Koencidencijom slučajnosti (pleonazam moj, op. DR), pre manje od mesec dana dogodio se istorijski slučaj koji kao da je sudbina poslala direktno meni kako bih opravdao nadnaslov. Kafana „Grmeč“ je ponovo kafana, a ne kič čudovište iz lanca „Perper“ zemljačkih djes’ba hibrida - kiosk/šuber/pljesak...

I šta se desilo? Pa renesansa!

Vratila se hedonistička ekipa i sad umesto praznih stolova postavljenih kao da čekaju seoske svatove iz „48 sati svadba“, ponovo eto ljudi unutra, opušteno, sa pićencem ispred sebe, uglavnom onih koje je bivši gazda svojevremeno častio zajedničkim epitetom „pijani novinari, njih ću prve da najurim“. I baš su se, ali to nije koencidencija slučajnosti, prvi vratili – novinari. Jedno veče, poslednje subote u prošloj godini zatekao sam na okupu i pridružio im se, naravno, bar trećinu kolegijuma Prvog programa Radio Beograda. Završili snimanje i montažu emisija za Novogodišnji program pa svratili na piće. Uživanje!

E sad, zašto baš ova priča i zašto baš za moje prvo pojavljivanje pred vama, dragi moji? Pa zato što su sada najozbiljnije mušterije u starim kafanama eminentni predstavnici rock-and-roll generacije. Nemojte se čuditi, nikako... Pa ja sam dan pred Novu godinu napunio pedesetosmu.

I?

Pa ništa, samo da vam se još bolje predstavim.

A sedim li u starim kafanama? Pa sedim, naravno. Sedeo bih ja i u „Boki“, pred kraj ulice koja je promenila mnogo imena, a sad je ponovo Svetogorska, kafana je bila tri kuće pre Takovske, ali je sad tamo jedna od filijala Komercijalne banke. A zašto pominjem „Boku“? Pa zato što je to bila „off“ kafana naše generacije iz vremena kada su „Lipa“, „Šuma“ i već pomenuti „Grmeč“ bila mesta gde su sedeli ljudi s kojima (bar većinom njih) nismo hteli da se pajtamo. Zašto, upitaćete se vi? Pa zato što su bili muvare sa estrade, pa onda ide još opisa radnih mesta i zanimanja slične provenijencije i na kraju - matori, dosadni koji pričaju iste priče po 100000. put!

I sad, šta se dogodi? Pa to da se ja obradujem što je „Bosna“ ponovo (i) novinarska kafana. Skačem li ja to sebi u usta u odnosu na pasus iznad? Pa naravno da skačem! Jer, šta se desilo? Pa ukrali su mi oni stari, sada opet moderni, petnaest/dvadeset godina. I šta? Pa kao da nisam ni primetio da se negdašnji roker pretvorio u matorog novinara koji se raduje „klupi na Kališu“ koja se zove „Grmeć“. Idem dalje s pitanjima... Šta sam ja (silom prilika i urodjenim kompasom polu čuburskog polu novobeogradskog odrastanja) u medjuvremenu radio? Pa tražio sam svaku priliku da bilo gde da sam, nadjem ono što mi je nedostajalo. A šta je to? Pa lep provod, uživanje, sve ono što spada pod reč – hedonizam.

A moj put ka hedonizmu je bio veoma lak. I danas je. Za to čak ne treba ni mnogo novca. Počinje se od treniranja po sistemu „volim sebe najviše, pa tek onda druge, ali njih još više“. Paradoks? Neeeeee... Jednostavno, da bi uživao do maksimuma pravi hedonista uvek, ali uvek svoje uživanje mora da podeli s nekim drugim. Čak i ako sedi negde sam ili privučen dobrom svirkom iz nekog podruma siđe u zadimljen prostor i provede dva sata slušajući odličnu živu svirku. To mi se nedavno desilo u Subotici, kafane zatvorene, bliži se ponoć, ubitačno dosadno, kad ono...

Slušajući trio - bubanj, gitara, bas, sve moji ispisnici, znači bliže šezdesetoj nego pedesetoj godinici – naravno da sam poslao nekoliko sms poruka, a bogami i okrenuo jedno dva broja da meni dragim, proverenim noćobdijama, priuštim makar malčice atmosfere u kojoj sam se našao. I ne samo to, uživanje se produžava i tako što se dobar provod prepričava i kasnije, ali ne po sistemu „uta-ta al’ sam se ja dobro proveo a ti nisi“, već kao poučna pričica iz života s porukom da se nikada ne treba predavati u potrazi za dobrim provodom i da život čašćava uporne tako što im, dok lutaju praznim, zaspalim gradom koji putnik namernik ama nikako ne poznaje, „pokaže“ da treba da skrene baš u tu ulicu i prodje baš pored tih suturenskih prozora kroz koje uz dim, napolje cure i zvuci dobrog roka i bluza. Što bi rekao dobri pošteni Brus Springstin zvani Bos – „No retreat, no sorrender“ ili već tako nekako. Mada može i ono – sreća prati hrabre i uporne.

Umalo da zaboravim, „Grmeč“ je preuzeo čovek koji je, kažu mi, „Avalicu“ (preko puta stadiona Crvene zvezde) vratio u život, onaj što je prošlog proleća besplatno hranio Zvezdine mladje fudbalere, usred onog raspada u klubu, kad klincima nisu davali ni kintu, čak ni za topli obrok.

Da, moram otići i tamo da proverim da li je teleća glava u škembetu kao nekad, znači najbolja u galaksiji.