Jednom sam završila tekst pominjući moju kucu Milicu, a danas ga počinjem tako. Jadnica moja, dobila je nešto što se zove ‘’lažna trudnoća’’, i sad ide po kući cvileći, uporno pokušava da iskopa rupu na parketu ispod našeg kreveta, a u rupu želi da stavi svoju zamišljenu štenad.
Tu ulogu je nakon kratkog razmišljanja poverila svojim plastičnim igračkama (koje je, usput, već neko vreme uopšte ne zanimaju), piletu i prasetu.
I tako pile i prase sada uživaju dok ih ona šuška, njuška, gladi i radi im sve te divne majčinske stvari…
Evo je ispod na slici, ovde je imala 4 meseca, i još nam je bila nova…
E, ako ste mi oprostili na ovoj maloj digresiji, ovoga puta odlučila sam da se dokačim jedne teme koja možda ne interesuje ljude koji se ne bave muzikom, a to je izdavaštvo u Srbiji.
Ako vas ne zanima, razumem vas, pošto ni mene ne zanima onoliko koliko bi trebalo.
Ali, ajde da zamislimo hipotetičku situaciju – ja posle X godina želim da napravim ‘’comeback’’ na muzičku scenu, i da izdam svoj prvi solo album. Znači, čak ne pričamo o anonimnom muzičaru koji, jadan, u ovom **čvajzu treba da nadje svoj put do publike, već o javnosti poznatoj osobi, koja već iza sebe ima neki muzički rad, koji, kao, želi da nastavi.
Pre svega, morate da shvatite da je ne mislim na puko izdavanje ploče (ploče? opet babac u meni govori). Na to bi bilo koji izdavač najverovatnije pristao. Ono na šta nijedan verovatno ne bi, jeste novčano ulaganje u celu tu stvar (ne ono koje ide meni u džep, već u spotove, medijsku prezentaciju, fotke, muzičare, studio itd.).
E sad, vrlo je važno da ne zaboravite da smo Aleksandra i ja u vreme izlaska prvog albuma K2, iza sebe na našu veliku sreću imale Maksu Ćatovića i Komunu. On je, čovek, iz raznoraznih razloga našao hrabrost da u K2 uloži nezamisliv novac za to vreme i za anonimnu grupu. Recimo da je to bio splet užasno srećnih okolnosti (nažalost, Komuna se više ne bavi diskografijom).
Taj splet okolnosti je, tvrdim, bio zaslužan za celokupni uspeh grupe K2. Zašto???
Pa, setite se samo koliko ste puta na nekoj nevažnoj televiziji u nevažnom terminu videli jeftin spot ili plejbek za neku pesmu koja, u stvari, ako zatvorite oči, zvuči dosta dobro. Vuče na zapad. Nije etno. OK pevanje. Čuje se da taj neko to voli, i radi dobro. I ništa.
Pa, evo, sam Vlado Georgijev je jedno vreme spadao baš u ovu kategoriju, pa se onda dogodilo čudo. A moglo je da se ne dogodi, i Srbija bi ostala bez Vladovih hitova.
E, tako ja tvrdim da K2 ne bi uradile ništa, da nisu imale spot od 10 000 DM koji je emitovan na svim važnijim TV stanicama tog trenutka. I da bilo ko ko želi da stvara nove trendove u domaćoj muzici, mora da ima finansijsku i medijsku podršku sličnu onoj koju smo mi imale.
Nijedan izdavač na to nije spreman. Garantujem vam da tvrde da im se ne isplati.
Moguće da su u pravu. Ali ima njih koji mlate tolike pare od raznoraznih splačina koje izdaju, da bi im, na primer, 100.000 evra bio totalno neosetni gubitak. Zašto oni ne bi bili revolucionari, pa pažljivo osmislili plasiranje nečeg novog (izvođača, pravca) na tržište, a sve u cilju širenja i obogaćivanja tog istog tržišta??
Ljudi, bez te vrste finansijskog rizika za izdavača, nema onih fenomenalnih, iznenadjujućih BUMOVA I POGODAKA!.
Drugo, od mene se ne bi moglo očekivati da posle ovoliko godina pauze, a posle onakvog početka, napravim jedan skroman, jeftini povratak sa skromnim, malim spotom koji će puštati lokalne tv stanice. Ne ide.
Treća stvar je principijelna. Kako ja sad da se pojavim rame uz rame sa neo-folk, etno, ‘’mejnstrim’’ zvezdama, da gostujem sa njima u TV emisijama, da pevušim sa njima uz kafanske bendove iz ‘’TV kafana’’, da budem deo Srbije protiv kog se borim poslednjih koliko godina????
(Neki će mi reći da sam neke od navedenih stvari upravo i radila u proboju K2 na tržište.
Da, imala sam 22 godine, od svoje petnaeste sam živela izmedju Madrida i Londona, upravo sam stigla i nisam imala pojma ko su Dobi klik, Krejzi bi, Mica, Lela, Cica i ostali. I nisam kapirala vezu izmedju njih i Slobe i Mire, popularnih TV stanica, rata, nemaštine, kulturnog posrnuća. Tek kada sam u Srbiji provela neko vreme, kada su mi se djonovi izlizali od uličnih šetnji, a duša mi se zgrčila od muke nad, prvenstveno, duhovnom patnjom koju smo prolazili - e, tek tada sam sve znala. A kad sam saznala, više nisam ponovila grešku, za razliku od mnogih koji je ponavljaju iznova i iznova.)
A ako ne to, gde onda da plasiram svoju muziku, koja treba da bude mejnstrim po svim muzičkim pravilima i zakonima na svetu??? Na alternativnim medijima? Mejnstrim u alternativi. Baš veselo.
Šta još da vam kažem na ovu temu? Iskoristila sam sve argumente koje sam imala, a verujem da je sve ovo uzalud. Izdavači nemaju vremena za čitanje rubrika na Mondu. Bave se mnogo važnijim stvarima – uzimanjem para na kafanskim pevačicama, i splavarskim muzikantima.
A ja? Ako uskoro čujete ili vidite nešto novo iz moje radionice, znaćete da sam ovaj problem prevazišla, i, našavši poštene i kulturne sponzore, preskočila izdavače do daljnjeg.
Do sledeće nedelje
Vaša Kristina
[email protected]
Tu ulogu je nakon kratkog razmišljanja poverila svojim plastičnim igračkama (koje je, usput, već neko vreme uopšte ne zanimaju), piletu i prasetu.
I tako pile i prase sada uživaju dok ih ona šuška, njuška, gladi i radi im sve te divne majčinske stvari…
Evo je ispod na slici, ovde je imala 4 meseca, i još nam je bila nova…
E, ako ste mi oprostili na ovoj maloj digresiji, ovoga puta odlučila sam da se dokačim jedne teme koja možda ne interesuje ljude koji se ne bave muzikom, a to je izdavaštvo u Srbiji.
Ako vas ne zanima, razumem vas, pošto ni mene ne zanima onoliko koliko bi trebalo.
Ali, ajde da zamislimo hipotetičku situaciju – ja posle X godina želim da napravim ‘’comeback’’ na muzičku scenu, i da izdam svoj prvi solo album. Znači, čak ne pričamo o anonimnom muzičaru koji, jadan, u ovom **čvajzu treba da nadje svoj put do publike, već o javnosti poznatoj osobi, koja već iza sebe ima neki muzički rad, koji, kao, želi da nastavi.
Pre svega, morate da shvatite da je ne mislim na puko izdavanje ploče (ploče? opet babac u meni govori). Na to bi bilo koji izdavač najverovatnije pristao. Ono na šta nijedan verovatno ne bi, jeste novčano ulaganje u celu tu stvar (ne ono koje ide meni u džep, već u spotove, medijsku prezentaciju, fotke, muzičare, studio itd.).
E sad, vrlo je važno da ne zaboravite da smo Aleksandra i ja u vreme izlaska prvog albuma K2, iza sebe na našu veliku sreću imale Maksu Ćatovića i Komunu. On je, čovek, iz raznoraznih razloga našao hrabrost da u K2 uloži nezamisliv novac za to vreme i za anonimnu grupu. Recimo da je to bio splet užasno srećnih okolnosti (nažalost, Komuna se više ne bavi diskografijom).
Taj splet okolnosti je, tvrdim, bio zaslužan za celokupni uspeh grupe K2. Zašto???
Pa, setite se samo koliko ste puta na nekoj nevažnoj televiziji u nevažnom terminu videli jeftin spot ili plejbek za neku pesmu koja, u stvari, ako zatvorite oči, zvuči dosta dobro. Vuče na zapad. Nije etno. OK pevanje. Čuje se da taj neko to voli, i radi dobro. I ništa.
Pa, evo, sam Vlado Georgijev je jedno vreme spadao baš u ovu kategoriju, pa se onda dogodilo čudo. A moglo je da se ne dogodi, i Srbija bi ostala bez Vladovih hitova.
E, tako ja tvrdim da K2 ne bi uradile ništa, da nisu imale spot od 10 000 DM koji je emitovan na svim važnijim TV stanicama tog trenutka. I da bilo ko ko želi da stvara nove trendove u domaćoj muzici, mora da ima finansijsku i medijsku podršku sličnu onoj koju smo mi imale.
Nijedan izdavač na to nije spreman. Garantujem vam da tvrde da im se ne isplati.
Moguće da su u pravu. Ali ima njih koji mlate tolike pare od raznoraznih splačina koje izdaju, da bi im, na primer, 100.000 evra bio totalno neosetni gubitak. Zašto oni ne bi bili revolucionari, pa pažljivo osmislili plasiranje nečeg novog (izvođača, pravca) na tržište, a sve u cilju širenja i obogaćivanja tog istog tržišta??
Ljudi, bez te vrste finansijskog rizika za izdavača, nema onih fenomenalnih, iznenadjujućih BUMOVA I POGODAKA!.
Drugo, od mene se ne bi moglo očekivati da posle ovoliko godina pauze, a posle onakvog početka, napravim jedan skroman, jeftini povratak sa skromnim, malim spotom koji će puštati lokalne tv stanice. Ne ide.
Treća stvar je principijelna. Kako ja sad da se pojavim rame uz rame sa neo-folk, etno, ‘’mejnstrim’’ zvezdama, da gostujem sa njima u TV emisijama, da pevušim sa njima uz kafanske bendove iz ‘’TV kafana’’, da budem deo Srbije protiv kog se borim poslednjih koliko godina????
(Neki će mi reći da sam neke od navedenih stvari upravo i radila u proboju K2 na tržište.
Da, imala sam 22 godine, od svoje petnaeste sam živela izmedju Madrida i Londona, upravo sam stigla i nisam imala pojma ko su Dobi klik, Krejzi bi, Mica, Lela, Cica i ostali. I nisam kapirala vezu izmedju njih i Slobe i Mire, popularnih TV stanica, rata, nemaštine, kulturnog posrnuća. Tek kada sam u Srbiji provela neko vreme, kada su mi se djonovi izlizali od uličnih šetnji, a duša mi se zgrčila od muke nad, prvenstveno, duhovnom patnjom koju smo prolazili - e, tek tada sam sve znala. A kad sam saznala, više nisam ponovila grešku, za razliku od mnogih koji je ponavljaju iznova i iznova.)
A ako ne to, gde onda da plasiram svoju muziku, koja treba da bude mejnstrim po svim muzičkim pravilima i zakonima na svetu??? Na alternativnim medijima? Mejnstrim u alternativi. Baš veselo.
Šta još da vam kažem na ovu temu? Iskoristila sam sve argumente koje sam imala, a verujem da je sve ovo uzalud. Izdavači nemaju vremena za čitanje rubrika na Mondu. Bave se mnogo važnijim stvarima – uzimanjem para na kafanskim pevačicama, i splavarskim muzikantima.
A ja? Ako uskoro čujete ili vidite nešto novo iz moje radionice, znaćete da sam ovaj problem prevazišla, i, našavši poštene i kulturne sponzore, preskočila izdavače do daljnjeg.
Do sledeće nedelje
Vaša Kristina
[email protected]