Nekima bog podari talenat, a vaspitanje ponesu iz porodičnog doma.

PARTIZAN (1994 – 1995)

Bilo je prirodno da Paunović junior nastavi tamo gde je Paunović senior stao. U Veljkovoj porodici, Partizan nije samo polazna tačka u sportskoj karijeri, već i stvar kućnog vaspitanja.

Počeo sam sa šest godina kod čika Conje Matekala. Učio sam prve fudbalske trikove, kontrolu i dominaciju nad loptom. Posle sam prešao kod Miše Radakovića, čak me je i tata trenirao jedne sezone u petlićima. Promociju u prvi tim kod Ljubiše Tumbakovića shvatio sam kao ostvarenje životnog sna. Bila je to sjajna generacija koju su predvodili Savo Milošević i Dragan Ćirić. Sećam se da smo Savo i ja sedeli jedan do drugog u svlačionici i on mi je puno pomogao. Posmatrao sam ga kao Velikog Brata, bio je lider te ekipe, u svakom smislu reči“. 

Odmah je postao svestan  težine prezimena koje nosi na poleđini dresa.

"To me je pratilo tokom cele karijere. Od malena sam znao da je tata bio legenda Partizana u jugoslovenske reprezentacije. Ljudi su ga poznavali, prilazili mu na ulici, iskazivali poštovanje… Veterani su stalno sedeli u bašti restorana na stadionu u Humskoj, evocirali uspomene iz prošlosti i komentarisali aktuelne trenutke vezane za Partizan. Blagoje je svuda bio prisutan. Verujte mi, ne prođe dan da ne pomislim na njega. Pamtim sve njegove savete, kako na sportskom, tako i na životnom planu. Jer, to je nekako ispreplitano. Fudbal je naš život i jako mi je drago što sam imao sreću da se rodim u tako zdravom okruženju. Prave vrednosti koje sam dobio od svojih roditelja poklopile su se sa mojim fudbalskim talentom i pomogle mi da napravim sjajnu karijeru“.

Teška vremena, teška sezona. Oba trofeja su završila u vitrinama Zvezdinog muzeja.

"Imali smo velike ambicije, ali i puno pehova. Pogotovo u derbi mečevima kada se lomila borba za trofeje. Čini mi se da smo izvukli maksimum naših kapaciteta i da je Zvezda u tom trenutku bila iskusnija i uigranija. Mi smo tek nadolazili… Savo, Ćira, Đani, Beli Bjeković, Trenevski, Ivan Tomić, Batica Mirković… izuzetan tim koji je tek sledeće sezone pokazao svoju pravu vrednost. Kada razmišljam sa ove distance, rekao bih da je Zvezda imala još jednu prednost. Oni su se prethodnih sezona borili protiv jednog od najjačih sastava u istoriji Partizana i to im je pomoglo da stasaju i sazru kao ekipa“.

Veljko je u debitantskoj sezoni među seniorima, odigrao 13 utakmica i postigao jedan gol…

"… i to na poslednjoj utakmici protiv Radničkog sa Novog Beograda. Sećam se, bila je paklena vrućina. Nikako mi te sezone nije polazilo za nogom da postignem prvenac u dresu Partizana. Na onim trening mečevima utorkom i sredom, tresao sam mreže kao od šale. Ali na zvaničnoj, neće pa neće. I onda se namestila situacija… Ivan Tomić mi je odigrao fantastičan pas… inače, Ivan je ponikao u Radničkom, imao je izuzetnu viziju i fenomenalan osećaj za asistenciju… tada je jednim potezom prebacio kompletnu odbranu protivnika, golman je izašao da skrati ugao, ja sam bocnuo loptu i lobovao ga… dok je putovala ka praznom golu, imao sam utisak da to traje čitavu večnost. Čim je ušla, zagrlio sam Ivana i držao ga čvrsto ko zna koliko dugo… toliko mi je značilo“. 

TOP 11 – Savo MILOŠEVIĆ (napad)

"Kratko smo igrali zajedno, ali smo kasnije u Španiji i kao protivnici, izgradili izvanredan odnos. Savo mi je zajedno sa Mrkelom otvorio vrata trenerskog posla. Prepoznao je moj talenat i želju za radom, poverio mi jednu od najtalentovanijih generacija našeg fudbala i to mu nikada neću zaboraviti. Kada smo igrali jedan protiv drugoga, govorio sam svojim defanzivcima da Savi nikako ne daju da se okrene licem ka golu. On je uprkos svojoj korpulenciji, imao fenomenalnu kontrolu lopte, izvrsnu tehniku, baratao odlično obema nogama… govorio sam 'terajte ga samo da doda nekome i po mogućstvu što dalje od našeg šesnaesterca'", prisećao se Sava sa početka karijere i dodao:

"Znao sam, ako Savo nije na lopti, obavili smo pola posla. Ne sumnjam da će uspeti i kao trener. Ima izuzetan stil koji se meni jako dopada. Kod njega nema foliranja, neposredan je i prirodan. U svakom njegovom pokretu vidi se autentičnost, što je veoma važno za trenera. Napravio je dobar stručni štab i jasno se vidi njegova ideja. Znam iz ličnog iskustva, taj prvi period u trenerskoj karijeri ume da bude veoma lep, pogotovo ako imaš priliku da radiš u velikom klubu kao što je Partizan. Odličan podstrek, ali tek mu predstoji da to svoje iskustvo i filozofiju sprovede u delo. Trener se postaje vremenom. Svaka sezona traži od tebe da se konstantno aktuelizuješ. Protivnici podižu lestvicu i ti nemaš drugog izbora nego da pratiš moderne trendove i da budeš uvek korak ispred drugih. Savo ima i fudbalske i ljudske kvalitete da napravi veliku trenersku karijeru“.

MARBELJA (1995 – 1996)

Posle samo godinu dana u matičnom klubu, Veljku se otvaraju vrata glamurozne fudbalske pozornice.

"U tom periodu, samo su reprezentativne selekcije igrale međunarodne mečeve. Gostovali smo po regionu… u Bugarskoj, Grčkoj, Rumuniji, Mađarskoj… tu me je primetio agent Mita Stojković koji je imao dobre kontakte u Španiji i on me je preporučio Atletiko Madridu. Tamo je Migel Anhel Ruiz završavao igračku karijeru, pripremao se za funkciju sportskog direktora i jurio je mlade talente po svetu. Našao je Bjađinija u Argentini, Koreu u Urugvaju… Ja sam mu se dopao posle utakmice u Sofiji na kojoj sam bio dvostruki strelac. Tata je sve vreme znao za njihovo interesovanje, ali je vešto krio od mene. Rekao mi je tek onog trenutka kada su Španci došli u hotel Mladost da potpišemo ugovor“.

Grom iz vedra neba. Juče protiv Radničkog sa Novog Beograda, od sutra protiv Reala, Barse, Valensije…

"Nisam mogao da verujem šta se dešava. To je bilo okupljanje olimpijske reprezentacije pred duel sa Rusijom na stadionu Crvene zvezde… i ja saznajem da sam novi član Atletiko Madrida. Kao u snu. Protiv Rusa smo odigrali neverovatnu utakmicu, bilo je 5:4 za nas… sećam se da je Krupni dao dva gola iz penala. Deki Stanković i ja smo ušli sa klupe, branio je Kralj… sjajna generacija sa Dragutinovićem, Adžićem, Anićem, Ćirom, Miodragom Pantelićem… Ja sam već u prvom poluvremenu zamenio povređenog Bjekovića. Ne kajem se što sam tako rano napustio zemlju i potpisao za veliki španski klub, iako sam celog života maštao da ostanem dugo u Partizanu i da postanem legenda crno-belih“.

U Marbelji se borio za svoje mesto pod španskim suncem i delio svlačionicu sa još dva jugoslovenska internacionalca.

"Simo Krunić u Miloš Bursać su pokušavali na sve načine da mi pomognu oko adaptacije, ali išlo je teško. U Marbelju je došla cela moja porodica… roditelji, brat Nikola, sestra Aleksandra… šta vredi, kad fudbalski nisam uživao. Na utakmici protiv Rajo Valjekana, došli su da me gledaju svi oni koji su se u Atletiku nešto pitali… Radomir Antić, Hezus i Migel Anhel Hil, Ruiz… Podstaknut njihovim prisustvom odigrao sam izvanredno…“.

Ali…

"… u 84. minutu, napravim lažnjak i ostavim petom loptu saigraču koji je bio iza mene… u tom trenutku osetim takav bol, kao da me je snajper pogodio. Tada sam se prvi put u karijeri suočio sa nekom ozbiljnom povredom, pukla su mi vlakna mišića zadnje lože. Srušio sam se kao pokošen. Odneli su me do svlačionice i kada sam malo došao sebi, video sam Radomira pored kreveta. Samo je rekao 'ti ostaješ ovde'. Narednih 10 dana proveo sam u njegovom domu, radio oporavak sa lekarima Atletika i uspeo da se vratim u finišu te istorijske sezone kada je osvojena 'dupla kruna'“.

ATLETIKO MADRID (1996 – 2002)

U sezoni posle 'duple krune', debituje u Almendralehu protiv Ekstremadure.

"Radomir je rekao 'spreman si' i gurnuo me u vatru. Namestio sam dva gola i bio jedan od najboljih na terenu. Zaista sam uživao, jer smo igrali moderan fudbal i bili dominantni u odnosu na sve rivale. Liga šampiona je bila prioritet i posle prvog mesta u grupnoj fazi, dolazi do neverovatne utakmice protiv Ajaksa na Kaledronu. Razbijamo ih, vodimo 1:0 i u jednom trenutku Karlos Agiljera dolazi do klupe i žali se doktoru da mu je ispalo sočivo. I dok se njemu ukazivala pomoć, Litmanen je asistirao De Buru za 1:1. Mi svi na Agiljeru 'pa gde si sad našao da vraćaš sočiva'. Ali nije on čovek kriv. Samo oni koji nose sočiva, znaju koliko je to nezgodno“.

Ajaks je u produžecima imao više snage i otišao je u polufinale.

"Dani nam je dao golčinu, mi smo promašili penal i upali u jednu vrstu magnovenja. Vrlo neobična situacija. Naime, Milinko Pantić je izjednačio na 2:2 i mi smo iz neobjašnjivih razloga pomislili da se sa tim rezultatom pobednik rešava udarcima sa bele tačke. Ne znam uopšte kako je to došlo do naših glava, kad je u Amsterdamu bilo 1:1. Uglavnom, Babangida nas je nokautirao 119. minutu i rešio sve dileme. Šteta, jer smo imali fenomenalan tim i mogli smo daleko da doguramo u Ligi šampiona“.

Mogli su daleko i naredne sezone u Kupu UEFA.

"Izbacili smo Aston Vilu, Kroaciju, Paok i Lester. Nikada neću zaboraviti kako je Vila Park eksplodirao kada je Sten Kolimor dao gol. Opalio je sa 16 metara, lopta se od prečke prosto zarila u zemlju iza gol-linije. Nije ni odskočila… ako se sećate, Englezi su imali one zategnute mreže. Oni su smanjili na 2:1 i krenuli svim silama da izjednače rezultat. I došlo je do jedne vrlo zanimljive situacije. Ja sam par dana pre gostovanja u Birmingemu bio tragičar utakmice sa Betisom. Na 0:0 u 90. minutu, Vijeri mi je dodao loptu, imao sam prazan gol ispred sebe i šutirao sam nebu pod oblake. Ceo stadion me je izviždao“.

A protiv Aston Vile?

"Identična situacija, samo što je sada Kaminero asistirao Kiku. U jeku njihovih napada, ubitačna kontra i čist zicer da rešimo utakmicu. Kiko loše zahvati loptu i promaši ceo gol. Čim smo ušli u svlačionicu, rekao mi je 'sad znam kako ti je bilo, hoću da umrem od muke'. Znate kako… igrači su posle utakmice toliko umorni da jedva stoje na nogama. Ali, kad uđemo u svlačionicu, istuširamo se i dođemo sebi, još jednom preživimo svih 90 minuta. Radujemo se ili plačemo, u zavisnosti od ishoda utakmice“.

Dve evropske odiseje, pa nakon toga sezona za zaborav u kojoj je Atletiko ispao iz Primere i izgubio u finalu Kupa od Espanjola.

"Vrlo čudna situacija. Te sezone je uloženo najviše sredstava da se ekipa skocka kako treba. Ali je porodica Hil ušla u probleme sa državom i ostali smo bez rukovodstva. Sećam se da je jednog dana 50 policijskih automobila okružilo stadion i našli smo se iznenada u nezgodnom položaju. Klub u rasulu, bez jasne vizije… krenuli su loši rezultati, počeli smo da klizimo na tabeli i kada neki veliki tim dođe do dna, jako ga je teško vratiti u mirnije vode. A vreme je polako isticalo… Desilo se neminovno i Atletiko je u društvu Betisa i Sevilje napustio prvoligaški rang“.

Jedini bljesak te sezone bio je trijumf u polufinalu Kupa protiv Barselone.

"Slavili smo sa 3:0 golovima Barahe, Džimija-Flojda i Huga Leala. Za Barsu su igrali Pujol, De Bur, Rivaldo, Klajvert, Ćavi, Figo… Nažalost, nismo imali snage za taj završni korak. Espanjol je u finalu pobedio sa 2:1, a utakmicu je obeležila ona scena kada se Tamudo prikrao iza leđa golmanu Toniju, izbio mu loptu glavom iz ruku i postigao gol“.

Za kraj, sezona 2003/04. Sedmo mesto u prvenstvu i Veljkova najbolja rola u dresu jorgandžija.

"Bio sam drugi strelac tima, iza nezadrživog Fernanda Toresa. Pomogla mi je epizoda na Tenerifama, gde sam se definitivno vratio u život. Atletiko je bio u fazi podizanja, odgovarala mi je atmosfera i ušao sam u golgeterski niz. Tresao sam mreže Santandera, Betisa, Bilbaoa, Sosijedada, Valjadolida… čak i Real Madrida… inače, moji stričevi Rade i Sveta su pratili sve moje utakmice… od petlića do prvog tima… što na stadionu, što na televiziji… Za tu utakmicu protiv Reala, uspeo sam Svetu da dovedem na Kalderon i kada sam dao gol iz penala, on je bio tu i prvi mi je čestitao“.

TOP 11 – Fernando TORES (napad)

"Ja sam ga uvek smatrao boljom verzijom Veljka Paunovića. Slične konstitucije i fizičkih predispozicija, ali brži, jači, skočniji… pritom, golgeter svetske klase. Zato sam prema njemu imao poseban odnos i bio sam njegov verni navijač. Kada sam polazio za Čikago, rekao sam mu 'Fernando, kad budeš hteo, samo me nazovi i dovodim te u Ameriku'. Tri godine kasnije, on me zove i kaže 'spreman sam, hoću da igram za tebe i samo za tebe'. Mnogo mi je žao što nismo uspeli da realizujemo taj transfer, iako smo bili veoma blizu. Da je došao, bio bi i dan danas najbolji igrač Čikaga“. 

TOP 11 – Dijego SIMEONE (vezni red)

"Početak priprema u San Rafaelu, to je 65 km od Madrida. Igramo između sebe 11 na 11. Ja mlad, supermotivisan, željan dokazivanja… došao spreman… leteo sam po terenu. Čolo sa svoje 24 godine, već iskusan internacionalac, standardni reprezentativac Argentine, vedeta Atletika. I naravno, svakom starijem igraču smeta kada dođe neki klinac i počne da ga preskače sa loptom. U jednoj akciji, on mi uđe oštro i opali me po zglobu. Od tog trenutka, meni je trening bio u drugom planu. Gledam samo gde je Čolo, da bih mu vratio istom meru. A on iskusno… pravi se da me ne vidi. Igra se razvija… i odjednom, evo ga… vidim kako mi dolazi u susret… sad ću da mu…

Zaletim se i uklizam. On je naravno video ispod oka i znao je šta nameravam. Odigrao je iz prve, poskočio i ja sam se našao ispod njega. U tom trenutku, kažem sebi 'sad će da mi odvali šamarčinu'. A on me uhvati rukama za gušu i razdere se iz sve snage 'TAAAAAKO TE VOLIM, la concha de tu madre'. Ti momenti, ili vas zbliže ili vas odalje. Nas su zbližili i postali smo veliki prijatelji. Imamo tu neku zajedničku crtu i krasi nas ludačka strast za fudbalom“.

TOP 11 – Kvinton FORČUN (odbrana)

"Mi smo zajedno sa još trojicom mladih igrača Atletika živeli u istom stanu, zgrada se zvala Kalje Pingvino… Kasnije smo ušli u prvi tim, ali se nismo razdvajali. Ja sam bio u potkrovlju, on dole na prvom spratu. Posećivali smo se porodično i zaista bili sjajni drugari. Ali nisam očekivao da će on uz mene da nauči srpski jezik (smeh). Jednom je moja majka krenula za Beograd i on joj sa vrata dovikne 'pozdravite Saleta i čika Radeta'. Sale je moj stariji brat, a čika Rade stric. Verovatno je slušao Đoleta Tomića koji je to stalno ponavljao i zapamtio. Kvinton je sjajan momak, bio je kapiten Južne Afrike, sada je i ambasador Mančester junajteda. Dopisujemo se povremeno… čisto da ne zaboravi srpski (smeh)“.

TOP 11 – Kristijan VIJERI (napad)

"Mašina. Doneo je nešto novo u španski fudbal. Mene je impresionirao njegov pristup obavezama i posvećenost fizičkom delu treninga. Nosio je onaj 'kompeks' svuda po telu, radio trbušnjake, sklekove… bio je opsednut atletskom formom. Tako je i igrao… pored vanserijskih golgeterskih kvaliteta, imao je i besprekornu fizičku kondiciju. Pogledajte njegove pokrete, poteze… tu sve puca od snage i dominacije. Salamanki je dao četiri gola na njihovom terenu. Pomisliš da sa takvom konstitucijom nema neku tehniku, a on protiv Paoka postigne gol sa korner linije i svima zapuši usta. Kada je obišao golmana i okrenuo se da šutne, ja nijednog trenutka nisam imao dilemu da će lopta završiti u mreži. Znao sam koliko je ubeđen u stvari koje radi“.

MAJORKA (1998 – 1999, 2001 – 2002)

Sezona iz snova. Treće mesto u La Ligi i finale Kupa pobednika kupova.

"Uživanje. Sećam se da u prvih pet kola nisam bio ni na klupi. A spremniji nego ikada u karijeri. Šesto kolo, Alaves… Kuper me povede i kaže 'danas ulaziš 15 minuta, imaš te i te zadatke, uglavnom defanzivne, ako to ispuniš, igraš i sledeću utakmicu'… ja se vraćam sa zagrevanja, on me zagrli i kaže 'zapamtio si šta sam rekao, ništa me drugo ne zanima'. Ulazim u igru… Roa ispucava loptu, ja je spuštam glavom do Jovana Stankovića, on odigrava Bjađiniju, ja nastavljam kretanje iza Jovana, Bjađini mi gura u prostor, ulazim iskosa… mrtav ugao, svi očekuju centaršut… ja je šutnem i zakucam kao strelu pod prečku. Nisam proveo ni 45 sekundi na terenu… svi su bili zabezeknuti. Od tog trenutka nisam više izlazio iz startne postave“.

Nadavao se golova u dresu Majorke, a omiljena žrtva bio je Atletiko iz Madrida (!?)

"Bio sam posebno nadahnut protiv "svog“ kluba. Saki je sedeo na klupi Atletika… sećam se, lobovao sam Molinu i postigao predivan gol… vodimo 4:0, ja promašim zicer za peti… i tu se dogodi nešto što mi je kasnije poslužilo kao nauk… kada se osećaš najbolje, tada stani… uspori… Marselino je poslao dugu loptu, hteo sam da je primim u punom trku i kako sam ispružio levu nogu, osetio sam kidanje zadnje lože. Užasan bol. Sutradan na magnetnoj rezonanci, doktor se uhvatio za glavu kada je video snimak. Mišić je pukao uzdužno 12 cm, kao rajsferšlus. Rekao mi je 'imaš dve opcije, momentalna operacija ili godinu dana pauze i karijera pod znakom pitanja'. Odgovorio sam 'ne doktore, postoji samo jedna opcija'“.

Pohod ka finalu Kupa kupova počeo je od Hartsa i išao preko Genka, Varteksa, Čelzija…

"U Varaždinu je bilo tenzija. Kuper se plašio da ja kao Srbin ne napravim neku glupost u Hrvatskoj. Bio sam mlad, 20 godina… voleo sam da se šalim, ali mi nije padalo na pamet da izlazim iz nekih fudbalskih okvira. Politika me nije interesovala. Ali 'mister' mi je za svaki slučaj održao predavanje u svlačionici i zapretio da će me kazniti ukoliko nasednem na neku provokaciju. Odigrao sam kao sat i prošli smo u naredno kolo. Protiv Čelzija je bilo spektkaularno u obe utakmice. Nikada neću oprostiti Desaiju što me je sprečio da postignem gol na Stamford Bridžu. Roa je degažirao, ja sam nadskočio De Goja i poslao loptu ka nebranjenoj mreži, a Francuz je uklizao i sa gol-linije izbacio u polje“.

U finalu se namerio na Dejana Stankovića i Sinišu Mihajlovića.

"Utakmica se igrala u Birmingemu i odseli smo u istom dvorcu gde i sa Atletikom uoči onog duela sa Aston Vilom. Mnogo lepo mesto, van grada, voleo bih da odem tamo sa porodicom. Ima i tu anegdota, ali je neću pričati… u vezi sa mojim razočaranjem i Kuperovom odlukom da me ne stavi u početnu postavu. Zamenio sam Bjađinija i odigrao poslednjih 15 minuta. Kuper je čuvao izmene za produžetke, ali je Nedved u 82. minutu savladao Rou i rešio utakmicu. Sećam se da je Vijeri postigao jedan od onih svojih nemogućih golova. Skočio je na centaršut Pankara i sa ivice šesnaesterca poslao loptu u mrežu“.

TOP 11 – Migel Anhel NADAL (odbrana)

"Njega sam zakačio tokom svoje druge epizode na Majorci. Izvanredan igrač, prototip modernog centralnog beka. Da primi loptu na grudi, da je spusti dole, da iznese, odigra pas, ode na prekid, ugrozi protivnički gol… brz, snažan… na defanzivnom prekidu pouzdan… bukvalno, Humels onog vremena. Nismo puno pričali, ali mi je bilo zanimljivo što na masažu dolazi u nekim tipičnim teniskim patikama. Pitao sam ga jednog dana 'Migel, ti igraš tenis?' A on se nasmejao i odgovorio 'ne igram ja, ali imam jednog bratanca… razbija… biće čudo'. Ja onako, pa dobro… (smeh). Eto, Rafa je tada imao 10 godina i bio je samo bratanac Migela Anhela. A sada su uloge zamenjene. Sada je Migel Anhel samo stric velikog Rafaela Nadala“.

TOP 11 – Samuel ETO (napad)

"Pazi ovo… 21. marta 1980. rođena je moja sestra Aleksandra. Istog dana rodio se i Ronaldinjo. Sada idemo u 2006. godinu. 21. marta na Kamp Nou igraju Barsa i Hetafe. Pregaze nas, bili su mnogo moćni… Završi se utakmica, ja priđem Samuelu i objasnim mu situaciju. Zamolim ga da pita Ronaldinja za dres, jer bih voleo da to bude rođendanski poklon za moju sestru", pričao je sa osmehaom.

"Naravno, Eto me uvede u svlačionicu, Ronaldinjo odvoji dres i krene da potpisuje... i dok mi tako pričamo i smejemo se, ja bacim pogled u ćošak svlačionice, a tamo… mali Mesi… gleda i ne trepće. Ja sam u tom njegovom stidljivom izrazu lica prepoznao sledeću misao: 'ovako ću i ja jednog dana da potpisujem dresove drugim igračima'. Ta scena mi je zauvek ostala u sećanju“.

A Samuel, pakao od napadača.

"Te sezone kad smo dobro gurali u Ligi šampiona protiv Arsenala, Panatinaikosa i Šalkea, u prvenstvu nam ništa nije polazilo od noge i došli smo u situaciji da se u poslednjem kolu borimo za opstanak. Trebala nam je pobeda protiv Valjadolida i znaš kad se sve uroti protiv tebe. Ja pogodim prečku, ona se odbije u stativu, šeta po gol-liniji i izađe iz gola… Luke je tri puta izlazio sam na golmana… ništa… oni iz prvog šuta daju evrogol, mi na poluvremenu gubimo 1:0 i već smo jednom nogom u Drugoj ligi", i dalje je moglo da se čuje uzbuđenje u njegovom glasu.

"Frka u svlačionici, predsednik je sišao iz lože, drhtimo… Eto je ustao i rekao 'dajte mi loptu, ja ću rešiti'. Počinje drugo poluvreme, on uzima loptu na centru terena i kao Pele u filmu Beg u pobedu… nanizao je 5-6 igrača i dodao Lukeu da sa tri metra pogodi prazan gol. To je taj mentalitet pobednika koji se sa vanserijskih igrača širi na celu ekipu", opisao je igrača, za kog su u Real Madridu procenili da nema potencijal.

Znamo šta je bilo posle toga i kako je Kamerunac osvojio vezane "triplete" 2009. i 2010. sa različitim klubovima.  

OVIJEDO 2000 – 2001

Nije mogao da odbije poziv Radomira Antića i našao se u društvu poznatih fudbalskim imena poput Viktora Onopka, Stena Kolimora, Idrise Kejte, Olija…

"… i Đoleta Tomića. U Ovijedu smo učvrstili naše prijateljstvo iz Partizana i Atletika. Bio je jako talentovan fudbaler, sa smislom za kreaciju, idejom, sjajnom levom nogom… On je jedan od onih koje ću staviti na klupu za rezerve u Mojih TOP 11", rekao je i dodao:

"Zvali smo ga fudbalski mag. Često igramo fudbal u balonu na Novom Beogradu i kad Đole zamane, ceo balon se nakrivi (smeh). Kao toranj u Pizi. Šalimo se sa vlasnikom da posle svakog termina mora da ispravlja balon zbog Đoletovih driblinga. Nažalost, ispali smo iz lige te sezone sa Ovijedom, iako nijednog trenutka nismo bili u opasnoj zoni. Šta je sudbina, izgubili smo u poslednjem kolu od moje Majorke, a nijedan drugi rezultat nam nije išao na ruku“, pričao je o periodu pre selidbe na - "Crni kontinent".

Kanarska ostrva pripadaju Španiji, ali se nalaze u Atlantiku nasuprot obale Zapadne Sahare.

TENERIFE 2002 – 2003

Kanarska ostrva. Raj na zemlji. Prava klima za preporod u fudbalskoj karijeri.

"Postigao sam 18 golova i oživeo kao fudbaler. A sve je počelo prvog dana priprema, kada sam potpisao ugovor i došao na konferenciju za medije. Trener me je predstavio kao pojačanje i rekao novinarima da će mi pružiti šansu već tog popodneva na kontrolnoj utakmici. Ja ne verujem… šali se verovatno… kreće utakmica, on me ubacuje u 75. minutu… ulazim na teren i odlazim na ivicu protivničkog šesnaesterca da mi bace aut…", pričao je sa puno elana.

"...primam loptu između dva njihova igrača, prebacujem ih, okrećem se i hvatam volej… lopta preleće golmana i u suprotnim rakljama pada u mrežu. Oni svi za glavu 'auuuu, šta smo ovo doveli'. A meni duša u nosu. Iz nekih privatnih razloga, došao sam totalno nespreman na pripreme. Kako sam je šutnuo, nisam više mogao da se pomerim. Sećam se i meča sa Saragosom, imao sam užasne stomačne tegobe i mislio sam 'mrka kapa'. Izlazim na teren i dajem tri komada za šest minuta. Novinari su mi kasnije rekli da je to rekord u španskom prvenstvu“. 

TOP 11 – Bruno MARIJONI (napad) REZERVA

"Borili smo se za mesto u plej-ofu, a Bruno je zbog nekog spora sa klubom bio odstranjen iz tima. U tom trenutku, imao sam jak status i treneri su uvažavali moje mišljenje. Rekao sam Davidu Amaralu 'mister, ako hoćete da uđemo u ligu, ne smete da se lišavate usluga najboljih igrača'. Zašto sami sebi da pucamo u noge. On me posluša i vrati Marijonija u ekipu, a mi zaređamo sa pet pobeda. Novinari su saznali za ovaj detalj i pitali me zašto urgiram za direktnog konkurenta u timu. Odgovorio sam isto ono što sada kao trener govorim svojim pulenima – za dobrog igrača, uvek ima mesta u ekipi“. 

HANOVER (2005)

Evald Linen se vratio u Nemačku i poveo sa sobom svog igrača od poverenja.

"Ja sam u svakom klubu bio igrač svog trenera. Svi su me kasnije vodili ili pokušavali da me povedu sa sobom. Davao sam sve od sebe na treningu, ponašao se kao profesionalac i na taj način sticao poverenje. Tako me je Radomir vratio u Atletiko, pa doveo u Ovijedo… Linen u Hanover… Kuper je pokušao da me povede u Inter, ali Atletiko se nije složio. Bundesliga je za mene bila prelazno rešenje. Vukao sam neugodnu povredu, nisam igrao, a nije bilo prave dijagnoze. U Hanoveru me je operisala jedna poznata doktorka, oporavio sam se i odigrao šest utakmica. Učio sam nemački jezik i iskoristio priliku da upoznam zahteve jedne od najkvalitetnijih liga u Evropi“.

TOP 11 – Nebojša KRUPNIKOVIĆ (vezni red) REZERVA

"Krupni je sjajan tip, ja ga mnogo volim. Slušaj ovo… to moram da ispričam. Igrali smo derbi u Kupu Jugoslavije, četvrtfinale… bila je jedna situacija, ja sam ležao u šesnaestercu, Zvezda je nastavila akciju i dala gol. A šta se desilo? Oni su izvodili korner, ja sam čuvao Krupnog… on iskusniji, namazaniji… opalio me je pesnicom u glavu i srušio na zemlju. Bio sam šokiran. Pandur je stao, svi smo stali, očekujući da sudija prekine igru… lopta je došla do Krupnog i on je rutinski zatresao mrežu. Sećate se verovatno, posle smo ga jurili po celom terenu… On je dao oba gola na toj utakmici, Zvezda je slavila 2:0 i sa 3:3 na JNA otišla u polufinale. Ali, šta je fora? Kada sam ja kasnije u Hanoveru pričao Krupnom o tom detalju, on me je gledao bledo i ništa nije kapirao. Ja mu kažem 'je l se sećaš kad si me nokautirao i dao gol', on kaže "nemam pojma“ (smeh). Kako bre nemaš pojma (smeh). Krupni je šou“.   

HETAFE (2005 – 2007)

Sredina u kojoj je do punog izražaja došla njegova fudbalska zrelost.

"Žao mi je što smo se zadovoljili opstankom u ligi. Imali smo potencijal za mnogo više od toga, bili smo nadomak Kupa UEFA. Kod Šustera se igrao odličan fudbal i jako mi je drago što me je smatrao neizostavnim delom njegove fudbalske filozofije. Sećam se jednog detalja sa utakmice, odigrao sam pas i počeo da vičem na saigrača koji nije razumeo moju ideju. Šuster me je pozvao do aut-linije i rekao 'Veljko, suština je da igraš fudbal koji oni razumeju'. I to ima smisla. Moram da se prilagodim svima. Ako radim nešto što drugi ne razumeju, greška je moja, a ne njihova“.

TOP 11 – Kozmin KONTRA (odbrana)

"Pitao sam predsednika na početku priprema kako ide sa sklapanjem mozaika i on mi je odgovorio da mu nedostaje desni bek. Setio sam se Kontre sa kojim sam igrao u Atletiku i koji se u tom periodu oporavljao od povrede. Njemu je godinu dana ranije, Zebina slomio nogu na Mobistar turniru u Montereju. To je ona čuvena utakmica Roma-Atletiko… tuča neviđena… oni dva crvena kartona… Toti je sa dva igrača manje stavio celu ekipu na svoja pleća… zabio nam je gol sa 40 metara iz slobodnjaka… Kontra je morao na višemesečnu pauzu, ali znao sam da se oporavio i da može da nam pomogne u Hetafeu. Rekao sam "prezi, ja garantujem za njega“. On ga je doveo i nije se pokajao. Ne samo da je dobio kvalitetnog beka, nego je Kozmin kasnije seo i na trenersku klupu Hetafea. On je rodom iz Temišvara i tamo je kao mali gledao Treći kanal naše televizije. Bili smo cimeri i jednom prilikom, ja sam nešto tražio po internetu, on je prišao i rekao 'brate, pusti mi onu - ajdeee, plavi moj safiru, ajde čežnjo i nemiru…' i počeo da peva Bajagu. Ja mu kažem 'brate moj rumano, gde si se toga setio' (smeh)“.

RUBIN KAZANJ (2007)

Hetafe je na putu do finala Kupa Španije izbacio Barselonu, ali Veljko nije dočekao borbu za trofej Kupa kralja.

"Dobili smo ih 4:0 kod kuće i izgubili 5:2 na strani. Ja sam pred taj revanš na Kamp Nou, raskinuo ugovor i otišao u Rubin. Mislio sam da je posle toliko godina u Španiji, došao trenutak za neku krupniju promenu u karijeri", pričao je o izazovu pred kojim se našao.

"Rusi su platili transfer, meni obezbedili odlične uslove i nije bilo razloga da odbijem ponudu. U školi sam učio ruski jezik i bio mi je izazov da upoznam jednu novu kulturu. Očekivao sam da ću lako da se prilagodim, što nije bio slučaj. Pogotovo u tom prvom periodu, dok porodica nije došla u Kazanj", rekao je i dodao:

"Tada sam imao dvoje dece, sad imam četvoro… ali prelazak u Rusiju se nije pokazao kao pravi potez“.

Trener je bio čuveni Kurban Berdijev.

"Izuzetno skroman i jako religiozan čovek. U Rubinu smo imali jednu tešku situaciju… izgubili smo saigrača u saobraćajnoj nesreći. Bio sam na operaciji meniskusa u Madridu kada su mi javili za tragediju. Mlad momak, to mu je bila debitantska sezona u prvom timu… baš teška priča. Zato bih voleo da preskočimo Rubin“.

Posle toga, delovalo je logično da se vrati tamo gde je najduže i igrao.

ALMERIJA (2007)

Povratak na Iberijsko poluostrvo i šest meseci pod trenerskom palicom jednog od najperspektivnijih španskih stručnjaka.

"Unaji Emeri… i njegov pomoćnik, moj saigrač Huan Karlos Karsedo. On je i dalje u njegovom stafu. Imali smo odličan tim. Moja poslednja sezona u Španiji. A poslednji gol, na Monžuiku protiv Espanjola. Kameni je bio na golu, matirao sam ga glavom. Sve u svemu, uspešna epizoda. Imali smo ono što je Radomir stalno potencirao u svojim klubovima, ta 'konvivencija'. Da se igrači nađu, da imaju nešto svoje", govorio je o treneru koji će posle vezanih trijumfa u Ligi Evrope sa Seviljom doživeti teške trenutke na klupama Pari sen Žermena i Arsenala.

"Mi smo u Almeriji imali specijalno mesto za doručak. Tu smo pravili prženice, tostove… nisi mogao da dišeš od dima… ali smo se osećali kao kod kuće… tu smo se družili, pili kafe, čitali novine… Vi u svakoj svlačionici imate nekoga ko je duhovit, nekoga ko ne priča ni sa kim i gleda svoja posla, nekoga kome sve smeta, nekoga koji ogovara… I kada sve te uloge pokrijete sa pravim momcima, dobijete perfektan ambijent“. 

PARTIZAN (2008)

Svuda prođi, kući dođi.

"Na sreću (ili nesreću), povredio sam se posle onih kvalifikacija za Ligu šampiona. Gol protiv Fenerbahčea ostaće mi zauvek urezan u sećanju… trenutak kada je stadion eksplodirao. Pričali smo na početku priče o prvencu protiv Radničkog… ali, to se igralo pred praznim stadionom. Nisam zamišljao da moj jedini gol za voljeni klub padne u takvom ambijentu. Ovo je bilo nešto drugo. Kada sam se okrenuo ka jugu i video euforiju na tribinama, krenule su mi suze niz lice. Konačno sam imao utisak da sam Partizanu vratio deo onoga što je on uložio u mene“.

Više od golova, mladom timu crno-belih značilo je Veljkovo iskustvo i saveti koje je davao mlađim igračima.

"Bilo mi je zadovoljstvo da im prepričavam anegdote iz karijere. Dolazili su u moju sobu Maletić, Radović, Bogunović… pitali me sve i svašta za ove asove sa kojima sam igrao u Španiji… Ljaja je tada počinjao, sećam se da su mi ljudi iz kluba rekli da je on sledeći veliki izdanak Partizanove škole… Ali mi je posebno drago zbog načina na koji sam postigao taj gol protiv Fenera… mi smo kod Jokana imali jedan deo treninga za slobodne aktivnosti sa loptom… radilo se u parovima i ja sam vežbao sa Robijem Stevanovićem… pošto sam voleo da završavam, on da centrira i super smo se slagali… te nedelje sam mu stalno govorio 'primiš, pogledaš i centaršut na drugu stativu'. Ponavljali smo to do iznemoglosti… i na utakmici se desila  bukvalno identična situacija. Prijem, pogled, centaršut, gol. Ništa lepše kad vidiš da trening ima smisla i da daje rezultat“.

FILADELFIJA UNION (2011)

Strast za fudbalom ne priznaje povrede i umor.

"Bio sam istrošen, ali sam se oporavio i ponovo osetio želju za takmičenjem. Rekao sam sebi da kraj karijere mora da bude mnogo lepši posle svega što sam uložio u fudbal. Amerika mi je uvek bila izazov i posmatrao sam je kao perspektivnu i rastuću fudbalsku silu. Napravio sam neki svoj DVD, poslao tamo, ali niko ništa… Rekao sam 'ok, idemo dalje'. Kupio sam avionsku kartu, rezervisao hotel na Menhetnu, odmah pored prostorija MLS lige. Imao sam neke kontakte i zakazao sam sastanak sa ljudima iz Red Bula. Odradio sam probu, oni su mi ponudili ugovor, ali sam razmislio i prelomio – neću. Jednostavno, osetio sam da je to sebično prema mojoj porodici“.

Ništa od prvog pokušaja, ali nema predaje…

"Tokom boravka u Njujorku, upoznao sam poljskog stručnjaka Petera Novaka i on mi je otvorio vrata Filadelfije. Bilo je skeptika, pitali su kako ću se snaći posle tolike pauze… Srećom, već na drugoj utakmici sam postigao gol i sve je krenulo kako treba. Osvojili smo osmo mesto i plasirali se u plej-of, što je i dalje najbolji rezultat u istoriji Uniona. Branio je Mondragon koji je tada već imao 41 godinu… igrao je kolumbijski reprezentativac Karlos Valdes… čak i Fredi Adu koji je kasnije potpisao za Jagodinu. Išao sam da ga posetim u karantinu na Ibarskoj magistrali kada su igrali neku utakmicu u Beogradu“.

REPREZENTACIJA SRBIJE (2002 – 2004)

Prošao je sve selekcije, ali je samo u dva navrata dobio šansu da brani boje najboljeg državnog tima.

"To me jako boli… ta reprezentacija. Otišao sam rano u inostranstvo i nisam dao dovoljno argumenata selektorima da češće pozivaju u nacionalni tim. Meni je tata preneo taj osećaj šta znači igrati za svoju zemlju. Igrao sam za mlađe selekcije i sećam se Santrača, Toplaka, Miljana… ljudi institucije… taj Lala ekonom… mi kad dođemo tamo, pa obučemo opremu, ona trenerka miriše… pa grb izvezen ovde… ja letim… letim! Taj kult reprezentacije je za mene bio ispunjenje snova“.

Kao klinac je nosio privezak Zlatnog globusa i maštao da zaigra za svoju zemlju na Svetskom prvenstvu.

"Svaki put kad sam se vratio iz reprezentacije u svoj klub, osećao sam se kao bolji igrač… kao bolji čovek… sa mnogo više iskustva… kao da sam zaokružio jednu celinu. Sećam se kad je Jovan Stanković prvi put dobio poziv u reprezentaciju, bili smo zajedno na Majorci… pitao me je šta i kako… ja mu kažem 'slušaj, to će ti biti najlepše iskustvo u karijeri. Ka odeš tamo i kad se vratiš, nećeš više biti isti čovek'. I evo, pitajte ga, setiće se verovatno… rekao mi je 'sve si bio u pravu, reprezentacije je nešto specijalno, neki viši nivo'“.  

Kod Deje Savićevića debi i pobeda protiv Meksika, kod Ilije Petkovića oproštaj i jedini gol u dresu sa državnim grbom.

"Sa Dejom smo imali i jednu nezvaničnu utakmicu protiv ekipe 'Comunidad de Valensija'. A Meksiko smo pobedili u Feniksu… fantastičan ambijent, prepune tribine… Bili su Juga, Jokan, Peđa, Savo, Deki… Keža je dao fenomenalan gol. Ja sam promašio odličnu šansu u drugom poluvremenu. Pamtim da me je neki Meksikanac sa ogromnim noktima tako ogrebao, da sam imao ožiljak kao posle borbe sa tigrovima. Petko nas je vodio u Belfast i sećam se posete njihovom Parlamentu. Tu nam je prevodilac rekao da Irci imaju 90 nijansi zelene boje, što je za mene fascinantno. Odigrao sam odličnu utakmicu i uspeo da se upišem u strelce. Nažalost, nisam više dobijao poziv u A reprezentaciju“.

TOP 11 – Dejan STANKOVIĆ (vezni red)

"Rođeni pobednik. Dekija je kroz celu igračku karijeru krasio taj mentalni kvalitet koji podrazumeva fokus na najvažnije detalje i jasnu ideju kako da se dođe do cilja. Zato verujem da će uspeti i kao trener. Čuo sam da je odabrao odlične saradnike i da svako od njih ima jasno raspoređene uloge u stručnom štabu. Nisam gledao u kontinuitetu Zvezdine utakmice, ali poznavajući Dejana, ne sumnjam da je na pravom putu. Napraviće onakvu karijeru kakvu bude želeo. Kao igrač je uvek težio top nivou i to je i dostigao. Nema razloga da tako ne bude i na novom poslu. Imao sam i Jokana na toj poziciji, ali sam se opredelio za Dekija jer smo više igrali zajedno u mlađim reprezentativnim selekcijama“.

TOP 11 – Radomir ANTIĆ (trener)

"Iz mnogo razloga. Trener, učitelj, mentor. U poslednjih par meseci, razvili smo još jači odnos. Njegov odlazak je veliki gubitak… i za fudbal i za čovečanstvo. Svuda gde je radio, ostavio je neki pečat. Svi znamo šta je postigao sa španskim klubovima i našom reprezentacijom, ali je još važnije da Radomir nije formirao samo igrače, već i jake ličnosti. Od njega sam dobio najvažnije savete na početku trenerske karijere. Od toga gde trener sedi za vreme obroka sa ekipom, do onih mnogo složenijih, kako se strukturiše ekipa i slično. Svi mi lutamo, bavimo se detaljima koji su nebitni i na koje ne možemo da utičemo", prisetio se Paunović čoveka koji nas je napustio ove godine.

"Treba nam vodič koji će sve to da uprosti. Radomir  je rekao da trener tokom obroka sedi leđima okrenut zidu, tako da celu salu ima na dlanu. Jako je bitno da posmatraš svoje igrače. Na taj način kontrolišeš prostor i situaciju. Recimo, ima igrača koji kriju da su povređeni. Ti ga posmatraš i vidiš kad ga zaboli. Na terenu je sve jasno i uokvireno. Suština je kakvi smo kada izađemo iz okvira. Odnosno, šta radimo kad nas niko ne vidi. Taj njegov savet otvara perspektivu. A ja sam taj koji perspektivi daje smisao i kontekst“.  

Veljko PAUNOVIĆ – Mojih TOP 11: Roa – Agiljera, Nadal, Kontra – D. Stanković, Simeone, Pantić, J. Stanković – Tores, Milošević, Eto. Trener: Radomir Antić

Kakav tim!

Nekima bog podari talenat, a vaspitanje ponesu iz porodičnog doma.

PARTIZAN (1994 – 1995)

Bilo je prirodno da Paunović junior nastavi tamo gde je Paunović senior stao. U Veljkovoj porodici, Partizan nije samo polazna tačka u sportskoj karijeri, već i stvar kućnog vaspitanja.

Počeo sam sa šest godina kod čika Conje Matekala. Učio sam prve fudbalske trikove, kontrolu i dominaciju nad loptom. Posle sam prešao kod Miše Radakovića, čak me je i tata trenirao jedne sezone u petlićima. Promociju u prvi tim kod Ljubiše Tumbakovića shvatio sam kao ostvarenje životnog sna. Bila je to sjajna generacija koju su predvodili Savo Milošević i Dragan Ćirić. Sećam se da smo Savo i ja sedeli jedan do drugog u svlačionici i on mi je puno pomogao. Posmatrao sam ga kao Velikog Brata, bio je lider te ekipe, u svakom smislu reči“. 

Odmah je postao svestan  težine prezimena koje nosi na poleđini dresa.

"To me je pratilo tokom cele karijere. Od malena sam znao da je tata bio legenda Partizana u jugoslovenske reprezentacije. Ljudi su ga poznavali, prilazili mu na ulici, iskazivali poštovanje… Veterani su stalno sedeli u bašti restorana na stadionu u Humskoj, evocirali uspomene iz prošlosti i komentarisali aktuelne trenutke vezane za Partizan. Blagoje je svuda bio prisutan. Verujte mi, ne prođe dan da ne pomislim na njega. Pamtim sve njegove savete, kako na sportskom, tako i na životnom planu. Jer, to je nekako ispreplitano. Fudbal je naš život i jako mi je drago što sam imao sreću da se rodim u tako zdravom okruženju. Prave vrednosti koje sam dobio od svojih roditelja poklopile su se sa mojim fudbalskim talentom i pomogle mi da napravim sjajnu karijeru“.

Teška vremena, teška sezona. Oba trofeja su završila u vitrinama Zvezdinog muzeja.

"Imali smo velike ambicije, ali i puno pehova. Pogotovo u derbi mečevima kada se lomila borba za trofeje. Čini mi se da smo izvukli maksimum naših kapaciteta i da je Zvezda u tom trenutku bila iskusnija i uigranija. Mi smo tek nadolazili… Savo, Ćira, Đani, Beli Bjeković, Trenevski, Ivan Tomić, Batica Mirković… izuzetan tim koji je tek sledeće sezone pokazao svoju pravu vrednost. Kada razmišljam sa ove distance, rekao bih da je Zvezda imala još jednu prednost. Oni su se prethodnih sezona borili protiv jednog od najjačih sastava u istoriji Partizana i to im je pomoglo da stasaju i sazru kao ekipa“.

Veljko je u debitantskoj sezoni među seniorima, odigrao 13 utakmica i postigao jedan gol…

"… i to na poslednjoj utakmici protiv Radničkog sa Novog Beograda. Sećam se, bila je paklena vrućina. Nikako mi te sezone nije polazilo za nogom da postignem prvenac u dresu Partizana. Na onim trening mečevima utorkom i sredom, tresao sam mreže kao od šale. Ali na zvaničnoj, neće pa neće. I onda se namestila situacija… Ivan Tomić mi je odigrao fantastičan pas… inače, Ivan je ponikao u Radničkom, imao je izuzetnu viziju i fenomenalan osećaj za asistenciju… tada je jednim potezom prebacio kompletnu odbranu protivnika, golman je izašao da skrati ugao, ja sam bocnuo loptu i lobovao ga… dok je putovala ka praznom golu, imao sam utisak da to traje čitavu večnost. Čim je ušla, zagrlio sam Ivana i držao ga čvrsto ko zna koliko dugo… toliko mi je značilo“. 

TOP 11 – Savo MILOŠEVIĆ (napad)

"Kratko smo igrali zajedno, ali smo kasnije u Španiji i kao protivnici, izgradili izvanredan odnos. Savo mi je zajedno sa Mrkelom otvorio vrata trenerskog posla. Prepoznao je moj talenat i želju za radom, poverio mi jednu od najtalentovanijih generacija našeg fudbala i to mu nikada neću zaboraviti. Kada smo igrali jedan protiv drugoga, govorio sam svojim defanzivcima da Savi nikako ne daju da se okrene licem ka golu. On je uprkos svojoj korpulenciji, imao fenomenalnu kontrolu lopte, izvrsnu tehniku, baratao odlično obema nogama… govorio sam 'terajte ga samo da doda nekome i po mogućstvu što dalje od našeg šesnaesterca'", prisećao se Sava sa početka karijere i dodao:

"Znao sam, ako Savo nije na lopti, obavili smo pola posla. Ne sumnjam da će uspeti i kao trener. Ima izuzetan stil koji se meni jako dopada. Kod njega nema foliranja, neposredan je i prirodan. U svakom njegovom pokretu vidi se autentičnost, što je veoma važno za trenera. Napravio je dobar stručni štab i jasno se vidi njegova ideja. Znam iz ličnog iskustva, taj prvi period u trenerskoj karijeri ume da bude veoma lep, pogotovo ako imaš priliku da radiš u velikom klubu kao što je Partizan. Odličan podstrek, ali tek mu predstoji da to svoje iskustvo i filozofiju sprovede u delo. Trener se postaje vremenom. Svaka sezona traži od tebe da se konstantno aktuelizuješ. Protivnici podižu lestvicu i ti nemaš drugog izbora nego da pratiš moderne trendove i da budeš uvek korak ispred drugih. Savo ima i fudbalske i ljudske kvalitete da napravi veliku trenersku karijeru“.

MARBELJA (1995 – 1996)

Posle samo godinu dana u matičnom klubu, Veljku se otvaraju vrata glamurozne fudbalske pozornice.

"U tom periodu, samo su reprezentativne selekcije igrale međunarodne mečeve. Gostovali smo po regionu… u Bugarskoj, Grčkoj, Rumuniji, Mađarskoj… tu me je primetio agent Mita Stojković koji je imao dobre kontakte u Španiji i on me je preporučio Atletiko Madridu. Tamo je Migel Anhel Ruiz završavao igračku karijeru, pripremao se za funkciju sportskog direktora i jurio je mlade talente po svetu. Našao je Bjađinija u Argentini, Koreu u Urugvaju… Ja sam mu se dopao posle utakmice u Sofiji na kojoj sam bio dvostruki strelac. Tata je sve vreme znao za njihovo interesovanje, ali je vešto krio od mene. Rekao mi je tek onog trenutka kada su Španci došli u hotel Mladost da potpišemo ugovor“.

Grom iz vedra neba. Juče protiv Radničkog sa Novog Beograda, od sutra protiv Reala, Barse, Valensije…

"Nisam mogao da verujem šta se dešava. To je bilo okupljanje olimpijske reprezentacije pred duel sa Rusijom na stadionu Crvene zvezde… i ja saznajem da sam novi član Atletiko Madrida. Kao u snu. Protiv Rusa smo odigrali neverovatnu utakmicu, bilo je 5:4 za nas… sećam se da je Krupni dao dva gola iz penala. Deki Stanković i ja smo ušli sa klupe, branio je Kralj… sjajna generacija sa Dragutinovićem, Adžićem, Anićem, Ćirom, Miodragom Pantelićem… Ja sam već u prvom poluvremenu zamenio povređenog Bjekovića. Ne kajem se što sam tako rano napustio zemlju i potpisao za veliki španski klub, iako sam celog života maštao da ostanem dugo u Partizanu i da postanem legenda crno-belih“.

U Marbelji se borio za svoje mesto pod španskim suncem i delio svlačionicu sa još dva jugoslovenska internacionalca.

"Simo Krunić u Miloš Bursać su pokušavali na sve načine da mi pomognu oko adaptacije, ali išlo je teško. U Marbelju je došla cela moja porodica… roditelji, brat Nikola, sestra Aleksandra… šta vredi, kad fudbalski nisam uživao. Na utakmici protiv Rajo Valjekana, došli su da me gledaju svi oni koji su se u Atletiku nešto pitali… Radomir Antić, Hezus i Migel Anhel Hil, Ruiz… Podstaknut njihovim prisustvom odigrao sam izvanredno…“.

Ali…

"… u 84. minutu, napravim lažnjak i ostavim petom loptu saigraču koji je bio iza mene… u tom trenutku osetim takav bol, kao da me je snajper pogodio. Tada sam se prvi put u karijeri suočio sa nekom ozbiljnom povredom, pukla su mi vlakna mišića zadnje lože. Srušio sam se kao pokošen. Odneli su me do svlačionice i kada sam malo došao sebi, video sam Radomira pored kreveta. Samo je rekao 'ti ostaješ ovde'. Narednih 10 dana proveo sam u njegovom domu, radio oporavak sa lekarima Atletika i uspeo da se vratim u finišu te istorijske sezone kada je osvojena 'dupla kruna'“.

ATLETIKO MADRID (1996 – 2002)

U sezoni posle 'duple krune', debituje u Almendralehu protiv Ekstremadure.

"Radomir je rekao 'spreman si' i gurnuo me u vatru. Namestio sam dva gola i bio jedan od najboljih na terenu. Zaista sam uživao, jer smo igrali moderan fudbal i bili dominantni u odnosu na sve rivale. Liga šampiona je bila prioritet i posle prvog mesta u grupnoj fazi, dolazi do neverovatne utakmice protiv Ajaksa na Kaledronu. Razbijamo ih, vodimo 1:0 i u jednom trenutku Karlos Agiljera dolazi do klupe i žali se doktoru da mu je ispalo sočivo. I dok se njemu ukazivala pomoć, Litmanen je asistirao De Buru za 1:1. Mi svi na Agiljeru 'pa gde si sad našao da vraćaš sočiva'. Ali nije on čovek kriv. Samo oni koji nose sočiva, znaju koliko je to nezgodno“.

Ajaks je u produžecima imao više snage i otišao je u polufinale.

"Dani nam je dao golčinu, mi smo promašili penal i upali u jednu vrstu magnovenja. Vrlo neobična situacija. Naime, Milinko Pantić je izjednačio na 2:2 i mi smo iz neobjašnjivih razloga pomislili da se sa tim rezultatom pobednik rešava udarcima sa bele tačke. Ne znam uopšte kako je to došlo do naših glava, kad je u Amsterdamu bilo 1:1. Uglavnom, Babangida nas je nokautirao 119. minutu i rešio sve dileme. Šteta, jer smo imali fenomenalan tim i mogli smo daleko da doguramo u Ligi šampiona“.

Mogli su daleko i naredne sezone u Kupu UEFA.

"Izbacili smo Aston Vilu, Kroaciju, Paok i Lester. Nikada neću zaboraviti kako je Vila Park eksplodirao kada je Sten Kolimor dao gol. Opalio je sa 16 metara, lopta se od prečke prosto zarila u zemlju iza gol-linije. Nije ni odskočila… ako se sećate, Englezi su imali one zategnute mreže. Oni su smanjili na 2:1 i krenuli svim silama da izjednače rezultat. I došlo je do jedne vrlo zanimljive situacije. Ja sam par dana pre gostovanja u Birmingemu bio tragičar utakmice sa Betisom. Na 0:0 u 90. minutu, Vijeri mi je dodao loptu, imao sam prazan gol ispred sebe i šutirao sam nebu pod oblake. Ceo stadion me je izviždao“.

A protiv Aston Vile?

"Identična situacija, samo što je sada Kaminero asistirao Kiku. U jeku njihovih napada, ubitačna kontra i čist zicer da rešimo utakmicu. Kiko loše zahvati loptu i promaši ceo gol. Čim smo ušli u svlačionicu, rekao mi je 'sad znam kako ti je bilo, hoću da umrem od muke'. Znate kako… igrači su posle utakmice toliko umorni da jedva stoje na nogama. Ali, kad uđemo u svlačionicu, istuširamo se i dođemo sebi, još jednom preživimo svih 90 minuta. Radujemo se ili plačemo, u zavisnosti od ishoda utakmice“.

Dve evropske odiseje, pa nakon toga sezona za zaborav u kojoj je Atletiko ispao iz Primere i izgubio u finalu Kupa od Espanjola.

"Vrlo čudna situacija. Te sezone je uloženo najviše sredstava da se ekipa skocka kako treba. Ali je porodica Hil ušla u probleme sa državom i ostali smo bez rukovodstva. Sećam se da je jednog dana 50 policijskih automobila okružilo stadion i našli smo se iznenada u nezgodnom položaju. Klub u rasulu, bez jasne vizije… krenuli su loši rezultati, počeli smo da klizimo na tabeli i kada neki veliki tim dođe do dna, jako ga je teško vratiti u mirnije vode. A vreme je polako isticalo… Desilo se neminovno i Atletiko je u društvu Betisa i Sevilje napustio prvoligaški rang“.

Jedini bljesak te sezone bio je trijumf u polufinalu Kupa protiv Barselone.

"Slavili smo sa 3:0 golovima Barahe, Džimija-Flojda i Huga Leala. Za Barsu su igrali Pujol, De Bur, Rivaldo, Klajvert, Ćavi, Figo… Nažalost, nismo imali snage za taj završni korak. Espanjol je u finalu pobedio sa 2:1, a utakmicu je obeležila ona scena kada se Tamudo prikrao iza leđa golmanu Toniju, izbio mu loptu glavom iz ruku i postigao gol“.

Za kraj, sezona 2003/04. Sedmo mesto u prvenstvu i Veljkova najbolja rola u dresu jorgandžija.

"Bio sam drugi strelac tima, iza nezadrživog Fernanda Toresa. Pomogla mi je epizoda na Tenerifama, gde sam se definitivno vratio u život. Atletiko je bio u fazi podizanja, odgovarala mi je atmosfera i ušao sam u golgeterski niz. Tresao sam mreže Santandera, Betisa, Bilbaoa, Sosijedada, Valjadolida… čak i Real Madrida… inače, moji stričevi Rade i Sveta su pratili sve moje utakmice… od petlića do prvog tima… što na stadionu, što na televiziji… Za tu utakmicu protiv Reala, uspeo sam Svetu da dovedem na Kalderon i kada sam dao gol iz penala, on je bio tu i prvi mi je čestitao“.

TOP 11 – Fernando TORES (napad)

"Ja sam ga uvek smatrao boljom verzijom Veljka Paunovića. Slične konstitucije i fizičkih predispozicija, ali brži, jači, skočniji… pritom, golgeter svetske klase. Zato sam prema njemu imao poseban odnos i bio sam njegov verni navijač. Kada sam polazio za Čikago, rekao sam mu 'Fernando, kad budeš hteo, samo me nazovi i dovodim te u Ameriku'. Tri godine kasnije, on me zove i kaže 'spreman sam, hoću da igram za tebe i samo za tebe'. Mnogo mi je žao što nismo uspeli da realizujemo taj transfer, iako smo bili veoma blizu. Da je došao, bio bi i dan danas najbolji igrač Čikaga“. 

TOP 11 – Dijego SIMEONE (vezni red)

"Početak priprema u San Rafaelu, to je 65 km od Madrida. Igramo između sebe 11 na 11. Ja mlad, supermotivisan, željan dokazivanja… došao spreman… leteo sam po terenu. Čolo sa svoje 24 godine, već iskusan internacionalac, standardni reprezentativac Argentine, vedeta Atletika. I naravno, svakom starijem igraču smeta kada dođe neki klinac i počne da ga preskače sa loptom. U jednoj akciji, on mi uđe oštro i opali me po zglobu. Od tog trenutka, meni je trening bio u drugom planu. Gledam samo gde je Čolo, da bih mu vratio istom meru. A on iskusno… pravi se da me ne vidi. Igra se razvija… i odjednom, evo ga… vidim kako mi dolazi u susret… sad ću da mu…

Zaletim se i uklizam. On je naravno video ispod oka i znao je šta nameravam. Odigrao je iz prve, poskočio i ja sam se našao ispod njega. U tom trenutku, kažem sebi 'sad će da mi odvali šamarčinu'. A on me uhvati rukama za gušu i razdere se iz sve snage 'TAAAAAKO TE VOLIM, la concha de tu madre'. Ti momenti, ili vas zbliže ili vas odalje. Nas su zbližili i postali smo veliki prijatelji. Imamo tu neku zajedničku crtu i krasi nas ludačka strast za fudbalom“.

TOP 11 – Kvinton FORČUN (odbrana)

"Mi smo zajedno sa još trojicom mladih igrača Atletika živeli u istom stanu, zgrada se zvala Kalje Pingvino… Kasnije smo ušli u prvi tim, ali se nismo razdvajali. Ja sam bio u potkrovlju, on dole na prvom spratu. Posećivali smo se porodično i zaista bili sjajni drugari. Ali nisam očekivao da će on uz mene da nauči srpski jezik (smeh). Jednom je moja majka krenula za Beograd i on joj sa vrata dovikne 'pozdravite Saleta i čika Radeta'. Sale je moj stariji brat, a čika Rade stric. Verovatno je slušao Đoleta Tomića koji je to stalno ponavljao i zapamtio. Kvinton je sjajan momak, bio je kapiten Južne Afrike, sada je i ambasador Mančester junajteda. Dopisujemo se povremeno… čisto da ne zaboravi srpski (smeh)“.

TOP 11 – Kristijan VIJERI (napad)

"Mašina. Doneo je nešto novo u španski fudbal. Mene je impresionirao njegov pristup obavezama i posvećenost fizičkom delu treninga. Nosio je onaj 'kompeks' svuda po telu, radio trbušnjake, sklekove… bio je opsednut atletskom formom. Tako je i igrao… pored vanserijskih golgeterskih kvaliteta, imao je i besprekornu fizičku kondiciju. Pogledajte njegove pokrete, poteze… tu sve puca od snage i dominacije. Salamanki je dao četiri gola na njihovom terenu. Pomisliš da sa takvom konstitucijom nema neku tehniku, a on protiv Paoka postigne gol sa korner linije i svima zapuši usta. Kada je obišao golmana i okrenuo se da šutne, ja nijednog trenutka nisam imao dilemu da će lopta završiti u mreži. Znao sam koliko je ubeđen u stvari koje radi“.

MAJORKA (1998 – 1999, 2001 – 2002)

Sezona iz snova. Treće mesto u La Ligi i finale Kupa pobednika kupova.

"Uživanje. Sećam se da u prvih pet kola nisam bio ni na klupi. A spremniji nego ikada u karijeri. Šesto kolo, Alaves… Kuper me povede i kaže 'danas ulaziš 15 minuta, imaš te i te zadatke, uglavnom defanzivne, ako to ispuniš, igraš i sledeću utakmicu'… ja se vraćam sa zagrevanja, on me zagrli i kaže 'zapamtio si šta sam rekao, ništa me drugo ne zanima'. Ulazim u igru… Roa ispucava loptu, ja je spuštam glavom do Jovana Stankovića, on odigrava Bjađiniju, ja nastavljam kretanje iza Jovana, Bjađini mi gura u prostor, ulazim iskosa… mrtav ugao, svi očekuju centaršut… ja je šutnem i zakucam kao strelu pod prečku. Nisam proveo ni 45 sekundi na terenu… svi su bili zabezeknuti. Od tog trenutka nisam više izlazio iz startne postave“.

Nadavao se golova u dresu Majorke, a omiljena žrtva bio je Atletiko iz Madrida (!?)

"Bio sam posebno nadahnut protiv "svog“ kluba. Saki je sedeo na klupi Atletika… sećam se, lobovao sam Molinu i postigao predivan gol… vodimo 4:0, ja promašim zicer za peti… i tu se dogodi nešto što mi je kasnije poslužilo kao nauk… kada se osećaš najbolje, tada stani… uspori… Marselino je poslao dugu loptu, hteo sam da je primim u punom trku i kako sam ispružio levu nogu, osetio sam kidanje zadnje lože. Užasan bol. Sutradan na magnetnoj rezonanci, doktor se uhvatio za glavu kada je video snimak. Mišić je pukao uzdužno 12 cm, kao rajsferšlus. Rekao mi je 'imaš dve opcije, momentalna operacija ili godinu dana pauze i karijera pod znakom pitanja'. Odgovorio sam 'ne doktore, postoji samo jedna opcija'“.

Pohod ka finalu Kupa kupova počeo je od Hartsa i išao preko Genka, Varteksa, Čelzija…

"U Varaždinu je bilo tenzija. Kuper se plašio da ja kao Srbin ne napravim neku glupost u Hrvatskoj. Bio sam mlad, 20 godina… voleo sam da se šalim, ali mi nije padalo na pamet da izlazim iz nekih fudbalskih okvira. Politika me nije interesovala. Ali 'mister' mi je za svaki slučaj održao predavanje u svlačionici i zapretio da će me kazniti ukoliko nasednem na neku provokaciju. Odigrao sam kao sat i prošli smo u naredno kolo. Protiv Čelzija je bilo spektkaularno u obe utakmice. Nikada neću oprostiti Desaiju što me je sprečio da postignem gol na Stamford Bridžu. Roa je degažirao, ja sam nadskočio De Goja i poslao loptu ka nebranjenoj mreži, a Francuz je uklizao i sa gol-linije izbacio u polje“.

U finalu se namerio na Dejana Stankovića i Sinišu Mihajlovića.

"Utakmica se igrala u Birmingemu i odseli smo u istom dvorcu gde i sa Atletikom uoči onog duela sa Aston Vilom. Mnogo lepo mesto, van grada, voleo bih da odem tamo sa porodicom. Ima i tu anegdota, ali je neću pričati… u vezi sa mojim razočaranjem i Kuperovom odlukom da me ne stavi u početnu postavu. Zamenio sam Bjađinija i odigrao poslednjih 15 minuta. Kuper je čuvao izmene za produžetke, ali je Nedved u 82. minutu savladao Rou i rešio utakmicu. Sećam se da je Vijeri postigao jedan od onih svojih nemogućih golova. Skočio je na centaršut Pankara i sa ivice šesnaesterca poslao loptu u mrežu“.

TOP 11 – Migel Anhel NADAL (odbrana)

"Njega sam zakačio tokom svoje druge epizode na Majorci. Izvanredan igrač, prototip modernog centralnog beka. Da primi loptu na grudi, da je spusti dole, da iznese, odigra pas, ode na prekid, ugrozi protivnički gol… brz, snažan… na defanzivnom prekidu pouzdan… bukvalno, Humels onog vremena. Nismo puno pričali, ali mi je bilo zanimljivo što na masažu dolazi u nekim tipičnim teniskim patikama. Pitao sam ga jednog dana 'Migel, ti igraš tenis?' A on se nasmejao i odgovorio 'ne igram ja, ali imam jednog bratanca… razbija… biće čudo'. Ja onako, pa dobro… (smeh). Eto, Rafa je tada imao 10 godina i bio je samo bratanac Migela Anhela. A sada su uloge zamenjene. Sada je Migel Anhel samo stric velikog Rafaela Nadala“.

TOP 11 – Samuel ETO (napad)

"Pazi ovo… 21. marta 1980. rođena je moja sestra Aleksandra. Istog dana rodio se i Ronaldinjo. Sada idemo u 2006. godinu. 21. marta na Kamp Nou igraju Barsa i Hetafe. Pregaze nas, bili su mnogo moćni… Završi se utakmica, ja priđem Samuelu i objasnim mu situaciju. Zamolim ga da pita Ronaldinja za dres, jer bih voleo da to bude rođendanski poklon za moju sestru", pričao je sa osmehaom.

"Naravno, Eto me uvede u svlačionicu, Ronaldinjo odvoji dres i krene da potpisuje... i dok mi tako pričamo i smejemo se, ja bacim pogled u ćošak svlačionice, a tamo… mali Mesi… gleda i ne trepće. Ja sam u tom njegovom stidljivom izrazu lica prepoznao sledeću misao: 'ovako ću i ja jednog dana da potpisujem dresove drugim igračima'. Ta scena mi je zauvek ostala u sećanju“.

A Samuel, pakao od napadača.

"Te sezone kad smo dobro gurali u Ligi šampiona protiv Arsenala, Panatinaikosa i Šalkea, u prvenstvu nam ništa nije polazilo od noge i došli smo u situaciji da se u poslednjem kolu borimo za opstanak. Trebala nam je pobeda protiv Valjadolida i znaš kad se sve uroti protiv tebe. Ja pogodim prečku, ona se odbije u stativu, šeta po gol-liniji i izađe iz gola… Luke je tri puta izlazio sam na golmana… ništa… oni iz prvog šuta daju evrogol, mi na poluvremenu gubimo 1:0 i već smo jednom nogom u Drugoj ligi", i dalje je moglo da se čuje uzbuđenje u njegovom glasu.

"Frka u svlačionici, predsednik je sišao iz lože, drhtimo… Eto je ustao i rekao 'dajte mi loptu, ja ću rešiti'. Počinje drugo poluvreme, on uzima loptu na centru terena i kao Pele u filmu Beg u pobedu… nanizao je 5-6 igrača i dodao Lukeu da sa tri metra pogodi prazan gol. To je taj mentalitet pobednika koji se sa vanserijskih igrača širi na celu ekipu", opisao je igrača, za kog su u Real Madridu procenili da nema potencijal.

Znamo šta je bilo posle toga i kako je Kamerunac osvojio vezane "triplete" 2009. i 2010. sa različitim klubovima.  

OVIJEDO 2000 – 2001

Nije mogao da odbije poziv Radomira Antića i našao se u društvu poznatih fudbalskim imena poput Viktora Onopka, Stena Kolimora, Idrise Kejte, Olija…

"… i Đoleta Tomića. U Ovijedu smo učvrstili naše prijateljstvo iz Partizana i Atletika. Bio je jako talentovan fudbaler, sa smislom za kreaciju, idejom, sjajnom levom nogom… On je jedan od onih koje ću staviti na klupu za rezerve u Mojih TOP 11", rekao je i dodao:

"Zvali smo ga fudbalski mag. Često igramo fudbal u balonu na Novom Beogradu i kad Đole zamane, ceo balon se nakrivi (smeh). Kao toranj u Pizi. Šalimo se sa vlasnikom da posle svakog termina mora da ispravlja balon zbog Đoletovih driblinga. Nažalost, ispali smo iz lige te sezone sa Ovijedom, iako nijednog trenutka nismo bili u opasnoj zoni. Šta je sudbina, izgubili smo u poslednjem kolu od moje Majorke, a nijedan drugi rezultat nam nije išao na ruku“, pričao je o periodu pre selidbe na - "Crni kontinent".

Kanarska ostrva pripadaju Španiji, ali se nalaze u Atlantiku nasuprot obale Zapadne Sahare.

TENERIFE 2002 – 2003

Kanarska ostrva. Raj na zemlji. Prava klima za preporod u fudbalskoj karijeri.

"Postigao sam 18 golova i oživeo kao fudbaler. A sve je počelo prvog dana priprema, kada sam potpisao ugovor i došao na konferenciju za medije. Trener me je predstavio kao pojačanje i rekao novinarima da će mi pružiti šansu već tog popodneva na kontrolnoj utakmici. Ja ne verujem… šali se verovatno… kreće utakmica, on me ubacuje u 75. minutu… ulazim na teren i odlazim na ivicu protivničkog šesnaesterca da mi bace aut…", pričao je sa puno elana.

"...primam loptu između dva njihova igrača, prebacujem ih, okrećem se i hvatam volej… lopta preleće golmana i u suprotnim rakljama pada u mrežu. Oni svi za glavu 'auuuu, šta smo ovo doveli'. A meni duša u nosu. Iz nekih privatnih razloga, došao sam totalno nespreman na pripreme. Kako sam je šutnuo, nisam više mogao da se pomerim. Sećam se i meča sa Saragosom, imao sam užasne stomačne tegobe i mislio sam 'mrka kapa'. Izlazim na teren i dajem tri komada za šest minuta. Novinari su mi kasnije rekli da je to rekord u španskom prvenstvu“. 

TOP 11 – Bruno MARIJONI (napad) REZERVA

"Borili smo se za mesto u plej-ofu, a Bruno je zbog nekog spora sa klubom bio odstranjen iz tima. U tom trenutku, imao sam jak status i treneri su uvažavali moje mišljenje. Rekao sam Davidu Amaralu 'mister, ako hoćete da uđemo u ligu, ne smete da se lišavate usluga najboljih igrača'. Zašto sami sebi da pucamo u noge. On me posluša i vrati Marijonija u ekipu, a mi zaređamo sa pet pobeda. Novinari su saznali za ovaj detalj i pitali me zašto urgiram za direktnog konkurenta u timu. Odgovorio sam isto ono što sada kao trener govorim svojim pulenima – za dobrog igrača, uvek ima mesta u ekipi“. 

HANOVER (2005)

Evald Linen se vratio u Nemačku i poveo sa sobom svog igrača od poverenja.

"Ja sam u svakom klubu bio igrač svog trenera. Svi su me kasnije vodili ili pokušavali da me povedu sa sobom. Davao sam sve od sebe na treningu, ponašao se kao profesionalac i na taj način sticao poverenje. Tako me je Radomir vratio u Atletiko, pa doveo u Ovijedo… Linen u Hanover… Kuper je pokušao da me povede u Inter, ali Atletiko se nije složio. Bundesliga je za mene bila prelazno rešenje. Vukao sam neugodnu povredu, nisam igrao, a nije bilo prave dijagnoze. U Hanoveru me je operisala jedna poznata doktorka, oporavio sam se i odigrao šest utakmica. Učio sam nemački jezik i iskoristio priliku da upoznam zahteve jedne od najkvalitetnijih liga u Evropi“.

TOP 11 – Nebojša KRUPNIKOVIĆ (vezni red) REZERVA

"Krupni je sjajan tip, ja ga mnogo volim. Slušaj ovo… to moram da ispričam. Igrali smo derbi u Kupu Jugoslavije, četvrtfinale… bila je jedna situacija, ja sam ležao u šesnaestercu, Zvezda je nastavila akciju i dala gol. A šta se desilo? Oni su izvodili korner, ja sam čuvao Krupnog… on iskusniji, namazaniji… opalio me je pesnicom u glavu i srušio na zemlju. Bio sam šokiran. Pandur je stao, svi smo stali, očekujući da sudija prekine igru… lopta je došla do Krupnog i on je rutinski zatresao mrežu. Sećate se verovatno, posle smo ga jurili po celom terenu… On je dao oba gola na toj utakmici, Zvezda je slavila 2:0 i sa 3:3 na JNA otišla u polufinale. Ali, šta je fora? Kada sam ja kasnije u Hanoveru pričao Krupnom o tom detalju, on me je gledao bledo i ništa nije kapirao. Ja mu kažem 'je l se sećaš kad si me nokautirao i dao gol', on kaže "nemam pojma“ (smeh). Kako bre nemaš pojma (smeh). Krupni je šou“.   

HETAFE (2005 – 2007)

Sredina u kojoj je do punog izražaja došla njegova fudbalska zrelost.

"Žao mi je što smo se zadovoljili opstankom u ligi. Imali smo potencijal za mnogo više od toga, bili smo nadomak Kupa UEFA. Kod Šustera se igrao odličan fudbal i jako mi je drago što me je smatrao neizostavnim delom njegove fudbalske filozofije. Sećam se jednog detalja sa utakmice, odigrao sam pas i počeo da vičem na saigrača koji nije razumeo moju ideju. Šuster me je pozvao do aut-linije i rekao 'Veljko, suština je da igraš fudbal koji oni razumeju'. I to ima smisla. Moram da se prilagodim svima. Ako radim nešto što drugi ne razumeju, greška je moja, a ne njihova“.

TOP 11 – Kozmin KONTRA (odbrana)

"Pitao sam predsednika na početku priprema kako ide sa sklapanjem mozaika i on mi je odgovorio da mu nedostaje desni bek. Setio sam se Kontre sa kojim sam igrao u Atletiku i koji se u tom periodu oporavljao od povrede. Njemu je godinu dana ranije, Zebina slomio nogu na Mobistar turniru u Montereju. To je ona čuvena utakmica Roma-Atletiko… tuča neviđena… oni dva crvena kartona… Toti je sa dva igrača manje stavio celu ekipu na svoja pleća… zabio nam je gol sa 40 metara iz slobodnjaka… Kontra je morao na višemesečnu pauzu, ali znao sam da se oporavio i da može da nam pomogne u Hetafeu. Rekao sam "prezi, ja garantujem za njega“. On ga je doveo i nije se pokajao. Ne samo da je dobio kvalitetnog beka, nego je Kozmin kasnije seo i na trenersku klupu Hetafea. On je rodom iz Temišvara i tamo je kao mali gledao Treći kanal naše televizije. Bili smo cimeri i jednom prilikom, ja sam nešto tražio po internetu, on je prišao i rekao 'brate, pusti mi onu - ajdeee, plavi moj safiru, ajde čežnjo i nemiru…' i počeo da peva Bajagu. Ja mu kažem 'brate moj rumano, gde si se toga setio' (smeh)“.

RUBIN KAZANJ (2007)

Hetafe je na putu do finala Kupa Španije izbacio Barselonu, ali Veljko nije dočekao borbu za trofej Kupa kralja.

"Dobili smo ih 4:0 kod kuće i izgubili 5:2 na strani. Ja sam pred taj revanš na Kamp Nou, raskinuo ugovor i otišao u Rubin. Mislio sam da je posle toliko godina u Španiji, došao trenutak za neku krupniju promenu u karijeri", pričao je o izazovu pred kojim se našao.

"Rusi su platili transfer, meni obezbedili odlične uslove i nije bilo razloga da odbijem ponudu. U školi sam učio ruski jezik i bio mi je izazov da upoznam jednu novu kulturu. Očekivao sam da ću lako da se prilagodim, što nije bio slučaj. Pogotovo u tom prvom periodu, dok porodica nije došla u Kazanj", rekao je i dodao:

"Tada sam imao dvoje dece, sad imam četvoro… ali prelazak u Rusiju se nije pokazao kao pravi potez“.

Trener je bio čuveni Kurban Berdijev.

"Izuzetno skroman i jako religiozan čovek. U Rubinu smo imali jednu tešku situaciju… izgubili smo saigrača u saobraćajnoj nesreći. Bio sam na operaciji meniskusa u Madridu kada su mi javili za tragediju. Mlad momak, to mu je bila debitantska sezona u prvom timu… baš teška priča. Zato bih voleo da preskočimo Rubin“.

Posle toga, delovalo je logično da se vrati tamo gde je najduže i igrao.

ALMERIJA (2007)

Povratak na Iberijsko poluostrvo i šest meseci pod trenerskom palicom jednog od najperspektivnijih španskih stručnjaka.

"Unaji Emeri… i njegov pomoćnik, moj saigrač Huan Karlos Karsedo. On je i dalje u njegovom stafu. Imali smo odličan tim. Moja poslednja sezona u Španiji. A poslednji gol, na Monžuiku protiv Espanjola. Kameni je bio na golu, matirao sam ga glavom. Sve u svemu, uspešna epizoda. Imali smo ono što je Radomir stalno potencirao u svojim klubovima, ta 'konvivencija'. Da se igrači nađu, da imaju nešto svoje", govorio je o treneru koji će posle vezanih trijumfa u Ligi Evrope sa Seviljom doživeti teške trenutke na klupama Pari sen Žermena i Arsenala.

"Mi smo u Almeriji imali specijalno mesto za doručak. Tu smo pravili prženice, tostove… nisi mogao da dišeš od dima… ali smo se osećali kao kod kuće… tu smo se družili, pili kafe, čitali novine… Vi u svakoj svlačionici imate nekoga ko je duhovit, nekoga ko ne priča ni sa kim i gleda svoja posla, nekoga kome sve smeta, nekoga koji ogovara… I kada sve te uloge pokrijete sa pravim momcima, dobijete perfektan ambijent“. 

PARTIZAN (2008)

Svuda prođi, kući dođi.

"Na sreću (ili nesreću), povredio sam se posle onih kvalifikacija za Ligu šampiona. Gol protiv Fenerbahčea ostaće mi zauvek urezan u sećanju… trenutak kada je stadion eksplodirao. Pričali smo na početku priče o prvencu protiv Radničkog… ali, to se igralo pred praznim stadionom. Nisam zamišljao da moj jedini gol za voljeni klub padne u takvom ambijentu. Ovo je bilo nešto drugo. Kada sam se okrenuo ka jugu i video euforiju na tribinama, krenule su mi suze niz lice. Konačno sam imao utisak da sam Partizanu vratio deo onoga što je on uložio u mene“.

Više od golova, mladom timu crno-belih značilo je Veljkovo iskustvo i saveti koje je davao mlađim igračima.

"Bilo mi je zadovoljstvo da im prepričavam anegdote iz karijere. Dolazili su u moju sobu Maletić, Radović, Bogunović… pitali me sve i svašta za ove asove sa kojima sam igrao u Španiji… Ljaja je tada počinjao, sećam se da su mi ljudi iz kluba rekli da je on sledeći veliki izdanak Partizanove škole… Ali mi je posebno drago zbog načina na koji sam postigao taj gol protiv Fenera… mi smo kod Jokana imali jedan deo treninga za slobodne aktivnosti sa loptom… radilo se u parovima i ja sam vežbao sa Robijem Stevanovićem… pošto sam voleo da završavam, on da centrira i super smo se slagali… te nedelje sam mu stalno govorio 'primiš, pogledaš i centaršut na drugu stativu'. Ponavljali smo to do iznemoglosti… i na utakmici se desila  bukvalno identična situacija. Prijem, pogled, centaršut, gol. Ništa lepše kad vidiš da trening ima smisla i da daje rezultat“.

FILADELFIJA UNION (2011)

Strast za fudbalom ne priznaje povrede i umor.

"Bio sam istrošen, ali sam se oporavio i ponovo osetio želju za takmičenjem. Rekao sam sebi da kraj karijere mora da bude mnogo lepši posle svega što sam uložio u fudbal. Amerika mi je uvek bila izazov i posmatrao sam je kao perspektivnu i rastuću fudbalsku silu. Napravio sam neki svoj DVD, poslao tamo, ali niko ništa… Rekao sam 'ok, idemo dalje'. Kupio sam avionsku kartu, rezervisao hotel na Menhetnu, odmah pored prostorija MLS lige. Imao sam neke kontakte i zakazao sam sastanak sa ljudima iz Red Bula. Odradio sam probu, oni su mi ponudili ugovor, ali sam razmislio i prelomio – neću. Jednostavno, osetio sam da je to sebično prema mojoj porodici“.

Ništa od prvog pokušaja, ali nema predaje…

"Tokom boravka u Njujorku, upoznao sam poljskog stručnjaka Petera Novaka i on mi je otvorio vrata Filadelfije. Bilo je skeptika, pitali su kako ću se snaći posle tolike pauze… Srećom, već na drugoj utakmici sam postigao gol i sve je krenulo kako treba. Osvojili smo osmo mesto i plasirali se u plej-of, što je i dalje najbolji rezultat u istoriji Uniona. Branio je Mondragon koji je tada već imao 41 godinu… igrao je kolumbijski reprezentativac Karlos Valdes… čak i Fredi Adu koji je kasnije potpisao za Jagodinu. Išao sam da ga posetim u karantinu na Ibarskoj magistrali kada su igrali neku utakmicu u Beogradu“.

REPREZENTACIJA SRBIJE (2002 – 2004)

Prošao je sve selekcije, ali je samo u dva navrata dobio šansu da brani boje najboljeg državnog tima.

"To me jako boli… ta reprezentacija. Otišao sam rano u inostranstvo i nisam dao dovoljno argumenata selektorima da češće pozivaju u nacionalni tim. Meni je tata preneo taj osećaj šta znači igrati za svoju zemlju. Igrao sam za mlađe selekcije i sećam se Santrača, Toplaka, Miljana… ljudi institucije… taj Lala ekonom… mi kad dođemo tamo, pa obučemo opremu, ona trenerka miriše… pa grb izvezen ovde… ja letim… letim! Taj kult reprezentacije je za mene bio ispunjenje snova“.

Kao klinac je nosio privezak Zlatnog globusa i maštao da zaigra za svoju zemlju na Svetskom prvenstvu.

"Svaki put kad sam se vratio iz reprezentacije u svoj klub, osećao sam se kao bolji igrač… kao bolji čovek… sa mnogo više iskustva… kao da sam zaokružio jednu celinu. Sećam se kad je Jovan Stanković prvi put dobio poziv u reprezentaciju, bili smo zajedno na Majorci… pitao me je šta i kako… ja mu kažem 'slušaj, to će ti biti najlepše iskustvo u karijeri. Ka odeš tamo i kad se vratiš, nećeš više biti isti čovek'. I evo, pitajte ga, setiće se verovatno… rekao mi je 'sve si bio u pravu, reprezentacije je nešto specijalno, neki viši nivo'“.  

Kod Deje Savićevića debi i pobeda protiv Meksika, kod Ilije Petkovića oproštaj i jedini gol u dresu sa državnim grbom.

"Sa Dejom smo imali i jednu nezvaničnu utakmicu protiv ekipe 'Comunidad de Valensija'. A Meksiko smo pobedili u Feniksu… fantastičan ambijent, prepune tribine… Bili su Juga, Jokan, Peđa, Savo, Deki… Keža je dao fenomenalan gol. Ja sam promašio odličnu šansu u drugom poluvremenu. Pamtim da me je neki Meksikanac sa ogromnim noktima tako ogrebao, da sam imao ožiljak kao posle borbe sa tigrovima. Petko nas je vodio u Belfast i sećam se posete njihovom Parlamentu. Tu nam je prevodilac rekao da Irci imaju 90 nijansi zelene boje, što je za mene fascinantno. Odigrao sam odličnu utakmicu i uspeo da se upišem u strelce. Nažalost, nisam više dobijao poziv u A reprezentaciju“.

TOP 11 – Dejan STANKOVIĆ (vezni red)

"Rođeni pobednik. Dekija je kroz celu igračku karijeru krasio taj mentalni kvalitet koji podrazumeva fokus na najvažnije detalje i jasnu ideju kako da se dođe do cilja. Zato verujem da će uspeti i kao trener. Čuo sam da je odabrao odlične saradnike i da svako od njih ima jasno raspoređene uloge u stručnom štabu. Nisam gledao u kontinuitetu Zvezdine utakmice, ali poznavajući Dejana, ne sumnjam da je na pravom putu. Napraviće onakvu karijeru kakvu bude želeo. Kao igrač je uvek težio top nivou i to je i dostigao. Nema razloga da tako ne bude i na novom poslu. Imao sam i Jokana na toj poziciji, ali sam se opredelio za Dekija jer smo više igrali zajedno u mlađim reprezentativnim selekcijama“.

TOP 11 – Radomir ANTIĆ (trener)

"Iz mnogo razloga. Trener, učitelj, mentor. U poslednjih par meseci, razvili smo još jači odnos. Njegov odlazak je veliki gubitak… i za fudbal i za čovečanstvo. Svuda gde je radio, ostavio je neki pečat. Svi znamo šta je postigao sa španskim klubovima i našom reprezentacijom, ali je još važnije da Radomir nije formirao samo igrače, već i jake ličnosti. Od njega sam dobio najvažnije savete na početku trenerske karijere. Od toga gde trener sedi za vreme obroka sa ekipom, do onih mnogo složenijih, kako se strukturiše ekipa i slično. Svi mi lutamo, bavimo se detaljima koji su nebitni i na koje ne možemo da utičemo", prisetio se Paunović čoveka koji nas je napustio ove godine.

"Treba nam vodič koji će sve to da uprosti. Radomir  je rekao da trener tokom obroka sedi leđima okrenut zidu, tako da celu salu ima na dlanu. Jako je bitno da posmatraš svoje igrače. Na taj način kontrolišeš prostor i situaciju. Recimo, ima igrača koji kriju da su povređeni. Ti ga posmatraš i vidiš kad ga zaboli. Na terenu je sve jasno i uokvireno. Suština je kakvi smo kada izađemo iz okvira. Odnosno, šta radimo kad nas niko ne vidi. Taj njegov savet otvara perspektivu. A ja sam taj koji perspektivi daje smisao i kontekst“.  

Veljko PAUNOVIĆ – Mojih TOP 11: Roa – Agiljera, Nadal, Kontra – D. Stanković, Simeone, Pantić, J. Stanković – Tores, Milošević, Eto. Trener: Radomir Antić

Kakav tim!

Nekima bog podari talenat, a vaspitanje ponesu iz porodičnog doma.

PARTIZAN (1994 – 1995)

Bilo je prirodno da Paunović junior nastavi tamo gde je Paunović senior stao. U Veljkovoj porodici, Partizan nije samo polazna tačka u sportskoj karijeri, već i stvar kućnog vaspitanja.

Počeo sam sa šest godina kod čika Conje Matekala. Učio sam prve fudbalske trikove, kontrolu i dominaciju nad loptom. Posle sam prešao kod Miše Radakovića, čak me je i tata trenirao jedne sezone u petlićima. Promociju u prvi tim kod Ljubiše Tumbakovića shvatio sam kao ostvarenje životnog sna. Bila je to sjajna generacija koju su predvodili Savo Milošević i Dragan Ćirić. Sećam se da smo Savo i ja sedeli jedan do drugog u svlačionici i on mi je puno pomogao. Posmatrao sam ga kao Velikog Brata, bio je lider te ekipe, u svakom smislu reči“. 

Odmah je postao svestan  težine prezimena koje nosi na poleđini dresa.

"To me je pratilo tokom cele karijere. Od malena sam znao da je tata bio legenda Partizana u jugoslovenske reprezentacije. Ljudi su ga poznavali, prilazili mu na ulici, iskazivali poštovanje… Veterani su stalno sedeli u bašti restorana na stadionu u Humskoj, evocirali uspomene iz prošlosti i komentarisali aktuelne trenutke vezane za Partizan. Blagoje je svuda bio prisutan. Verujte mi, ne prođe dan da ne pomislim na njega. Pamtim sve njegove savete, kako na sportskom, tako i na životnom planu. Jer, to je nekako ispreplitano. Fudbal je naš život i jako mi je drago što sam imao sreću da se rodim u tako zdravom okruženju. Prave vrednosti koje sam dobio od svojih roditelja poklopile su se sa mojim fudbalskim talentom i pomogle mi da napravim sjajnu karijeru“.

Teška vremena, teška sezona. Oba trofeja su završila u vitrinama Zvezdinog muzeja.

"Imali smo velike ambicije, ali i puno pehova. Pogotovo u derbi mečevima kada se lomila borba za trofeje. Čini mi se da smo izvukli maksimum naših kapaciteta i da je Zvezda u tom trenutku bila iskusnija i uigranija. Mi smo tek nadolazili… Savo, Ćira, Đani, Beli Bjeković, Trenevski, Ivan Tomić, Batica Mirković… izuzetan tim koji je tek sledeće sezone pokazao svoju pravu vrednost. Kada razmišljam sa ove distance, rekao bih da je Zvezda imala još jednu prednost. Oni su se prethodnih sezona borili protiv jednog od najjačih sastava u istoriji Partizana i to im je pomoglo da stasaju i sazru kao ekipa“.

Veljko je u debitantskoj sezoni među seniorima, odigrao 13 utakmica i postigao jedan gol…

"… i to na poslednjoj utakmici protiv Radničkog sa Novog Beograda. Sećam se, bila je paklena vrućina. Nikako mi te sezone nije polazilo za nogom da postignem prvenac u dresu Partizana. Na onim trening mečevima utorkom i sredom, tresao sam mreže kao od šale. Ali na zvaničnoj, neće pa neće. I onda se namestila situacija… Ivan Tomić mi je odigrao fantastičan pas… inače, Ivan je ponikao u Radničkom, imao je izuzetnu viziju i fenomenalan osećaj za asistenciju… tada je jednim potezom prebacio kompletnu odbranu protivnika, golman je izašao da skrati ugao, ja sam bocnuo loptu i lobovao ga… dok je putovala ka praznom golu, imao sam utisak da to traje čitavu večnost. Čim je ušla, zagrlio sam Ivana i držao ga čvrsto ko zna koliko dugo… toliko mi je značilo“. 

TOP 11 – Savo MILOŠEVIĆ (napad)

"Kratko smo igrali zajedno, ali smo kasnije u Španiji i kao protivnici, izgradili izvanredan odnos. Savo mi je zajedno sa Mrkelom otvorio vrata trenerskog posla. Prepoznao je moj talenat i želju za radom, poverio mi jednu od najtalentovanijih generacija našeg fudbala i to mu nikada neću zaboraviti. Kada smo igrali jedan protiv drugoga, govorio sam svojim defanzivcima da Savi nikako ne daju da se okrene licem ka golu. On je uprkos svojoj korpulenciji, imao fenomenalnu kontrolu lopte, izvrsnu tehniku, baratao odlično obema nogama… govorio sam 'terajte ga samo da doda nekome i po mogućstvu što dalje od našeg šesnaesterca'", prisećao se Sava sa početka karijere i dodao:

"Znao sam, ako Savo nije na lopti, obavili smo pola posla. Ne sumnjam da će uspeti i kao trener. Ima izuzetan stil koji se meni jako dopada. Kod njega nema foliranja, neposredan je i prirodan. U svakom njegovom pokretu vidi se autentičnost, što je veoma važno za trenera. Napravio je dobar stručni štab i jasno se vidi njegova ideja. Znam iz ličnog iskustva, taj prvi period u trenerskoj karijeri ume da bude veoma lep, pogotovo ako imaš priliku da radiš u velikom klubu kao što je Partizan. Odličan podstrek, ali tek mu predstoji da to svoje iskustvo i filozofiju sprovede u delo. Trener se postaje vremenom. Svaka sezona traži od tebe da se konstantno aktuelizuješ. Protivnici podižu lestvicu i ti nemaš drugog izbora nego da pratiš moderne trendove i da budeš uvek korak ispred drugih. Savo ima i fudbalske i ljudske kvalitete da napravi veliku trenersku karijeru“.

MARBELJA (1995 – 1996)

Posle samo godinu dana u matičnom klubu, Veljku se otvaraju vrata glamurozne fudbalske pozornice.

"U tom periodu, samo su reprezentativne selekcije igrale međunarodne mečeve. Gostovali smo po regionu… u Bugarskoj, Grčkoj, Rumuniji, Mađarskoj… tu me je primetio agent Mita Stojković koji je imao dobre kontakte u Španiji i on me je preporučio Atletiko Madridu. Tamo je Migel Anhel Ruiz završavao igračku karijeru, pripremao se za funkciju sportskog direktora i jurio je mlade talente po svetu. Našao je Bjađinija u Argentini, Koreu u Urugvaju… Ja sam mu se dopao posle utakmice u Sofiji na kojoj sam bio dvostruki strelac. Tata je sve vreme znao za njihovo interesovanje, ali je vešto krio od mene. Rekao mi je tek onog trenutka kada su Španci došli u hotel Mladost da potpišemo ugovor“.

Grom iz vedra neba. Juče protiv Radničkog sa Novog Beograda, od sutra protiv Reala, Barse, Valensije…

"Nisam mogao da verujem šta se dešava. To je bilo okupljanje olimpijske reprezentacije pred duel sa Rusijom na stadionu Crvene zvezde… i ja saznajem da sam novi član Atletiko Madrida. Kao u snu. Protiv Rusa smo odigrali neverovatnu utakmicu, bilo je 5:4 za nas… sećam se da je Krupni dao dva gola iz penala. Deki Stanković i ja smo ušli sa klupe, branio je Kralj… sjajna generacija sa Dragutinovićem, Adžićem, Anićem, Ćirom, Miodragom Pantelićem… Ja sam već u prvom poluvremenu zamenio povređenog Bjekovića. Ne kajem se što sam tako rano napustio zemlju i potpisao za veliki španski klub, iako sam celog života maštao da ostanem dugo u Partizanu i da postanem legenda crno-belih“.

U Marbelji se borio za svoje mesto pod španskim suncem i delio svlačionicu sa još dva jugoslovenska internacionalca.

"Simo Krunić u Miloš Bursać su pokušavali na sve načine da mi pomognu oko adaptacije, ali išlo je teško. U Marbelju je došla cela moja porodica… roditelji, brat Nikola, sestra Aleksandra… šta vredi, kad fudbalski nisam uživao. Na utakmici protiv Rajo Valjekana, došli su da me gledaju svi oni koji su se u Atletiku nešto pitali… Radomir Antić, Hezus i Migel Anhel Hil, Ruiz… Podstaknut njihovim prisustvom odigrao sam izvanredno…“.

Ali…

"… u 84. minutu, napravim lažnjak i ostavim petom loptu saigraču koji je bio iza mene… u tom trenutku osetim takav bol, kao da me je snajper pogodio. Tada sam se prvi put u karijeri suočio sa nekom ozbiljnom povredom, pukla su mi vlakna mišića zadnje lože. Srušio sam se kao pokošen. Odneli su me do svlačionice i kada sam malo došao sebi, video sam Radomira pored kreveta. Samo je rekao 'ti ostaješ ovde'. Narednih 10 dana proveo sam u njegovom domu, radio oporavak sa lekarima Atletika i uspeo da se vratim u finišu te istorijske sezone kada je osvojena 'dupla kruna'“.

ATLETIKO MADRID (1996 – 2002)

U sezoni posle 'duple krune', debituje u Almendralehu protiv Ekstremadure.

"Radomir je rekao 'spreman si' i gurnuo me u vatru. Namestio sam dva gola i bio jedan od najboljih na terenu. Zaista sam uživao, jer smo igrali moderan fudbal i bili dominantni u odnosu na sve rivale. Liga šampiona je bila prioritet i posle prvog mesta u grupnoj fazi, dolazi do neverovatne utakmice protiv Ajaksa na Kaledronu. Razbijamo ih, vodimo 1:0 i u jednom trenutku Karlos Agiljera dolazi do klupe i žali se doktoru da mu je ispalo sočivo. I dok se njemu ukazivala pomoć, Litmanen je asistirao De Buru za 1:1. Mi svi na Agiljeru 'pa gde si sad našao da vraćaš sočiva'. Ali nije on čovek kriv. Samo oni koji nose sočiva, znaju koliko je to nezgodno“.

Ajaks je u produžecima imao više snage i otišao je u polufinale.

"Dani nam je dao golčinu, mi smo promašili penal i upali u jednu vrstu magnovenja. Vrlo neobična situacija. Naime, Milinko Pantić je izjednačio na 2:2 i mi smo iz neobjašnjivih razloga pomislili da se sa tim rezultatom pobednik rešava udarcima sa bele tačke. Ne znam uopšte kako je to došlo do naših glava, kad je u Amsterdamu bilo 1:1. Uglavnom, Babangida nas je nokautirao 119. minutu i rešio sve dileme. Šteta, jer smo imali fenomenalan tim i mogli smo daleko da doguramo u Ligi šampiona“.

Mogli su daleko i naredne sezone u Kupu UEFA.

"Izbacili smo Aston Vilu, Kroaciju, Paok i Lester. Nikada neću zaboraviti kako je Vila Park eksplodirao kada je Sten Kolimor dao gol. Opalio je sa 16 metara, lopta se od prečke prosto zarila u zemlju iza gol-linije. Nije ni odskočila… ako se sećate, Englezi su imali one zategnute mreže. Oni su smanjili na 2:1 i krenuli svim silama da izjednače rezultat. I došlo je do jedne vrlo zanimljive situacije. Ja sam par dana pre gostovanja u Birmingemu bio tragičar utakmice sa Betisom. Na 0:0 u 90. minutu, Vijeri mi je dodao loptu, imao sam prazan gol ispred sebe i šutirao sam nebu pod oblake. Ceo stadion me je izviždao“.

A protiv Aston Vile?

"Identična situacija, samo što je sada Kaminero asistirao Kiku. U jeku njihovih napada, ubitačna kontra i čist zicer da rešimo utakmicu. Kiko loše zahvati loptu i promaši ceo gol. Čim smo ušli u svlačionicu, rekao mi je 'sad znam kako ti je bilo, hoću da umrem od muke'. Znate kako… igrači su posle utakmice toliko umorni da jedva stoje na nogama. Ali, kad uđemo u svlačionicu, istuširamo se i dođemo sebi, još jednom preživimo svih 90 minuta. Radujemo se ili plačemo, u zavisnosti od ishoda utakmice“.

Dve evropske odiseje, pa nakon toga sezona za zaborav u kojoj je Atletiko ispao iz Primere i izgubio u finalu Kupa od Espanjola.

"Vrlo čudna situacija. Te sezone je uloženo najviše sredstava da se ekipa skocka kako treba. Ali je porodica Hil ušla u probleme sa državom i ostali smo bez rukovodstva. Sećam se da je jednog dana 50 policijskih automobila okružilo stadion i našli smo se iznenada u nezgodnom položaju. Klub u rasulu, bez jasne vizije… krenuli su loši rezultati, počeli smo da klizimo na tabeli i kada neki veliki tim dođe do dna, jako ga je teško vratiti u mirnije vode. A vreme je polako isticalo… Desilo se neminovno i Atletiko je u društvu Betisa i Sevilje napustio prvoligaški rang“.

Jedini bljesak te sezone bio je trijumf u polufinalu Kupa protiv Barselone.

"Slavili smo sa 3:0 golovima Barahe, Džimija-Flojda i Huga Leala. Za Barsu su igrali Pujol, De Bur, Rivaldo, Klajvert, Ćavi, Figo… Nažalost, nismo imali snage za taj završni korak. Espanjol je u finalu pobedio sa 2:1, a utakmicu je obeležila ona scena kada se Tamudo prikrao iza leđa golmanu Toniju, izbio mu loptu glavom iz ruku i postigao gol“.

Za kraj, sezona 2003/04. Sedmo mesto u prvenstvu i Veljkova najbolja rola u dresu jorgandžija.

"Bio sam drugi strelac tima, iza nezadrživog Fernanda Toresa. Pomogla mi je epizoda na Tenerifama, gde sam se definitivno vratio u život. Atletiko je bio u fazi podizanja, odgovarala mi je atmosfera i ušao sam u golgeterski niz. Tresao sam mreže Santandera, Betisa, Bilbaoa, Sosijedada, Valjadolida… čak i Real Madrida… inače, moji stričevi Rade i Sveta su pratili sve moje utakmice… od petlića do prvog tima… što na stadionu, što na televiziji… Za tu utakmicu protiv Reala, uspeo sam Svetu da dovedem na Kalderon i kada sam dao gol iz penala, on je bio tu i prvi mi je čestitao“.

TOP 11 – Fernando TORES (napad)

"Ja sam ga uvek smatrao boljom verzijom Veljka Paunovića. Slične konstitucije i fizičkih predispozicija, ali brži, jači, skočniji… pritom, golgeter svetske klase. Zato sam prema njemu imao poseban odnos i bio sam njegov verni navijač. Kada sam polazio za Čikago, rekao sam mu 'Fernando, kad budeš hteo, samo me nazovi i dovodim te u Ameriku'. Tri godine kasnije, on me zove i kaže 'spreman sam, hoću da igram za tebe i samo za tebe'. Mnogo mi je žao što nismo uspeli da realizujemo taj transfer, iako smo bili veoma blizu. Da je došao, bio bi i dan danas najbolji igrač Čikaga“. 

TOP 11 – Dijego SIMEONE (vezni red)

"Početak priprema u San Rafaelu, to je 65 km od Madrida. Igramo između sebe 11 na 11. Ja mlad, supermotivisan, željan dokazivanja… došao spreman… leteo sam po terenu. Čolo sa svoje 24 godine, već iskusan internacionalac, standardni reprezentativac Argentine, vedeta Atletika. I naravno, svakom starijem igraču smeta kada dođe neki klinac i počne da ga preskače sa loptom. U jednoj akciji, on mi uđe oštro i opali me po zglobu. Od tog trenutka, meni je trening bio u drugom planu. Gledam samo gde je Čolo, da bih mu vratio istom meru. A on iskusno… pravi se da me ne vidi. Igra se razvija… i odjednom, evo ga… vidim kako mi dolazi u susret… sad ću da mu…

Zaletim se i uklizam. On je naravno video ispod oka i znao je šta nameravam. Odigrao je iz prve, poskočio i ja sam se našao ispod njega. U tom trenutku, kažem sebi 'sad će da mi odvali šamarčinu'. A on me uhvati rukama za gušu i razdere se iz sve snage 'TAAAAAKO TE VOLIM, la concha de tu madre'. Ti momenti, ili vas zbliže ili vas odalje. Nas su zbližili i postali smo veliki prijatelji. Imamo tu neku zajedničku crtu i krasi nas ludačka strast za fudbalom“.

TOP 11 – Kvinton FORČUN (odbrana)

"Mi smo zajedno sa još trojicom mladih igrača Atletika živeli u istom stanu, zgrada se zvala Kalje Pingvino… Kasnije smo ušli u prvi tim, ali se nismo razdvajali. Ja sam bio u potkrovlju, on dole na prvom spratu. Posećivali smo se porodično i zaista bili sjajni drugari. Ali nisam očekivao da će on uz mene da nauči srpski jezik (smeh). Jednom je moja majka krenula za Beograd i on joj sa vrata dovikne 'pozdravite Saleta i čika Radeta'. Sale je moj stariji brat, a čika Rade stric. Verovatno je slušao Đoleta Tomića koji je to stalno ponavljao i zapamtio. Kvinton je sjajan momak, bio je kapiten Južne Afrike, sada je i ambasador Mančester junajteda. Dopisujemo se povremeno… čisto da ne zaboravi srpski (smeh)“.

TOP 11 – Kristijan VIJERI (napad)

"Mašina. Doneo je nešto novo u španski fudbal. Mene je impresionirao njegov pristup obavezama i posvećenost fizičkom delu treninga. Nosio je onaj 'kompeks' svuda po telu, radio trbušnjake, sklekove… bio je opsednut atletskom formom. Tako je i igrao… pored vanserijskih golgeterskih kvaliteta, imao je i besprekornu fizičku kondiciju. Pogledajte njegove pokrete, poteze… tu sve puca od snage i dominacije. Salamanki je dao četiri gola na njihovom terenu. Pomisliš da sa takvom konstitucijom nema neku tehniku, a on protiv Paoka postigne gol sa korner linije i svima zapuši usta. Kada je obišao golmana i okrenuo se da šutne, ja nijednog trenutka nisam imao dilemu da će lopta završiti u mreži. Znao sam koliko je ubeđen u stvari koje radi“.

MAJORKA (1998 – 1999, 2001 – 2002)

Sezona iz snova. Treće mesto u La Ligi i finale Kupa pobednika kupova.

"Uživanje. Sećam se da u prvih pet kola nisam bio ni na klupi. A spremniji nego ikada u karijeri. Šesto kolo, Alaves… Kuper me povede i kaže 'danas ulaziš 15 minuta, imaš te i te zadatke, uglavnom defanzivne, ako to ispuniš, igraš i sledeću utakmicu'… ja se vraćam sa zagrevanja, on me zagrli i kaže 'zapamtio si šta sam rekao, ništa me drugo ne zanima'. Ulazim u igru… Roa ispucava loptu, ja je spuštam glavom do Jovana Stankovića, on odigrava Bjađiniju, ja nastavljam kretanje iza Jovana, Bjađini mi gura u prostor, ulazim iskosa… mrtav ugao, svi očekuju centaršut… ja je šutnem i zakucam kao strelu pod prečku. Nisam proveo ni 45 sekundi na terenu… svi su bili zabezeknuti. Od tog trenutka nisam više izlazio iz startne postave“.

Nadavao se golova u dresu Majorke, a omiljena žrtva bio je Atletiko iz Madrida (!?)

"Bio sam posebno nadahnut protiv "svog“ kluba. Saki je sedeo na klupi Atletika… sećam se, lobovao sam Molinu i postigao predivan gol… vodimo 4:0, ja promašim zicer za peti… i tu se dogodi nešto što mi je kasnije poslužilo kao nauk… kada se osećaš najbolje, tada stani… uspori… Marselino je poslao dugu loptu, hteo sam da je primim u punom trku i kako sam ispružio levu nogu, osetio sam kidanje zadnje lože. Užasan bol. Sutradan na magnetnoj rezonanci, doktor se uhvatio za glavu kada je video snimak. Mišić je pukao uzdužno 12 cm, kao rajsferšlus. Rekao mi je 'imaš dve opcije, momentalna operacija ili godinu dana pauze i karijera pod znakom pitanja'. Odgovorio sam 'ne doktore, postoji samo jedna opcija'“.

Pohod ka finalu Kupa kupova počeo je od Hartsa i išao preko Genka, Varteksa, Čelzija…

"U Varaždinu je bilo tenzija. Kuper se plašio da ja kao Srbin ne napravim neku glupost u Hrvatskoj. Bio sam mlad, 20 godina… voleo sam da se šalim, ali mi nije padalo na pamet da izlazim iz nekih fudbalskih okvira. Politika me nije interesovala. Ali 'mister' mi je za svaki slučaj održao predavanje u svlačionici i zapretio da će me kazniti ukoliko nasednem na neku provokaciju. Odigrao sam kao sat i prošli smo u naredno kolo. Protiv Čelzija je bilo spektkaularno u obe utakmice. Nikada neću oprostiti Desaiju što me je sprečio da postignem gol na Stamford Bridžu. Roa je degažirao, ja sam nadskočio De Goja i poslao loptu ka nebranjenoj mreži, a Francuz je uklizao i sa gol-linije izbacio u polje“.

U finalu se namerio na Dejana Stankovića i Sinišu Mihajlovića.

"Utakmica se igrala u Birmingemu i odseli smo u istom dvorcu gde i sa Atletikom uoči onog duela sa Aston Vilom. Mnogo lepo mesto, van grada, voleo bih da odem tamo sa porodicom. Ima i tu anegdota, ali je neću pričati… u vezi sa mojim razočaranjem i Kuperovom odlukom da me ne stavi u početnu postavu. Zamenio sam Bjađinija i odigrao poslednjih 15 minuta. Kuper je čuvao izmene za produžetke, ali je Nedved u 82. minutu savladao Rou i rešio utakmicu. Sećam se da je Vijeri postigao jedan od onih svojih nemogućih golova. Skočio je na centaršut Pankara i sa ivice šesnaesterca poslao loptu u mrežu“.

TOP 11 – Migel Anhel NADAL (odbrana)

"Njega sam zakačio tokom svoje druge epizode na Majorci. Izvanredan igrač, prototip modernog centralnog beka. Da primi loptu na grudi, da je spusti dole, da iznese, odigra pas, ode na prekid, ugrozi protivnički gol… brz, snažan… na defanzivnom prekidu pouzdan… bukvalno, Humels onog vremena. Nismo puno pričali, ali mi je bilo zanimljivo što na masažu dolazi u nekim tipičnim teniskim patikama. Pitao sam ga jednog dana 'Migel, ti igraš tenis?' A on se nasmejao i odgovorio 'ne igram ja, ali imam jednog bratanca… razbija… biće čudo'. Ja onako, pa dobro… (smeh). Eto, Rafa je tada imao 10 godina i bio je samo bratanac Migela Anhela. A sada su uloge zamenjene. Sada je Migel Anhel samo stric velikog Rafaela Nadala“.

TOP 11 – Samuel ETO (napad)

"Pazi ovo… 21. marta 1980. rođena je moja sestra Aleksandra. Istog dana rodio se i Ronaldinjo. Sada idemo u 2006. godinu. 21. marta na Kamp Nou igraju Barsa i Hetafe. Pregaze nas, bili su mnogo moćni… Završi se utakmica, ja priđem Samuelu i objasnim mu situaciju. Zamolim ga da pita Ronaldinja za dres, jer bih voleo da to bude rođendanski poklon za moju sestru", pričao je sa osmehaom.

"Naravno, Eto me uvede u svlačionicu, Ronaldinjo odvoji dres i krene da potpisuje... i dok mi tako pričamo i smejemo se, ja bacim pogled u ćošak svlačionice, a tamo… mali Mesi… gleda i ne trepće. Ja sam u tom njegovom stidljivom izrazu lica prepoznao sledeću misao: 'ovako ću i ja jednog dana da potpisujem dresove drugim igračima'. Ta scena mi je zauvek ostala u sećanju“.

A Samuel, pakao od napadača.

"Te sezone kad smo dobro gurali u Ligi šampiona protiv Arsenala, Panatinaikosa i Šalkea, u prvenstvu nam ništa nije polazilo od noge i došli smo u situaciji da se u poslednjem kolu borimo za opstanak. Trebala nam je pobeda protiv Valjadolida i znaš kad se sve uroti protiv tebe. Ja pogodim prečku, ona se odbije u stativu, šeta po gol-liniji i izađe iz gola… Luke je tri puta izlazio sam na golmana… ništa… oni iz prvog šuta daju evrogol, mi na poluvremenu gubimo 1:0 i već smo jednom nogom u Drugoj ligi", i dalje je moglo da se čuje uzbuđenje u njegovom glasu.

"Frka u svlačionici, predsednik je sišao iz lože, drhtimo… Eto je ustao i rekao 'dajte mi loptu, ja ću rešiti'. Počinje drugo poluvreme, on uzima loptu na centru terena i kao Pele u filmu Beg u pobedu… nanizao je 5-6 igrača i dodao Lukeu da sa tri metra pogodi prazan gol. To je taj mentalitet pobednika koji se sa vanserijskih igrača širi na celu ekipu", opisao je igrača, za kog su u Real Madridu procenili da nema potencijal.

Znamo šta je bilo posle toga i kako je Kamerunac osvojio vezane "triplete" 2009. i 2010. sa različitim klubovima.  

OVIJEDO 2000 – 2001

Nije mogao da odbije poziv Radomira Antića i našao se u društvu poznatih fudbalskim imena poput Viktora Onopka, Stena Kolimora, Idrise Kejte, Olija…

"… i Đoleta Tomića. U Ovijedu smo učvrstili naše prijateljstvo iz Partizana i Atletika. Bio je jako talentovan fudbaler, sa smislom za kreaciju, idejom, sjajnom levom nogom… On je jedan od onih koje ću staviti na klupu za rezerve u Mojih TOP 11", rekao je i dodao:

"Zvali smo ga fudbalski mag. Često igramo fudbal u balonu na Novom Beogradu i kad Đole zamane, ceo balon se nakrivi (smeh). Kao toranj u Pizi. Šalimo se sa vlasnikom da posle svakog termina mora da ispravlja balon zbog Đoletovih driblinga. Nažalost, ispali smo iz lige te sezone sa Ovijedom, iako nijednog trenutka nismo bili u opasnoj zoni. Šta je sudbina, izgubili smo u poslednjem kolu od moje Majorke, a nijedan drugi rezultat nam nije išao na ruku“, pričao je o periodu pre selidbe na - "Crni kontinent".

Kanarska ostrva pripadaju Španiji, ali se nalaze u Atlantiku nasuprot obale Zapadne Sahare.

TENERIFE 2002 – 2003

Kanarska ostrva. Raj na zemlji. Prava klima za preporod u fudbalskoj karijeri.

"Postigao sam 18 golova i oživeo kao fudbaler. A sve je počelo prvog dana priprema, kada sam potpisao ugovor i došao na konferenciju za medije. Trener me je predstavio kao pojačanje i rekao novinarima da će mi pružiti šansu već tog popodneva na kontrolnoj utakmici. Ja ne verujem… šali se verovatno… kreće utakmica, on me ubacuje u 75. minutu… ulazim na teren i odlazim na ivicu protivničkog šesnaesterca da mi bace aut…", pričao je sa puno elana.

"...primam loptu između dva njihova igrača, prebacujem ih, okrećem se i hvatam volej… lopta preleće golmana i u suprotnim rakljama pada u mrežu. Oni svi za glavu 'auuuu, šta smo ovo doveli'. A meni duša u nosu. Iz nekih privatnih razloga, došao sam totalno nespreman na pripreme. Kako sam je šutnuo, nisam više mogao da se pomerim. Sećam se i meča sa Saragosom, imao sam užasne stomačne tegobe i mislio sam 'mrka kapa'. Izlazim na teren i dajem tri komada za šest minuta. Novinari su mi kasnije rekli da je to rekord u španskom prvenstvu“. 

TOP 11 – Bruno MARIJONI (napad) REZERVA

"Borili smo se za mesto u plej-ofu, a Bruno je zbog nekog spora sa klubom bio odstranjen iz tima. U tom trenutku, imao sam jak status i treneri su uvažavali moje mišljenje. Rekao sam Davidu Amaralu 'mister, ako hoćete da uđemo u ligu, ne smete da se lišavate usluga najboljih igrača'. Zašto sami sebi da pucamo u noge. On me posluša i vrati Marijonija u ekipu, a mi zaređamo sa pet pobeda. Novinari su saznali za ovaj detalj i pitali me zašto urgiram za direktnog konkurenta u timu. Odgovorio sam isto ono što sada kao trener govorim svojim pulenima – za dobrog igrača, uvek ima mesta u ekipi“. 

HANOVER (2005)

Evald Linen se vratio u Nemačku i poveo sa sobom svog igrača od poverenja.

"Ja sam u svakom klubu bio igrač svog trenera. Svi su me kasnije vodili ili pokušavali da me povedu sa sobom. Davao sam sve od sebe na treningu, ponašao se kao profesionalac i na taj način sticao poverenje. Tako me je Radomir vratio u Atletiko, pa doveo u Ovijedo… Linen u Hanover… Kuper je pokušao da me povede u Inter, ali Atletiko se nije složio. Bundesliga je za mene bila prelazno rešenje. Vukao sam neugodnu povredu, nisam igrao, a nije bilo prave dijagnoze. U Hanoveru me je operisala jedna poznata doktorka, oporavio sam se i odigrao šest utakmica. Učio sam nemački jezik i iskoristio priliku da upoznam zahteve jedne od najkvalitetnijih liga u Evropi“.

TOP 11 – Nebojša KRUPNIKOVIĆ (vezni red) REZERVA

"Krupni je sjajan tip, ja ga mnogo volim. Slušaj ovo… to moram da ispričam. Igrali smo derbi u Kupu Jugoslavije, četvrtfinale… bila je jedna situacija, ja sam ležao u šesnaestercu, Zvezda je nastavila akciju i dala gol. A šta se desilo? Oni su izvodili korner, ja sam čuvao Krupnog… on iskusniji, namazaniji… opalio me je pesnicom u glavu i srušio na zemlju. Bio sam šokiran. Pandur je stao, svi smo stali, očekujući da sudija prekine igru… lopta je došla do Krupnog i on je rutinski zatresao mrežu. Sećate se verovatno, posle smo ga jurili po celom terenu… On je dao oba gola na toj utakmici, Zvezda je slavila 2:0 i sa 3:3 na JNA otišla u polufinale. Ali, šta je fora? Kada sam ja kasnije u Hanoveru pričao Krupnom o tom detalju, on me je gledao bledo i ništa nije kapirao. Ja mu kažem 'je l se sećaš kad si me nokautirao i dao gol', on kaže "nemam pojma“ (smeh). Kako bre nemaš pojma (smeh). Krupni je šou“.   

HETAFE (2005 – 2007)

Sredina u kojoj je do punog izražaja došla njegova fudbalska zrelost.

"Žao mi je što smo se zadovoljili opstankom u ligi. Imali smo potencijal za mnogo više od toga, bili smo nadomak Kupa UEFA. Kod Šustera se igrao odličan fudbal i jako mi je drago što me je smatrao neizostavnim delom njegove fudbalske filozofije. Sećam se jednog detalja sa utakmice, odigrao sam pas i počeo da vičem na saigrača koji nije razumeo moju ideju. Šuster me je pozvao do aut-linije i rekao 'Veljko, suština je da igraš fudbal koji oni razumeju'. I to ima smisla. Moram da se prilagodim svima. Ako radim nešto što drugi ne razumeju, greška je moja, a ne njihova“.

TOP 11 – Kozmin KONTRA (odbrana)

"Pitao sam predsednika na početku priprema kako ide sa sklapanjem mozaika i on mi je odgovorio da mu nedostaje desni bek. Setio sam se Kontre sa kojim sam igrao u Atletiku i koji se u tom periodu oporavljao od povrede. Njemu je godinu dana ranije, Zebina slomio nogu na Mobistar turniru u Montereju. To je ona čuvena utakmica Roma-Atletiko… tuča neviđena… oni dva crvena kartona… Toti je sa dva igrača manje stavio celu ekipu na svoja pleća… zabio nam je gol sa 40 metara iz slobodnjaka… Kontra je morao na višemesečnu pauzu, ali znao sam da se oporavio i da može da nam pomogne u Hetafeu. Rekao sam "prezi, ja garantujem za njega“. On ga je doveo i nije se pokajao. Ne samo da je dobio kvalitetnog beka, nego je Kozmin kasnije seo i na trenersku klupu Hetafea. On je rodom iz Temišvara i tamo je kao mali gledao Treći kanal naše televizije. Bili smo cimeri i jednom prilikom, ja sam nešto tražio po internetu, on je prišao i rekao 'brate, pusti mi onu - ajdeee, plavi moj safiru, ajde čežnjo i nemiru…' i počeo da peva Bajagu. Ja mu kažem 'brate moj rumano, gde si se toga setio' (smeh)“.

RUBIN KAZANJ (2007)

Hetafe je na putu do finala Kupa Španije izbacio Barselonu, ali Veljko nije dočekao borbu za trofej Kupa kralja.

"Dobili smo ih 4:0 kod kuće i izgubili 5:2 na strani. Ja sam pred taj revanš na Kamp Nou, raskinuo ugovor i otišao u Rubin. Mislio sam da je posle toliko godina u Španiji, došao trenutak za neku krupniju promenu u karijeri", pričao je o izazovu pred kojim se našao.

"Rusi su platili transfer, meni obezbedili odlične uslove i nije bilo razloga da odbijem ponudu. U školi sam učio ruski jezik i bio mi je izazov da upoznam jednu novu kulturu. Očekivao sam da ću lako da se prilagodim, što nije bio slučaj. Pogotovo u tom prvom periodu, dok porodica nije došla u Kazanj", rekao je i dodao:

"Tada sam imao dvoje dece, sad imam četvoro… ali prelazak u Rusiju se nije pokazao kao pravi potez“.

Trener je bio čuveni Kurban Berdijev.

"Izuzetno skroman i jako religiozan čovek. U Rubinu smo imali jednu tešku situaciju… izgubili smo saigrača u saobraćajnoj nesreći. Bio sam na operaciji meniskusa u Madridu kada su mi javili za tragediju. Mlad momak, to mu je bila debitantska sezona u prvom timu… baš teška priča. Zato bih voleo da preskočimo Rubin“.

Posle toga, delovalo je logično da se vrati tamo gde je najduže i igrao.

ALMERIJA (2007)

Povratak na Iberijsko poluostrvo i šest meseci pod trenerskom palicom jednog od najperspektivnijih španskih stručnjaka.

"Unaji Emeri… i njegov pomoćnik, moj saigrač Huan Karlos Karsedo. On je i dalje u njegovom stafu. Imali smo odličan tim. Moja poslednja sezona u Španiji. A poslednji gol, na Monžuiku protiv Espanjola. Kameni je bio na golu, matirao sam ga glavom. Sve u svemu, uspešna epizoda. Imali smo ono što je Radomir stalno potencirao u svojim klubovima, ta 'konvivencija'. Da se igrači nađu, da imaju nešto svoje", govorio je o treneru koji će posle vezanih trijumfa u Ligi Evrope sa Seviljom doživeti teške trenutke na klupama Pari sen Žermena i Arsenala.

"Mi smo u Almeriji imali specijalno mesto za doručak. Tu smo pravili prženice, tostove… nisi mogao da dišeš od dima… ali smo se osećali kao kod kuće… tu smo se družili, pili kafe, čitali novine… Vi u svakoj svlačionici imate nekoga ko je duhovit, nekoga ko ne priča ni sa kim i gleda svoja posla, nekoga kome sve smeta, nekoga koji ogovara… I kada sve te uloge pokrijete sa pravim momcima, dobijete perfektan ambijent“. 

PARTIZAN (2008)

Svuda prođi, kući dođi.

"Na sreću (ili nesreću), povredio sam se posle onih kvalifikacija za Ligu šampiona. Gol protiv Fenerbahčea ostaće mi zauvek urezan u sećanju… trenutak kada je stadion eksplodirao. Pričali smo na početku priče o prvencu protiv Radničkog… ali, to se igralo pred praznim stadionom. Nisam zamišljao da moj jedini gol za voljeni klub padne u takvom ambijentu. Ovo je bilo nešto drugo. Kada sam se okrenuo ka jugu i video euforiju na tribinama, krenule su mi suze niz lice. Konačno sam imao utisak da sam Partizanu vratio deo onoga što je on uložio u mene“.

Više od golova, mladom timu crno-belih značilo je Veljkovo iskustvo i saveti koje je davao mlađim igračima.

"Bilo mi je zadovoljstvo da im prepričavam anegdote iz karijere. Dolazili su u moju sobu Maletić, Radović, Bogunović… pitali me sve i svašta za ove asove sa kojima sam igrao u Španiji… Ljaja je tada počinjao, sećam se da su mi ljudi iz kluba rekli da je on sledeći veliki izdanak Partizanove škole… Ali mi je posebno drago zbog načina na koji sam postigao taj gol protiv Fenera… mi smo kod Jokana imali jedan deo treninga za slobodne aktivnosti sa loptom… radilo se u parovima i ja sam vežbao sa Robijem Stevanovićem… pošto sam voleo da završavam, on da centrira i super smo se slagali… te nedelje sam mu stalno govorio 'primiš, pogledaš i centaršut na drugu stativu'. Ponavljali smo to do iznemoglosti… i na utakmici se desila  bukvalno identična situacija. Prijem, pogled, centaršut, gol. Ništa lepše kad vidiš da trening ima smisla i da daje rezultat“.

FILADELFIJA UNION (2011)

Strast za fudbalom ne priznaje povrede i umor.

"Bio sam istrošen, ali sam se oporavio i ponovo osetio želju za takmičenjem. Rekao sam sebi da kraj karijere mora da bude mnogo lepši posle svega što sam uložio u fudbal. Amerika mi je uvek bila izazov i posmatrao sam je kao perspektivnu i rastuću fudbalsku silu. Napravio sam neki svoj DVD, poslao tamo, ali niko ništa… Rekao sam 'ok, idemo dalje'. Kupio sam avionsku kartu, rezervisao hotel na Menhetnu, odmah pored prostorija MLS lige. Imao sam neke kontakte i zakazao sam sastanak sa ljudima iz Red Bula. Odradio sam probu, oni su mi ponudili ugovor, ali sam razmislio i prelomio – neću. Jednostavno, osetio sam da je to sebično prema mojoj porodici“.

Ništa od prvog pokušaja, ali nema predaje…

"Tokom boravka u Njujorku, upoznao sam poljskog stručnjaka Petera Novaka i on mi je otvorio vrata Filadelfije. Bilo je skeptika, pitali su kako ću se snaći posle tolike pauze… Srećom, već na drugoj utakmici sam postigao gol i sve je krenulo kako treba. Osvojili smo osmo mesto i plasirali se u plej-of, što je i dalje najbolji rezultat u istoriji Uniona. Branio je Mondragon koji je tada već imao 41 godinu… igrao je kolumbijski reprezentativac Karlos Valdes… čak i Fredi Adu koji je kasnije potpisao za Jagodinu. Išao sam da ga posetim u karantinu na Ibarskoj magistrali kada su igrali neku utakmicu u Beogradu“.

REPREZENTACIJA SRBIJE (2002 – 2004)

Prošao je sve selekcije, ali je samo u dva navrata dobio šansu da brani boje najboljeg državnog tima.

"To me jako boli… ta reprezentacija. Otišao sam rano u inostranstvo i nisam dao dovoljno argumenata selektorima da češće pozivaju u nacionalni tim. Meni je tata preneo taj osećaj šta znači igrati za svoju zemlju. Igrao sam za mlađe selekcije i sećam se Santrača, Toplaka, Miljana… ljudi institucije… taj Lala ekonom… mi kad dođemo tamo, pa obučemo opremu, ona trenerka miriše… pa grb izvezen ovde… ja letim… letim! Taj kult reprezentacije je za mene bio ispunjenje snova“.

Kao klinac je nosio privezak Zlatnog globusa i maštao da zaigra za svoju zemlju na Svetskom prvenstvu.

"Svaki put kad sam se vratio iz reprezentacije u svoj klub, osećao sam se kao bolji igrač… kao bolji čovek… sa mnogo više iskustva… kao da sam zaokružio jednu celinu. Sećam se kad je Jovan Stanković prvi put dobio poziv u reprezentaciju, bili smo zajedno na Majorci… pitao me je šta i kako… ja mu kažem 'slušaj, to će ti biti najlepše iskustvo u karijeri. Ka odeš tamo i kad se vratiš, nećeš više biti isti čovek'. I evo, pitajte ga, setiće se verovatno… rekao mi je 'sve si bio u pravu, reprezentacije je nešto specijalno, neki viši nivo'“.  

Kod Deje Savićevića debi i pobeda protiv Meksika, kod Ilije Petkovića oproštaj i jedini gol u dresu sa državnim grbom.

"Sa Dejom smo imali i jednu nezvaničnu utakmicu protiv ekipe 'Comunidad de Valensija'. A Meksiko smo pobedili u Feniksu… fantastičan ambijent, prepune tribine… Bili su Juga, Jokan, Peđa, Savo, Deki… Keža je dao fenomenalan gol. Ja sam promašio odličnu šansu u drugom poluvremenu. Pamtim da me je neki Meksikanac sa ogromnim noktima tako ogrebao, da sam imao ožiljak kao posle borbe sa tigrovima. Petko nas je vodio u Belfast i sećam se posete njihovom Parlamentu. Tu nam je prevodilac rekao da Irci imaju 90 nijansi zelene boje, što je za mene fascinantno. Odigrao sam odličnu utakmicu i uspeo da se upišem u strelce. Nažalost, nisam više dobijao poziv u A reprezentaciju“.

TOP 11 – Dejan STANKOVIĆ (vezni red)

"Rođeni pobednik. Dekija je kroz celu igračku karijeru krasio taj mentalni kvalitet koji podrazumeva fokus na najvažnije detalje i jasnu ideju kako da se dođe do cilja. Zato verujem da će uspeti i kao trener. Čuo sam da je odabrao odlične saradnike i da svako od njih ima jasno raspoređene uloge u stručnom štabu. Nisam gledao u kontinuitetu Zvezdine utakmice, ali poznavajući Dejana, ne sumnjam da je na pravom putu. Napraviće onakvu karijeru kakvu bude želeo. Kao igrač je uvek težio top nivou i to je i dostigao. Nema razloga da tako ne bude i na novom poslu. Imao sam i Jokana na toj poziciji, ali sam se opredelio za Dekija jer smo više igrali zajedno u mlađim reprezentativnim selekcijama“.

TOP 11 – Radomir ANTIĆ (trener)

"Iz mnogo razloga. Trener, učitelj, mentor. U poslednjih par meseci, razvili smo još jači odnos. Njegov odlazak je veliki gubitak… i za fudbal i za čovečanstvo. Svuda gde je radio, ostavio je neki pečat. Svi znamo šta je postigao sa španskim klubovima i našom reprezentacijom, ali je još važnije da Radomir nije formirao samo igrače, već i jake ličnosti. Od njega sam dobio najvažnije savete na početku trenerske karijere. Od toga gde trener sedi za vreme obroka sa ekipom, do onih mnogo složenijih, kako se strukturiše ekipa i slično. Svi mi lutamo, bavimo se detaljima koji su nebitni i na koje ne možemo da utičemo", prisetio se Paunović čoveka koji nas je napustio ove godine.

"Treba nam vodič koji će sve to da uprosti. Radomir  je rekao da trener tokom obroka sedi leđima okrenut zidu, tako da celu salu ima na dlanu. Jako je bitno da posmatraš svoje igrače. Na taj način kontrolišeš prostor i situaciju. Recimo, ima igrača koji kriju da su povređeni. Ti ga posmatraš i vidiš kad ga zaboli. Na terenu je sve jasno i uokvireno. Suština je kakvi smo kada izađemo iz okvira. Odnosno, šta radimo kad nas niko ne vidi. Taj njegov savet otvara perspektivu. A ja sam taj koji perspektivi daje smisao i kontekst“.  

Veljko PAUNOVIĆ – Mojih TOP 11: Roa – Agiljera, Nadal, Kontra – D. Stanković, Simeone, Pantić, J. Stanković – Tores, Milošević, Eto. Trener: Radomir Antić

Kakav tim!