Kada me je urednik ovog portala pozvao da saradjujem, jedan od argumenata mu je bila potreba da iskusni novinari pišu mladim čitaocima. Upoznao me sa strukturom čitalaca, odnosno posetilaca sajta. Najviše ih je izmedju 20 i 25 godina.

E, to je naročit izazov. Domisliti i napisati nešto a da bude zanimljivo, da privuče pažnju jako zahtevne ekipe. Poštujem i ostale posetioce sajta, ali priča koja sledi je ponajviše zbog ovih najbrojnijih.

Pre nekoliko godina, svratio jedan moj drugar. Zaseli pa i pomalo se zapili. Ovo, zapili baš i nije bilo roditeljski poučno. Pogotovo što su moja dva sina (u starosnoj su strukturi najbrojnijih posetilaca MONDA) dobar deo večeri proveli uz nas. Valjda im se dopale priče, a i mog Duleta baš vole. I tako bi se ta epizoda završila da posle nekoliko dana nije usledilo pitanje – Da li je istina ono što smo prijatelj i ja pričali?

Neverica je bila povezana sa anegdotama kako smo mi, u naše vreme, dakle u njihovim godinama, znali po nekad iz čista mira, u dokolici da sednemo u nečija kola i otputujemo u, recimo, Trst. Na tople sendviče, a i da kupimo neku krpicu. Ništa spektakularno - majicu, košulju ili farmerke.

Skupimo nešto para za gorivo, snađemo se za auto i - vozi Miško. Bilo je i „otrčavanja“ u Moncu na Formulu, koncerte i sl. Sve to je nekako bilo normalno, podrazumevalo se.

Ono što je izazvalo nevericu mojih sinova je da je to hoćeš li putovati ili ne - zavisilo samo od sopstvene volje i nešto malo novca. Tada nije bilo viza, osim za Ameriku, Britaniju ili Grčku. Poslednja destinacija bila je zanimljiva samo paradajz turistima.

Njihova generacija, a i nekoliko ranijih, i kasnijih, to vreme ne pamti. Za njih su putovanja u svet bila povezana za redove pred ambasadama, brdo papira i razne druge peripetije da bi se prešla granica.

Dakle nije ovde reč o turističkim paket aranžmanima, studijskim ili poslovnim putovanjima ili poseti rođacima i prijateljima. To je išlo. Uz nečiju garanciju, poziv, malo poznanstva ili veze u nekoj ambasadi (uvek je bilo dobrih duša) ili grozomorno čekanje u redu.

Govorim o tome da u trenutku odlučiš, izabereš da nešto normalno uradiš. Da otputuješ negde i slobodi da taj izbor ostvariš. E, moj drugar i ja znamo za to vreme.

Evo toga ponovo. Dosta je već napisano i rečeno ko je sve koliko i kako zaslužan da se to dogodi. Ja ću samo onako dobronamerno da se zapitam da li se moralo čekati baš devet godina od pada stare Miloševićeve vlasti. Mislim da je moglo i ranije. Mnogo je važno to malo slobode, da putuješ gde i kada hoćeš. Najtoplije preporučujem da se što više koristi. I planirano, ali i onako spontano. Kad ti dodje.

A da, mislim da bi se onima koji su sada najbrojniji posetioci MONDA moglo dogoditi nešto slično kao meni. Da kroz koju deceniju zasednu sa nekim drugarom i bace priču tipa, kako je to bilo u naše vreme. Pa i o vizama, gužvama ispred ambasada i izazovu nevericu potomaka. Oni će rođenjem imati ono što ste vi čekali kao generacija.

Kada me je urednik ovog portala pozvao da saradjujem, jedan od argumenata mu je bila potreba da iskusni novinari pišu mladim čitaocima. Upoznao me sa strukturom čitalaca, odnosno posetilaca sajta. Najviše ih je izmedju 20 i 25 godina.

E, to je naročit izazov. Domisliti i napisati nešto a da bude zanimljivo, da privuče pažnju jako zahtevne ekipe. Poštujem i ostale posetioce sajta, ali priča koja sledi je ponajviše zbog ovih najbrojnijih.

Pre nekoliko godina, svratio jedan moj drugar. Zaseli pa i pomalo se zapili. Ovo, zapili baš i nije bilo roditeljski poučno. Pogotovo što su moja dva sina (u starosnoj su strukturi najbrojnijih posetilaca MONDA) dobar deo večeri proveli uz nas. Valjda im se dopale priče, a i mog Duleta baš vole. I tako bi se ta epizoda završila da posle nekoliko dana nije usledilo pitanje – Da li je istina ono što smo prijatelj i ja pričali?

Neverica je bila povezana sa anegdotama kako smo mi, u naše vreme, dakle u njihovim godinama, znali po nekad iz čista mira, u dokolici da sednemo u nečija kola i otputujemo u, recimo, Trst. Na tople sendviče, a i da kupimo neku krpicu. Ništa spektakularno - majicu, košulju ili farmerke.

Skupimo nešto para za gorivo, snađemo se za auto i - vozi Miško. Bilo je i „otrčavanja“ u Moncu na Formulu, koncerte i sl. Sve to je nekako bilo normalno, podrazumevalo se.

Ono što je izazvalo nevericu mojih sinova je da je to hoćeš li putovati ili ne - zavisilo samo od sopstvene volje i nešto malo novca. Tada nije bilo viza, osim za Ameriku, Britaniju ili Grčku. Poslednja destinacija bila je zanimljiva samo paradajz turistima.

Njihova generacija, a i nekoliko ranijih, i kasnijih, to vreme ne pamti. Za njih su putovanja u svet bila povezana za redove pred ambasadama, brdo papira i razne druge peripetije da bi se prešla granica.

Dakle nije ovde reč o turističkim paket aranžmanima, studijskim ili poslovnim putovanjima ili poseti rođacima i prijateljima. To je išlo. Uz nečiju garanciju, poziv, malo poznanstva ili veze u nekoj ambasadi (uvek je bilo dobrih duša) ili grozomorno čekanje u redu.

Govorim o tome da u trenutku odlučiš, izabereš da nešto normalno uradiš. Da otputuješ negde i slobodi da taj izbor ostvariš. E, moj drugar i ja znamo za to vreme.

Evo toga ponovo. Dosta je već napisano i rečeno ko je sve koliko i kako zaslužan da se to dogodi. Ja ću samo onako dobronamerno da se zapitam da li se moralo čekati baš devet godina od pada stare Miloševićeve vlasti. Mislim da je moglo i ranije. Mnogo je važno to malo slobode, da putuješ gde i kada hoćeš. Najtoplije preporučujem da se što više koristi. I planirano, ali i onako spontano. Kad ti dodje.

A da, mislim da bi se onima koji su sada najbrojniji posetioci MONDA moglo dogoditi nešto slično kao meni. Da kroz koju deceniju zasednu sa nekim drugarom i bace priču tipa, kako je to bilo u naše vreme. Pa i o vizama, gužvama ispred ambasada i izazovu nevericu potomaka. Oni će rođenjem imati ono što ste vi čekali kao generacija.

Kada me je urednik ovog portala pozvao da saradjujem, jedan od argumenata mu je bila potreba da iskusni novinari pišu mladim čitaocima. Upoznao me sa strukturom čitalaca, odnosno posetilaca sajta. Najviše ih je izmedju 20 i 25 godina.

E, to je naročit izazov. Domisliti i napisati nešto a da bude zanimljivo, da privuče pažnju jako zahtevne ekipe. Poštujem i ostale posetioce sajta, ali priča koja sledi je ponajviše zbog ovih najbrojnijih.

Pre nekoliko godina, svratio jedan moj drugar. Zaseli pa i pomalo se zapili. Ovo, zapili baš i nije bilo roditeljski poučno. Pogotovo što su moja dva sina (u starosnoj su strukturi najbrojnijih posetilaca MONDA) dobar deo večeri proveli uz nas. Valjda im se dopale priče, a i mog Duleta baš vole. I tako bi se ta epizoda završila da posle nekoliko dana nije usledilo pitanje – Da li je istina ono što smo prijatelj i ja pričali?

Neverica je bila povezana sa anegdotama kako smo mi, u naše vreme, dakle u njihovim godinama, znali po nekad iz čista mira, u dokolici da sednemo u nečija kola i otputujemo u, recimo, Trst. Na tople sendviče, a i da kupimo neku krpicu. Ništa spektakularno - majicu, košulju ili farmerke.

Skupimo nešto para za gorivo, snađemo se za auto i - vozi Miško. Bilo je i „otrčavanja“ u Moncu na Formulu, koncerte i sl. Sve to je nekako bilo normalno, podrazumevalo se.

Ono što je izazvalo nevericu mojih sinova je da je to hoćeš li putovati ili ne - zavisilo samo od sopstvene volje i nešto malo novca. Tada nije bilo viza, osim za Ameriku, Britaniju ili Grčku. Poslednja destinacija bila je zanimljiva samo paradajz turistima.

Njihova generacija, a i nekoliko ranijih, i kasnijih, to vreme ne pamti. Za njih su putovanja u svet bila povezana za redove pred ambasadama, brdo papira i razne druge peripetije da bi se prešla granica.

Dakle nije ovde reč o turističkim paket aranžmanima, studijskim ili poslovnim putovanjima ili poseti rođacima i prijateljima. To je išlo. Uz nečiju garanciju, poziv, malo poznanstva ili veze u nekoj ambasadi (uvek je bilo dobrih duša) ili grozomorno čekanje u redu.

Govorim o tome da u trenutku odlučiš, izabereš da nešto normalno uradiš. Da otputuješ negde i slobodi da taj izbor ostvariš. E, moj drugar i ja znamo za to vreme.

Evo toga ponovo. Dosta je već napisano i rečeno ko je sve koliko i kako zaslužan da se to dogodi. Ja ću samo onako dobronamerno da se zapitam da li se moralo čekati baš devet godina od pada stare Miloševićeve vlasti. Mislim da je moglo i ranije. Mnogo je važno to malo slobode, da putuješ gde i kada hoćeš. Najtoplije preporučujem da se što više koristi. I planirano, ali i onako spontano. Kad ti dodje.

A da, mislim da bi se onima koji su sada najbrojniji posetioci MONDA moglo dogoditi nešto slično kao meni. Da kroz koju deceniju zasednu sa nekim drugarom i bace priču tipa, kako je to bilo u naše vreme. Pa i o vizama, gužvama ispred ambasada i izazovu nevericu potomaka. Oni će rođenjem imati ono što ste vi čekali kao generacija.