Kada sam 2009. upisao fakultet i preselio se u Beograd, nisam znao gotovo ništa o gradskom prevozu u Beogradu. Mislio sam da je ona legendarna karta koja se otkucavala zapravo karta za devet vožnji i da će onaj žuti ... otkucavač karata (eh, validatore, potpuno si iz mog sećanja izbrisao naziv za tvog prethodnika) svaki put poništiti jedan kružić. Ako to imamo u vidu, potpuno je suvišno reći da nisam imao pojma koja linija vozi do kog dela grada. Sada, gotovo šest godina kasnije, kada je moj dlan ispipao hiljade šipki - smatram da sam dosta naučio o ovom popularnom načinu prevoza. Evo šta sam do sada primetio.

Recimo da se čitavo iskustvo sa gradskim prevozom može podeliti u šest celina: čekanje autobusa/trolejbusa/tramvaja (u daljem tekstu ATT), ulazak u ATT, sedenje u ATT, stajanje u ATT, vanredna situacija: kontrola u ATT i izlazak iz ATT. Svaka od ovih faza ima svoje draži, a probaću da vam ih slikovito dočaram.

PRVA FAZA: Čekanje ATT-a

Prva stvar koju sam, pred selidbu u prestonicu, čuo od ljudi iz  mog malog grada je da je Beograd surov: da je to džungla na asfaltu i da moraš da se boriš za svoje, gaziš i da ćeš samo tako opstati. S obzirom na to da nikada nisam bio pristalica takvog "život je borba, brate" stava, mislio sam da oni samo lupetaju gluposti i da u Beogradu žive neki fini ljudi. Ne baš onoliko fini poput Novosađana, ali ipak fini.

Međutim, da li zbog činjenice da većina našeg naroda i dalje život doživljava kao "borbu, brate" ili je takvo ponašanje samo odraz nečega što je u našim genima ostalo još od onog perioda kada smo bili pod Turcima - svi kao da se plaše da će neko da im otme nešto. U ovom konkretnom slučaju, ljudi kao da se boje da će im neko oteti mesto u ATT-u.

Zašto bismo sačekali da drugi ljudi izađu, kada možemo da utrčimo unutra i zauzmemo ono jedno slobodno mesto? Ako pak čekamo da oni iz autobusa, tramvaja ili trolejbusa siđu, zašto bismo to radili na normalnoj udaljenosti od vozila - kada možemo da se pribijemo na pola metra od ulaza? Zašto bismo sačekali drugi, prazniji ATT ako u ovom ima mesta za četvrtinu osobe? Ajmo, samo još malo... Ima tu još malo mesta... Pomerite se ka sredini, zar ne vidite da ima mesta? Pustite me da uđem, nećete mi oduzeti pravo da se vozim!

Kada konačno uđete u gradski prevoz, počinju treća ili četvrta faza, zavisno od toga koliko ima mesta.

TREĆA FAZA: Sedenje u ATT-u

Ako imate tu sreću da vam naleti ATT u kom ima mesta da se sedne ili samo ulazite u vaš ATT na početnoj stanici, vrlo je bitno da lepo procenite koje mesto da zauzmete. Ako ste dovoljno brzi, zauzećete jedno od onih pojedinačnih sedišta i onda možete na miru da se pravite da ne primećujete sve te starije osobe, trudnice i ostale majke sa malom decom kojima biste mogli da ustupite mesto.

Ako su sva pojedinačna sedišta zauzeta, sedite na neko predviđeno za dve osobe. Ni slučajno nemojte sesti do prozora! Od presudne je važnosti da sednete do prolaza, pošto će onda ljudi prolaziti pored vas i ustručavati se da vas pitaju da se pomerite kako bi oni seli do prozora. Ako do takve situacije ipak dođe, obavezno prevrnite očima i teškim uzdahom dajte do znanja vašem slučajnom saputniku da mu činite neverovatnu uslugu time što mu puštate da sedne do vas.

Čak i u slučaju da bahatost nije vaš stil, samim tim što ste seli možete uleteti u neprijatnu situaciju. U nekom trenutku će ući neka starija osoba i prvi na udaru ćete biti vi, relativno mladi ljudi koji ovo čitate. Ako je reč o nekoj simpatičnoj bakici - ona će prvo odbiti vašu ponudu da joj ustupite mesto, a onda će na vaše insistiranje sesti. I lepo će vam se zahvaliti. Ako vam se ovakva situacija nekada desila, svaka čast! Imali ste tu sreću da naletite na jedan izuzetak u deset hiljada ne tako finih starijih ljudi.

Realniji scenario bi izgledao ovako: Tvoje ljubazno pitanje "Hoćete li da sednete?" je zakasnilo dve sekunde i za to vreme je baba već počela da umire, dežurna sredovečna gospođa ti je uputila jedno "Kako te nije sramota, pusti ženu da sedne!", a neki matori dobacivač iz zadnjeg dela autobusa već kreće priču o tome kako se nekada znao red, a sad "ovi novi ni vojsku ne služe" i "samo bulje u te skalamerije".

Kako bi predupredio ovu neprijatnu situaciju, ali i onu čuvenu dilemu "not sure if trudna or just debela", najbolje bi ti bilo da uopšte i ne sedneš. A kada se odlučiš za stajanje, kreće četvrta faza.

ČETVRTA FAZA: Stajanje u ATT-u

Stara dobra šipka ili rukodržač, koji u ćiriličnoj varijanti na onom natpisu vrlo lako postaje nešto bezobrazno prostom glasovnom promenom Ж > К. Kada se jednom uhvatiš za šipku, nema nazad. Primetićeš ti da se nešto lepi, razmišljaćeš o tome ko se sve pre tebe uhvatio za nju, možda ćeš čak i pomirisati dlan i na njemu osetiti jak metalni miris... Sve ćeš to uraditi, ali se nećeš pustiti.

Reći ćeš sebi kako ni slučajno ne smeš da zaboraviš da opereš ruke odmah čim izađeš iz ATT-a, ali se to u stvarnosti nikad neće desiti. Nakon 20 minuta vožnje u pokretnoj sauni ćeš razmišljati samo o tome da što pre izađeš iz nje. Otići ćeš do pekare i naručićeš isto ono što obično naručuješ i pipaćeš ga tim istim rukama. Negde na pola obroka ćeš shvatiti šta radiš, ali će ti onda već biti svejedno.

Postoje razni načini da ubiješ vreme dok stojiš i držiš se za šipku u ATT-u. Jedna od njih je da buljiš u ljude. Baš onako neprijatno da buljiš u njih. Možeš da ih odmeravaš. Možeš da preko njihovog ramena čitaš ono što pišu nekome na Facebooku ili WhatsAppu. A možeš i da staviš slušalice i gledaš kroz prozor. To je idealno rešenje za početnike.

Ono čime bi takođe mogao (a ako se švercuješ i morao) da se baviš je lov na kontrolu. Čovek sa torbicom preko ramena? Sumnjivo. Žena sa torbicom preko ramena? Još sumnjivije. Pogled koji kao da govori "ja sam vlas’ u ovo selo" u kombinaciji sa lažnim Air-maxom na nogama? Beži glavom bez obzira, ako nemaš kartu!

Pretpostavimo da si ti koji ovo čitaš uredni platiša. Možeš slobodno da preskočiš sledeću fazu. Ona se tiče samo onih koji iz bilo kog razloga ne uplaćuju sebi mesečnu ili jednostavno odbijaju da se povinuju onom čuvenom "Poštovani putnici, očitajte svoju kartu".

PETA FAZA: Vanredna situacija zbog kontrole u ATT-u

Ostao si bez kredita na kartici. Nemaš karticu jer si je polomio. Potrošio si pare za vožnju na pljeskavicu. Ne želiš da plaćaš prevoz iz revolta. Šta god da je razlog, imaš nekoliko opcija.

Prva opcija je da u susretu sa kontrolom priznaš poraz, daš svoja dokumenta i platiš kaznu kao sav civilizovan svet. Međutim, pošto si u onom laktanju pri ulasku pokazao da nisi baš civilizovana osoba, izvesniji je malo drugačiji scenario. Ako sediš, pravićeš se da spavaš. Ako stojiš, nabićeš se uz vrata i reći kontroloru da silaziš na sledećoj. Slagaćeš da si srednjoškolac, ma šta to značilo. Počećeš da kontrolorima pričaš svoju tužnu životnu priču i da se nadaš da će te pustiti da se izvučeš bez kazne. Svađaćeš se sa kontrolorom. Oni će pozvati komunalnu policiju. Počećeš da se otimaš. Neko će to snimiti i postaviti na Youtube. Zvaće te iz medija i onda ćeš njima pričati svoju tužnu životnu priču.

Pretpostavljam da već i sam, kao iskusni švercer, znaš koja od ovih metoda se pokazala kao najdelotvornija. Kao što pretpostavljam da znaš i onu priču o tome da - kao što ne možeš da uđeš u prodavnicu, uzmeš šta ti treba i izađeš bez plaćanja - isto tako ne možeš ni da se voziš bez karte. Imaš potpunu slobodu da sam odlučiš šta ćeš uraditi. Kako se tvoja plaćena ili besplatna vožnja bliži kraju, polako počinje šesta, završna faza ovog vodiča za preživljavanje u gradskom prevozu: Izlazak iz ATT.

ŠESTA FAZA: Izlazak iz ATT-a

"Izvinite, je l’ silazite na sledećoj?" Moja omiljena rečenica. Ne, gospođo, ne silazim, pomerio sam se ka vratima jer sam mazohista i uživam u guranju sa neznancima.

Nemoj ni slučajno da pomisliš da će ova faza, samo zbog toga što je poslednja, proći bez muke. Nešto će sigurno da se desi - naletećeš na nekoga ko telefonira na vratima i ne vidi da ti pokušavaš da izađeš. Naletećeš na nekoga ko ne telefonira, ali te svejedno ignoriše i ne pomera se, pa moraš da se guraš sa njim kako bi izašao. Zaglaviće se vrata, pa ćeš vikati "Majstore, zadnja!", a onda morati da prođeš kroz gužvu do srednjih vrata. A na srednjim vratima će te sačekati besna rulja koja želi da uđe u ATT.

Izaći ćeš, konačno i reći sebi: "Nikad više prevozom!". A onda ćeš ponovo stati na stanicu da sačekaš novi ATT. Takav je život.
____________
Ne propustite prethodne tekstove Čedomira Vučinića.

Kada sam 2009. upisao fakultet i preselio se u Beograd, nisam znao gotovo ništa o gradskom prevozu u Beogradu. Mislio sam da je ona legendarna karta koja se otkucavala zapravo karta za devet vožnji i da će onaj žuti ... otkucavač karata (eh, validatore, potpuno si iz mog sećanja izbrisao naziv za tvog prethodnika) svaki put poništiti jedan kružić. Ako to imamo u vidu, potpuno je suvišno reći da nisam imao pojma koja linija vozi do kog dela grada. Sada, gotovo šest godina kasnije, kada je moj dlan ispipao hiljade šipki - smatram da sam dosta naučio o ovom popularnom načinu prevoza. Evo šta sam do sada primetio.

Recimo da se čitavo iskustvo sa gradskim prevozom može podeliti u šest celina: čekanje autobusa/trolejbusa/tramvaja (u daljem tekstu ATT), ulazak u ATT, sedenje u ATT, stajanje u ATT, vanredna situacija: kontrola u ATT i izlazak iz ATT. Svaka od ovih faza ima svoje draži, a probaću da vam ih slikovito dočaram.

PRVA FAZA: Čekanje ATT-a

Prva stvar koju sam, pred selidbu u prestonicu, čuo od ljudi iz  mog malog grada je da je Beograd surov: da je to džungla na asfaltu i da moraš da se boriš za svoje, gaziš i da ćeš samo tako opstati. S obzirom na to da nikada nisam bio pristalica takvog "život je borba, brate" stava, mislio sam da oni samo lupetaju gluposti i da u Beogradu žive neki fini ljudi. Ne baš onoliko fini poput Novosađana, ali ipak fini.

Međutim, da li zbog činjenice da većina našeg naroda i dalje život doživljava kao "borbu, brate" ili je takvo ponašanje samo odraz nečega što je u našim genima ostalo još od onog perioda kada smo bili pod Turcima - svi kao da se plaše da će neko da im otme nešto. U ovom konkretnom slučaju, ljudi kao da se boje da će im neko oteti mesto u ATT-u.

Zašto bismo sačekali da drugi ljudi izađu, kada možemo da utrčimo unutra i zauzmemo ono jedno slobodno mesto? Ako pak čekamo da oni iz autobusa, tramvaja ili trolejbusa siđu, zašto bismo to radili na normalnoj udaljenosti od vozila - kada možemo da se pribijemo na pola metra od ulaza? Zašto bismo sačekali drugi, prazniji ATT ako u ovom ima mesta za četvrtinu osobe? Ajmo, samo još malo... Ima tu još malo mesta... Pomerite se ka sredini, zar ne vidite da ima mesta? Pustite me da uđem, nećete mi oduzeti pravo da se vozim!

Kada konačno uđete u gradski prevoz, počinju treća ili četvrta faza, zavisno od toga koliko ima mesta.

TREĆA FAZA: Sedenje u ATT-u

Ako imate tu sreću da vam naleti ATT u kom ima mesta da se sedne ili samo ulazite u vaš ATT na početnoj stanici, vrlo je bitno da lepo procenite koje mesto da zauzmete. Ako ste dovoljno brzi, zauzećete jedno od onih pojedinačnih sedišta i onda možete na miru da se pravite da ne primećujete sve te starije osobe, trudnice i ostale majke sa malom decom kojima biste mogli da ustupite mesto.

Ako su sva pojedinačna sedišta zauzeta, sedite na neko predviđeno za dve osobe. Ni slučajno nemojte sesti do prozora! Od presudne je važnosti da sednete do prolaza, pošto će onda ljudi prolaziti pored vas i ustručavati se da vas pitaju da se pomerite kako bi oni seli do prozora. Ako do takve situacije ipak dođe, obavezno prevrnite očima i teškim uzdahom dajte do znanja vašem slučajnom saputniku da mu činite neverovatnu uslugu time što mu puštate da sedne do vas.

Čak i u slučaju da bahatost nije vaš stil, samim tim što ste seli možete uleteti u neprijatnu situaciju. U nekom trenutku će ući neka starija osoba i prvi na udaru ćete biti vi, relativno mladi ljudi koji ovo čitate. Ako je reč o nekoj simpatičnoj bakici - ona će prvo odbiti vašu ponudu da joj ustupite mesto, a onda će na vaše insistiranje sesti. I lepo će vam se zahvaliti. Ako vam se ovakva situacija nekada desila, svaka čast! Imali ste tu sreću da naletite na jedan izuzetak u deset hiljada ne tako finih starijih ljudi.

Realniji scenario bi izgledao ovako: Tvoje ljubazno pitanje "Hoćete li da sednete?" je zakasnilo dve sekunde i za to vreme je baba već počela da umire, dežurna sredovečna gospođa ti je uputila jedno "Kako te nije sramota, pusti ženu da sedne!", a neki matori dobacivač iz zadnjeg dela autobusa već kreće priču o tome kako se nekada znao red, a sad "ovi novi ni vojsku ne služe" i "samo bulje u te skalamerije".

Kako bi predupredio ovu neprijatnu situaciju, ali i onu čuvenu dilemu "not sure if trudna or just debela", najbolje bi ti bilo da uopšte i ne sedneš. A kada se odlučiš za stajanje, kreće četvrta faza.

ČETVRTA FAZA: Stajanje u ATT-u

Stara dobra šipka ili rukodržač, koji u ćiriličnoj varijanti na onom natpisu vrlo lako postaje nešto bezobrazno prostom glasovnom promenom Ж > К. Kada se jednom uhvatiš za šipku, nema nazad. Primetićeš ti da se nešto lepi, razmišljaćeš o tome ko se sve pre tebe uhvatio za nju, možda ćeš čak i pomirisati dlan i na njemu osetiti jak metalni miris... Sve ćeš to uraditi, ali se nećeš pustiti.

Reći ćeš sebi kako ni slučajno ne smeš da zaboraviš da opereš ruke odmah čim izađeš iz ATT-a, ali se to u stvarnosti nikad neće desiti. Nakon 20 minuta vožnje u pokretnoj sauni ćeš razmišljati samo o tome da što pre izađeš iz nje. Otići ćeš do pekare i naručićeš isto ono što obično naručuješ i pipaćeš ga tim istim rukama. Negde na pola obroka ćeš shvatiti šta radiš, ali će ti onda već biti svejedno.

Postoje razni načini da ubiješ vreme dok stojiš i držiš se za šipku u ATT-u. Jedna od njih je da buljiš u ljude. Baš onako neprijatno da buljiš u njih. Možeš da ih odmeravaš. Možeš da preko njihovog ramena čitaš ono što pišu nekome na Facebooku ili WhatsAppu. A možeš i da staviš slušalice i gledaš kroz prozor. To je idealno rešenje za početnike.

Ono čime bi takođe mogao (a ako se švercuješ i morao) da se baviš je lov na kontrolu. Čovek sa torbicom preko ramena? Sumnjivo. Žena sa torbicom preko ramena? Još sumnjivije. Pogled koji kao da govori "ja sam vlas’ u ovo selo" u kombinaciji sa lažnim Air-maxom na nogama? Beži glavom bez obzira, ako nemaš kartu!

Pretpostavimo da si ti koji ovo čitaš uredni platiša. Možeš slobodno da preskočiš sledeću fazu. Ona se tiče samo onih koji iz bilo kog razloga ne uplaćuju sebi mesečnu ili jednostavno odbijaju da se povinuju onom čuvenom "Poštovani putnici, očitajte svoju kartu".

PETA FAZA: Vanredna situacija zbog kontrole u ATT-u

Ostao si bez kredita na kartici. Nemaš karticu jer si je polomio. Potrošio si pare za vožnju na pljeskavicu. Ne želiš da plaćaš prevoz iz revolta. Šta god da je razlog, imaš nekoliko opcija.

Prva opcija je da u susretu sa kontrolom priznaš poraz, daš svoja dokumenta i platiš kaznu kao sav civilizovan svet. Međutim, pošto si u onom laktanju pri ulasku pokazao da nisi baš civilizovana osoba, izvesniji je malo drugačiji scenario. Ako sediš, pravićeš se da spavaš. Ako stojiš, nabićeš se uz vrata i reći kontroloru da silaziš na sledećoj. Slagaćeš da si srednjoškolac, ma šta to značilo. Počećeš da kontrolorima pričaš svoju tužnu životnu priču i da se nadaš da će te pustiti da se izvučeš bez kazne. Svađaćeš se sa kontrolorom. Oni će pozvati komunalnu policiju. Počećeš da se otimaš. Neko će to snimiti i postaviti na Youtube. Zvaće te iz medija i onda ćeš njima pričati svoju tužnu životnu priču.

Pretpostavljam da već i sam, kao iskusni švercer, znaš koja od ovih metoda se pokazala kao najdelotvornija. Kao što pretpostavljam da znaš i onu priču o tome da - kao što ne možeš da uđeš u prodavnicu, uzmeš šta ti treba i izađeš bez plaćanja - isto tako ne možeš ni da se voziš bez karte. Imaš potpunu slobodu da sam odlučiš šta ćeš uraditi. Kako se tvoja plaćena ili besplatna vožnja bliži kraju, polako počinje šesta, završna faza ovog vodiča za preživljavanje u gradskom prevozu: Izlazak iz ATT.

ŠESTA FAZA: Izlazak iz ATT-a

"Izvinite, je l’ silazite na sledećoj?" Moja omiljena rečenica. Ne, gospođo, ne silazim, pomerio sam se ka vratima jer sam mazohista i uživam u guranju sa neznancima.

Nemoj ni slučajno da pomisliš da će ova faza, samo zbog toga što je poslednja, proći bez muke. Nešto će sigurno da se desi - naletećeš na nekoga ko telefonira na vratima i ne vidi da ti pokušavaš da izađeš. Naletećeš na nekoga ko ne telefonira, ali te svejedno ignoriše i ne pomera se, pa moraš da se guraš sa njim kako bi izašao. Zaglaviće se vrata, pa ćeš vikati "Majstore, zadnja!", a onda morati da prođeš kroz gužvu do srednjih vrata. A na srednjim vratima će te sačekati besna rulja koja želi da uđe u ATT.

Izaći ćeš, konačno i reći sebi: "Nikad više prevozom!". A onda ćeš ponovo stati na stanicu da sačekaš novi ATT. Takav je život.
____________
Ne propustite prethodne tekstove Čedomira Vučinića.

Kada sam 2009. upisao fakultet i preselio se u Beograd, nisam znao gotovo ništa o gradskom prevozu u Beogradu. Mislio sam da je ona legendarna karta koja se otkucavala zapravo karta za devet vožnji i da će onaj žuti ... otkucavač karata (eh, validatore, potpuno si iz mog sećanja izbrisao naziv za tvog prethodnika) svaki put poništiti jedan kružić. Ako to imamo u vidu, potpuno je suvišno reći da nisam imao pojma koja linija vozi do kog dela grada. Sada, gotovo šest godina kasnije, kada je moj dlan ispipao hiljade šipki - smatram da sam dosta naučio o ovom popularnom načinu prevoza. Evo šta sam do sada primetio.

Recimo da se čitavo iskustvo sa gradskim prevozom može podeliti u šest celina: čekanje autobusa/trolejbusa/tramvaja (u daljem tekstu ATT), ulazak u ATT, sedenje u ATT, stajanje u ATT, vanredna situacija: kontrola u ATT i izlazak iz ATT. Svaka od ovih faza ima svoje draži, a probaću da vam ih slikovito dočaram.

PRVA FAZA: Čekanje ATT-a

Prva stvar koju sam, pred selidbu u prestonicu, čuo od ljudi iz  mog malog grada je da je Beograd surov: da je to džungla na asfaltu i da moraš da se boriš za svoje, gaziš i da ćeš samo tako opstati. S obzirom na to da nikada nisam bio pristalica takvog "život je borba, brate" stava, mislio sam da oni samo lupetaju gluposti i da u Beogradu žive neki fini ljudi. Ne baš onoliko fini poput Novosađana, ali ipak fini.

Međutim, da li zbog činjenice da većina našeg naroda i dalje život doživljava kao "borbu, brate" ili je takvo ponašanje samo odraz nečega što je u našim genima ostalo još od onog perioda kada smo bili pod Turcima - svi kao da se plaše da će neko da im otme nešto. U ovom konkretnom slučaju, ljudi kao da se boje da će im neko oteti mesto u ATT-u.

Zašto bismo sačekali da drugi ljudi izađu, kada možemo da utrčimo unutra i zauzmemo ono jedno slobodno mesto? Ako pak čekamo da oni iz autobusa, tramvaja ili trolejbusa siđu, zašto bismo to radili na normalnoj udaljenosti od vozila - kada možemo da se pribijemo na pola metra od ulaza? Zašto bismo sačekali drugi, prazniji ATT ako u ovom ima mesta za četvrtinu osobe? Ajmo, samo još malo... Ima tu još malo mesta... Pomerite se ka sredini, zar ne vidite da ima mesta? Pustite me da uđem, nećete mi oduzeti pravo da se vozim!

Kada konačno uđete u gradski prevoz, počinju treća ili četvrta faza, zavisno od toga koliko ima mesta.

TREĆA FAZA: Sedenje u ATT-u

Ako imate tu sreću da vam naleti ATT u kom ima mesta da se sedne ili samo ulazite u vaš ATT na početnoj stanici, vrlo je bitno da lepo procenite koje mesto da zauzmete. Ako ste dovoljno brzi, zauzećete jedno od onih pojedinačnih sedišta i onda možete na miru da se pravite da ne primećujete sve te starije osobe, trudnice i ostale majke sa malom decom kojima biste mogli da ustupite mesto.

Ako su sva pojedinačna sedišta zauzeta, sedite na neko predviđeno za dve osobe. Ni slučajno nemojte sesti do prozora! Od presudne je važnosti da sednete do prolaza, pošto će onda ljudi prolaziti pored vas i ustručavati se da vas pitaju da se pomerite kako bi oni seli do prozora. Ako do takve situacije ipak dođe, obavezno prevrnite očima i teškim uzdahom dajte do znanja vašem slučajnom saputniku da mu činite neverovatnu uslugu time što mu puštate da sedne do vas.

Čak i u slučaju da bahatost nije vaš stil, samim tim što ste seli možete uleteti u neprijatnu situaciju. U nekom trenutku će ući neka starija osoba i prvi na udaru ćete biti vi, relativno mladi ljudi koji ovo čitate. Ako je reč o nekoj simpatičnoj bakici - ona će prvo odbiti vašu ponudu da joj ustupite mesto, a onda će na vaše insistiranje sesti. I lepo će vam se zahvaliti. Ako vam se ovakva situacija nekada desila, svaka čast! Imali ste tu sreću da naletite na jedan izuzetak u deset hiljada ne tako finih starijih ljudi.

Realniji scenario bi izgledao ovako: Tvoje ljubazno pitanje "Hoćete li da sednete?" je zakasnilo dve sekunde i za to vreme je baba već počela da umire, dežurna sredovečna gospođa ti je uputila jedno "Kako te nije sramota, pusti ženu da sedne!", a neki matori dobacivač iz zadnjeg dela autobusa već kreće priču o tome kako se nekada znao red, a sad "ovi novi ni vojsku ne služe" i "samo bulje u te skalamerije".

Kako bi predupredio ovu neprijatnu situaciju, ali i onu čuvenu dilemu "not sure if trudna or just debela", najbolje bi ti bilo da uopšte i ne sedneš. A kada se odlučiš za stajanje, kreće četvrta faza.

ČETVRTA FAZA: Stajanje u ATT-u

Stara dobra šipka ili rukodržač, koji u ćiriličnoj varijanti na onom natpisu vrlo lako postaje nešto bezobrazno prostom glasovnom promenom Ж > К. Kada se jednom uhvatiš za šipku, nema nazad. Primetićeš ti da se nešto lepi, razmišljaćeš o tome ko se sve pre tebe uhvatio za nju, možda ćeš čak i pomirisati dlan i na njemu osetiti jak metalni miris... Sve ćeš to uraditi, ali se nećeš pustiti.

Reći ćeš sebi kako ni slučajno ne smeš da zaboraviš da opereš ruke odmah čim izađeš iz ATT-a, ali se to u stvarnosti nikad neće desiti. Nakon 20 minuta vožnje u pokretnoj sauni ćeš razmišljati samo o tome da što pre izađeš iz nje. Otići ćeš do pekare i naručićeš isto ono što obično naručuješ i pipaćeš ga tim istim rukama. Negde na pola obroka ćeš shvatiti šta radiš, ali će ti onda već biti svejedno.

Postoje razni načini da ubiješ vreme dok stojiš i držiš se za šipku u ATT-u. Jedna od njih je da buljiš u ljude. Baš onako neprijatno da buljiš u njih. Možeš da ih odmeravaš. Možeš da preko njihovog ramena čitaš ono što pišu nekome na Facebooku ili WhatsAppu. A možeš i da staviš slušalice i gledaš kroz prozor. To je idealno rešenje za početnike.

Ono čime bi takođe mogao (a ako se švercuješ i morao) da se baviš je lov na kontrolu. Čovek sa torbicom preko ramena? Sumnjivo. Žena sa torbicom preko ramena? Još sumnjivije. Pogled koji kao da govori "ja sam vlas’ u ovo selo" u kombinaciji sa lažnim Air-maxom na nogama? Beži glavom bez obzira, ako nemaš kartu!

Pretpostavimo da si ti koji ovo čitaš uredni platiša. Možeš slobodno da preskočiš sledeću fazu. Ona se tiče samo onih koji iz bilo kog razloga ne uplaćuju sebi mesečnu ili jednostavno odbijaju da se povinuju onom čuvenom "Poštovani putnici, očitajte svoju kartu".

PETA FAZA: Vanredna situacija zbog kontrole u ATT-u

Ostao si bez kredita na kartici. Nemaš karticu jer si je polomio. Potrošio si pare za vožnju na pljeskavicu. Ne želiš da plaćaš prevoz iz revolta. Šta god da je razlog, imaš nekoliko opcija.

Prva opcija je da u susretu sa kontrolom priznaš poraz, daš svoja dokumenta i platiš kaznu kao sav civilizovan svet. Međutim, pošto si u onom laktanju pri ulasku pokazao da nisi baš civilizovana osoba, izvesniji je malo drugačiji scenario. Ako sediš, pravićeš se da spavaš. Ako stojiš, nabićeš se uz vrata i reći kontroloru da silaziš na sledećoj. Slagaćeš da si srednjoškolac, ma šta to značilo. Počećeš da kontrolorima pričaš svoju tužnu životnu priču i da se nadaš da će te pustiti da se izvučeš bez kazne. Svađaćeš se sa kontrolorom. Oni će pozvati komunalnu policiju. Počećeš da se otimaš. Neko će to snimiti i postaviti na Youtube. Zvaće te iz medija i onda ćeš njima pričati svoju tužnu životnu priču.

Pretpostavljam da već i sam, kao iskusni švercer, znaš koja od ovih metoda se pokazala kao najdelotvornija. Kao što pretpostavljam da znaš i onu priču o tome da - kao što ne možeš da uđeš u prodavnicu, uzmeš šta ti treba i izađeš bez plaćanja - isto tako ne možeš ni da se voziš bez karte. Imaš potpunu slobodu da sam odlučiš šta ćeš uraditi. Kako se tvoja plaćena ili besplatna vožnja bliži kraju, polako počinje šesta, završna faza ovog vodiča za preživljavanje u gradskom prevozu: Izlazak iz ATT.

ŠESTA FAZA: Izlazak iz ATT-a

"Izvinite, je l’ silazite na sledećoj?" Moja omiljena rečenica. Ne, gospođo, ne silazim, pomerio sam se ka vratima jer sam mazohista i uživam u guranju sa neznancima.

Nemoj ni slučajno da pomisliš da će ova faza, samo zbog toga što je poslednja, proći bez muke. Nešto će sigurno da se desi - naletećeš na nekoga ko telefonira na vratima i ne vidi da ti pokušavaš da izađeš. Naletećeš na nekoga ko ne telefonira, ali te svejedno ignoriše i ne pomera se, pa moraš da se guraš sa njim kako bi izašao. Zaglaviće se vrata, pa ćeš vikati "Majstore, zadnja!", a onda morati da prođeš kroz gužvu do srednjih vrata. A na srednjim vratima će te sačekati besna rulja koja želi da uđe u ATT.

Izaći ćeš, konačno i reći sebi: "Nikad više prevozom!". A onda ćeš ponovo stati na stanicu da sačekaš novi ATT. Takav je život.
____________
Ne propustite prethodne tekstove Čedomira Vučinića.