijere. Jer, šta nam drugo ostaje tokom ovog karantina.

"Gazim već devetu deceniju života, nisam ja ni pre vanrednog stanja nešto puno izlazio iz kuće. Možda do kafića na Vračaru da popijem kafu sa mojim prijateljima i ti je to. Tu mi je najmlađi sin koji radi u marketingu Partizana. Ide svaki dan u nabavku, donosi mi jutarnju štampu i pomaže mi da sve bude kako treba. Drugi sin mi živi u San Dijegu, a ćerka je u Parizu. Javljaju mi svaki dan šta se dešava, nije ni tamo lako. Kao što vidite, Francuska je posle Italije i Španije najviše izložena talasu zaraze".

Hasanagić na kraju izražava nadu da će po završetku pandemije društvo biti bolje, a ceo svet mnogo lepše mesto za život.

"Izgleda da smo se zamerili prirodi, nismo bili dobri. Treba maksimalno ozbiljno da shvatimo situaciju i da na pametan način iskoristimo boravak u karantinu. Ako posle toga izađemo sa nekim novim iskustvom i sa novim navikama, značiće da smo tokom ove krize izvukli neke pouke i postali bolji ljudi. Tu pre svega mislim na disciplinu, higijenu i način na koji se ophodimo jedni prema drugima" – mudro rezonuje treći najbolji strelac u istoriji Partizana.